Црна књига комунизма: Злочини, терор, репресија () јесте књига из 1997. године аутора Стефана Куртоа, Анджеја Пачковског, Николе Верта, Жан-Луја Марголена и неколико других европских академика која документује историју политичке репресије од стране комунистичких држава, укључујући геноциде, вансудска погубљења, депортације и смрти у радним логорима и наводно глади изазване вештачким путем. Књигу је првобитно у Француској објавила издавачка кућа Éditions Robert Laffont. У Сједињеним Америчким Државама објавила ју је издавачка кућа Harvard University Press, са предговором Мартина Малије. Немачко издање, које је објавио Piper Verlag, укључује поглавље које је написао Јоахим Гаук. Увод је написао Куртоа. Првобитно је било планирано да историчар Франсоа Фире напише увод, али је преминуо пре него што је то успео.
Црна књига комунизма преведена је на бројне језике, продата у милионима примерака и сматра се једном од најутицајнијих и најконтроверзнијих књига написаних о историји комунизма у 20. веку, а посебно о историји Совјетског Савеза и других режима државног социјализма. Дело је похваљено од стране широког спектра популарних публикација и историчара, док су академска штампа и стручне рецензије биле критичније или мешовите због одређених историјских нетачности. Увод који је написао Куртоа био је посебно критикован, укључујући и критике од стране тројице главних сарадника на књизи, због поређења комунизма са нацизмом и давања дефинитивног броја „жртава комунизма”, за који су критичари навели да је преувеличан. Међутим, поглавље које је написао Верт истакло се као позитивно. Наслов књиге одабран је као асоцијација на Црну књигу совјетских Јевреја, документарни запис о нацистичким злоделима на Источном фронту, коју су написали Иља Еренбург и Василиј Гросман за Јеврејски антифашистички комитет током Другог светског рата.
Преглед Аутори користе термин комунизам да би специфично означили лењинистичке и марксистичко-лењинистичке облике државног социјализма, који је био доминантан облик социјализма током 20. века након Октобарске револуције. Он се разликује од комунизма са малим „к”, који постоји хиљадама година.
Увод: „Злочини комунизма” Увод, који је написао Куртоа, био је главни извор контроверзе, што је и признао Мартин Малија у свом предговору. Куртоа пише да су „комунистички режими претворили масовни злочин у потпуни систем владавине” и да су одговорни за већи број смрти него нацизам или било који други политички систем. Куртоа наводи да се „комунизам, дефинишућа карактеристика 'кратког двадесетог века' који је почео у Сарајеву 1914. и завршио се у Москви 1991. године, налази у центру приче. Комунизам је претходио фашизму и нацизму, надживео их оба и оставио свој траг на четири континента.” Куртоа даље објашњава шта се под термином комунизам подразумева у књизи. Према Куртои, „морамо направити разлику између доктрине комунизма и његове праксе. Као политичка филозофија, комунизам постоји вековима, па чак и миленијумима.” Цитирајући Платонову Државу и Томаса Мора као комунистичке примере онога што он назива утопијском филозофијом, Куртоа наводи да „комунизам који нас занима не постоји у трансцендентној сфери идеја. Овај комунизам је потпуно стваран; постојао је у кључним тренуцима историје и у одређеним земљама, а оживели су га његови познати лидери”, наводећи Фидела Кастра, Жака Диклоа, Владимира Лењина, Жоржа Маршеа, Хо Ши Мина, Јосифа Стаљина и Мориса Тореза као примере.
Куртоа пише да, „без обзира на улогу коју су теоријске комунистичке доктрине можда имале у пракси стварног комунизма пре 1917. године”, то је био, како га он назива, „комунизам од крви и меса” који је „наметнуо масовну репресију, кулминирајући у владавини терора коју је спонзорисала држава.” Куртоа затим поставља питање да ли је сама идеологија „без кривице”, наводећи да ће „увек бити неких цепидлака који ће тврдити да стварни комунизам нема ништа заједничко са теоријским комунизмом” и да би „било апсурдно тврдити да су доктрине изложене пре Исуса Христа, током ренесансе, или чак у деветнаестом веку биле одговорне за догађаје који су се одиграли у двадесетом веку.” Цитирајући Ињација Силонеа („Револуције се, као и дрвеће, препознају по плодовима које доносе”), Куртоа каже да „није без разлога” што су Бољшевици, чија се партија звала Руска социјалдемократска радничка партија, преименовали исту у Руска комунистичка партија, називали себе „комунистима” и подизали споменике у част Томаза Кампанеле и Томаса Мора. Куртоа тврди да „злочини комунизма тек треба да добију фер и праведну оцену како са историјског тако и са моралног становишта.”
Предговор: „Употреба злодела” У свом предговору за издање на енглеском језику, Малија наводи да је „комунизам био велика прича двадесетог века” и да је „дошао до тога да влада над трећином човечанства и чинило се да је спреман да напредује у недоглед. Седам деценија прогањао је светску политику, поларишући мишљења између оних који су га видели као социјалистички крај историје и оних који су га сматрали највиталнијом тиранијом у историји.” Према Малији, „више од осамдесет година након 1917, дубље испитивање великих питања која покреће марксистичко-лењинистички феномен једва да је и почело” и да је „озбиљна историографија у Совјетској Русији била онемогућена обавезном идеологијом режима”, додајући да је „научно истраживање комунизма све до недавно несразмерно падало на терет западњака.” Малија пише да „Црна књига нуди први покушај да се, у целини, одреди стварна магнитуда онога што се догодило, систематским детаљним описивањем лењинистичких 'злочина, терора и репресије' од Русије 1917. до Авганистана 1989. године.” Малија такође аргументује против онога што назива „фабулом о 'добром Лењину / лошем Стаљину'”, тврдећи да никада није постојала „бенигна, почетна фаза комунизма пре него што га је неки мистични 'погрешан корак' скренуо са пута”, тврдећи да је Лењин од самог почетка очекивао и желео грађански рат „како би сломио све 'класне непријатеље'; и тај рат, углавном против сељака, настављен је са само кратким паузама све до 1953.” Малија даље каже да се Црвени терор „не може објаснити као продужетак предреволуционарних политичких култура”, већ као „намерна политика новог револуционарног поретка; а његов обим и нехуманост далеко су превазилазили било шта из националне прошлости.” Малија жали што су „'позитивистички' друштвени научници... тврдили да су морална питања нерелевантна за разумевање прошлости” и критикује ову перспективу тврдећи да она „свуда своди политику и идеологију на антропологију.”
Према Малији, постоји „основни проблем” у западној историографији комунизма који он описује као „концептуално сиромаштво западног емпиријског напора”. Малија наводи да „ово сиромаштво произилази из премисе да се комунизам може разумети, на асептичан и вредносно неутралан начин, као чисти производ друштвеног процеса”, замерајући да су „истраживачи унедоглед инсистирали на томе да је Октобарска револуција била радничка побуна, а не партијски државни удар, када је очигледно била ово друго које се шлепало на овом првом.” Према Малији, „централно питање у комунистичкој историји није ефемерна радничка 'база' Партије; већ шта су интелигенција победника Октобра касније урадили са својим трајним државним ударом, а до сада је то једва истражено.” Малија затим прелази на описивање „две фантазије које нуде обећање о бољем совјетском социјализму од оног који су бољшевици заправо изградили.” Прва је „'Бухаринова алтернатива' Стаљину” коју Малија описује као „тезу која намерава да понуди ненасилан, тржишни пут ка социјализму — то јест, Марксов интегрални социјализам, који захтева потпуно укидање приватне својине, профита и тржишта.” Друга „намерава да пронађе подстицај иза Стаљинове 'револуције одозго' из 1929–1933. у 'културној револуцији' одоздо од стране партијских активиста и радника против 'буржоаских' стручњака драгих Бухарину, револуцији која је ултимативно водила ка масовној узлазној мобилности са фабричке клупе.” Малија пише да „можда морални, пре него друштвени, приступ комунистичком феномену може дати истинитије разумевање за много истраживани совјетски друштвени процес који је однео жртве у размерама које никада нису изазвале научну радозналост која би била иоле сразмерна магнитуди катастрофе.”
Процењени број жртава Према уводу, број људи које су убиле комунистичке владе износи више од 94 милиона. Статистика жртава укључује смрти кроз погубљења, вештачки изазвану глад, рат, депортације и принудни рад. Расподела броја смртних случајева дата је на следећи начин: 65 милиона у Народној Републици Кини 20 милиона у Совјетском Савезу 2 милиона у Камбоџи 2 милиона у Северној Кореји 1,7 милиона у Етиопији 1,5 милиона у Авганистану 1 милион у Источном блоку 1 милион у Вијетнаму 150.000 у Латинској Америци 10.000 смрти „произашлих из акција међународног комунистичког покрета и комунистичких партија које нису на власти”
Према Куртои, злочини Совјетског Савеза укључивали су следеће: Погубљење десетина хиљада талаца и затвореника Убиство стотина хиљада побуњених радника и сељака од 1918. до 1922. године Глад у Русији 1921. године која је изазвала смрт 5 милиона људи Декозакизацију, политику систематске репресије против донских козака између 1917. и 1933. године Убиство десетина хиљада људи у Гулагу током периода између 1918. и 1930. године Велику чистку која је убила готово 690.000 људи Декулакизацију, која је резултирала депортацијом 2 милиона кулака од 1930. до 1932. године Смрт 4 милиона Украјинаца (Голодомор) и 2 милиона других током глади 1932. и 1933. године Депортације Пољака, Украјинаца, Молдавала и људи из балтичких држава од 1939. до 1941. и од 1944. до 1945. године Депортацију Поволшких Немаца 1941. године Депортацију кримских Татара 1944. године Операцију Чечевица и депортацију Ингуша 1944. године
Овај и други биланси жртава комунизма били су критиковани од стране разних историчара и научника. Сваки покушај процене укупног броја убистава под комунистичким режимима у великој мери зависи од дефиниција, варирајући од најмање 10–20 милиона па до чак 110 милиона. Критика неких од ових процена углавном је усмерена на три аспекта: прво, да су процене засноване на оскудним и непотпуним подацима при чему су значајне грешке неизбежне; друго, да су бројке искривљене према вишим могућим вредностима; и треће, да они који су умрли у рату и жртве грађанских ратова, Голодомора и других глади под комунистичким режимима не би требало да буду урачунати.
Историчар Анджеј Пачковски је написао да су се „неки критичари жалили да је Куртоа 'ловио' највећи могући број жртава, што га је навело, како је Џ. Арч Гети написао у часопису The Atlantic Monthly, да укључи 'сваку могућу смрт само да би напумпао резултат.' У одређеној мери, оптужба је основана. Куртоа и други сарадници на књизи изједначавају људе који су стрељани, обешени или убијени у затворима или логорима са онима који су били жртве прорачунате политичке глади (у кинеском и совјетском случају), или који су на други начин умрли од глади због недостатка хране или умрли због недостатка лекова.” На основу резултата њихових студија, Куртоа је проценио укупан број жртава на између 65 и 93 милиона, што је према Марголену и Верту неоправдана и нејасна сума. Посебно, Марголен, који је аутор поглавља о Вијетнаму у књизи, изјавио је да „он никада није поменуо милион мртвих у Вијетнаму”; Марголен је Куртоин напор упоредио са „милитантном политичком активношћу, заправо, са активношћу тужиоца који прикупља оптужбе у служби једног циља, циља глобалне осуде комунистичког феномена као суштински криминалног феномена.” Историчари Жан-Жак Бекер и Џ. Арч Гети критиковали су Куртоу јер није направио разлику између жртава немара и глади и жртава „намерног убиства.” Поводом ових питања, историчар Александер Далин писао је да моралне, правне или политичке пресуде тешко зависе од броја жртава. Гети је критиковао Малију као „стручњака за 19. век који никада није радио оригинална истраживања о совјетској ери.”