Ћирилица је писмо које се користи у неколико словенских језика, као што су: белоруски, бугарски, македонски, руски, русински, српски и украјински, а такође и у већем броју других језика у областима Евроазије. Ознака савремене ћирилице према -{ISO 15924}- је -{Cyrl 220}-, а њене старословенске варијанте -{Cyrs 221}-.

Савремена ћириличка писма су базирана на старословенској ћирилици,А. Н. Стеценко. Хрестоматия по Старославянскому Языку, 1984. која је настала на јужнословенским просторима, у време када су многе, првенствено источне јужнословенске области, биле под влашћу Првог бугарског царства.

Ћирилицу и глагољицу су формулисали Ћирило и Методије који су донели хришћанство код Јужних Словена, или њихови ученици.The Columbia Encyclopaedia, Sixth Edition. 2001–05, O.Ed. Saints Cyril and Methodius "Cyril and Methodius, Saints) 869 and 884, respectively, “Greek missionaries, brothers, called Apostles to the Slavs and fathers of Slavonic literature."Encyclopædia Britannica, Major alphabets of the world, Cyrillic and Glagolitic alphabets, 2008, O.Ed. "The two early Slavic alphabets, the Cyrillic and the Glagolitic, were invented by St. Cyril, or Constantine (c. 827–869), and St. Methodii (c. 825–884). These men from Thessaloniki who became apostles to the southern Slavs, whom they converted to Christianity." То је основа алфабета који се користе у разним језицима, бившим или садашњим, у деловима југоисточне Европе и северне Евроазије, а посебно код оних са словенским пореклом, и код несловенских језика који су под утицајем руског језика. Године 2011, око 252 милиона људи у Евроазији је користило ћирилицу као званични алфабет у својим националним језицима, при чему Русија обухвата око половине тог броја. Са пријемом Бугарске у Европску унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма.

Ћирилица је изведена из грчког унцијала, проширена словима из старијег глагољичког алфабета, укључујући неке лигатуре. Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у Грчком. Писмо је названо у част два византијска брата,Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. 2001–05, s.v. "Cyril and Methodius, Saints"; Encyclopædia Britannica, Encyclopædia Britannica Incorporated, Warren E. Preece – (1972). pp. 846, s.v., "Cyril and Methodius, Saints" and "Eastern Orthodoxy, Missions ancient and modern"; Encyclopedia of World Cultures, David H. Levinson, (1991). pp. 239, s.v., "Social Science"; Eric M. Meyers, . ; Lunt, Slavic Review, June (1964). pp. 216; Roman Jakobson, Crucial problems of Cyrillo-Methodian Studies; Leonid Ivan Strakhovsky, A Handbook of Slavic Studies. pp. 98; V. Bogdanovich, . Belgrade. Ћирила и Методија, који су раније креирали глагољичко писмо. Модерни научници верују да су ћирилицу развили и формализовали рани ученици Ћирила и Методија.

У раном 18. веку ћириличко писмо које је коришћено у Русији је знатно реформисано по налогу Петра Великог, након његовог повратка из дипломатске мисије у западној Европи. Нова форма слова је постала ближа латинском писму, неколико архаичних слова је уклоњено и неколико слова је лично дизајнирао Петар Велики (као што је „Я”, које је било инспирисано латиничким словом „R”). Западноевропска типографска култура је такође прихваћена.

Име мини|десно|265px|Распрострањеност ћирилице у Европи:

Пошто су писмо осмислили ученици и следбеници Ћирила и Методија, употреба Ћириловог имена за означавање овог писма представља израз одавања почасти, а не означавање ауторство. Име „ћирилица“ често збуњује људе који нису упознати са историјом писма, пошто не идентификује земљу порекла (за разлику од „грчког писма“). Неки га називају „руским писмом“ пошто је руски најпопуларнији и најутицајнији алфабет базиран на овом писму. Неки бугарски интелектуалци, попут Стефана Цанева, су изразили забринутост због тога, и предложили да се ћириличко писмо уместо тога назове „бугарским алфабетом“,. Sofia. али тај предлог није наишао на подршку у стручној и широј јавности.

Словенска ћириличка писма су позната и као азбука, што је изведено из старих имена прва два слова већине ћириличких писама (као што је и термин алфабет проистекао из прва два грчка слова алфа и бета).

Из назива за ћирилицу изведене су и одговарајуће придевске одреднице. Тако се у српском језику користе четири придевска облика: ћирилички и ћирилични, односно ћирилски и ћириловски. Према мишљењу Одбора за стандардизацију српског језика, препоручује се први облик (ћирилички), уз напомену да је дозвољен и други облик (ћирилични), који није неправилан.ОССЈ (одлука бр. 47, 2005): Боље ћирилички и латинички него ћирилични и латинични Трећи и четврти облик (ћирилски и ћириловски) имају и додатна значења (на пример, појам ћирилска књижевност у ужем смислу означава књижевну делатност самог Ћирила).

Језици који користе ћирилицу

мини|365п|Подручја на којима се користи ћирилица

Следећи језици користе или су користили ћирилицу: индоевропски језици словенски језици руски русински украјински белоруски српски македонски бугарски црногорски бошњачки индо-ирански језици осетски таџички романски језици румунски (до 19. века а у Молдавији између 1940. и 1989. (види молдавски)), видети румунска ћирилица остали индоевропски језици ромски (у Србији и земљама бившег СССР) курдски (код Курда који живе у земљама бившег Совјетског Савеза) алтајски језици туркијски језици азерски (1939—1991) татарски туркменски (1940—1994) узбечки (1940—1998, од 1998. који уз ћирилицу користи и латиницу) киргишки казашки и гангушки (од 1957) угро-фински језици удмуртски килдински саамијски мордвински остали, махом алтајски језици, уз неке кавкаске и један кинески дијалект (дунгански језик) абаски абхаски адиџеји ајсорски алтајски аварски балкарски башкирски бурјатски чеченски чувашки чукчијски даргваски дунгански евенкски кабардијански калмички карачејски каракалпачки карелијански какаски кантски комски корјачки кумички лачки лезгијански мансијански маријски монголски нанајски ненецки ногајски оријатски селкупски табасарански татски тувански удекански (удегански) и јакутски језици) вештачки језици међусловенски словио лингва франка нова

Дунгани, исламизовани Кинези из Казахстана који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем.

Ћириличко писмо за Русе Главница писма настала је из ране ћирилице, која је била дериват глагољице и грчког уставног писма унцијале. За највероватније састављаче ћирилице узимају се Климент Охридски или Константин Преславски, али то питање до данас није коначно решено. Највећи број слова потиче из грчког писма, док неки знакови представљају мање или више упрошћене облике глагољских слова. Ћирилица је добила име по млађем од два брата, словенска просветитеља, Ћирилу, за кога се обично претпоставља да је саставио глагољицу.

А Б В Г Д Е Ё Ж З И Й К Л М Н О П Р С Т У Ф Х Ц Ч Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я

Коришћење у различитим језицима (Гласови су означени коришћењем Сампе и представљају само апроксимативне вредности.)

Док главница језика који се користе ћирилицом имају фонемску ортографију, постоје и изузеци, углавном у (значи њега), а изговара се као /jɪˈvo/ уместо /je'go/.

Срицање имена варира, посебно кад су у питању транскрипције/транслитерације -{Y/J/I}-, -{GH/G/H}- и -{ZH/J}-.

Словенски језици Руски

велико мало назив глас -{ISO}- 9:1995 транслитерација -{А}- -{а}- А /-{a}-/ -{a}- -{Б}- -{б}- Бе /-{b}-/ -{b}- -{В}- -{в}- Ве /-{v}-/ -{v}- -{Г}- -{г}- Ге /-{g}-/ -{g}- -{Д}- -{д}- Де /-{d}-/ -{d}- -{Е}- -{е}- Је /je/ e Ё ё Јо /-{jo}-/ -{ё}- -{Ж}- -{ж}- Же /-{ʐ}-/ -{ž}- -{З}- -{з}- Зе /-{z}-/ -{z}- -{И}- -{и}- И /-{i}-/ -{i}- Й й кратко И /-{j}-/ -{j}- -{К}- -{к}- Ка /-{k}-/ -{k}- -{Л}- -{л}- Ел /-{l}-/ -{l}- -{М}- -{м}- Ем /-{m}-/ -{m}- -{Н}- -{н}- Ен /-{n}-/ -{n}- -{О}- -{о}- О /-{o}-/ -{o}- -{П}- -{п}- Пе /-{p}-/ -{p}- -{Р}- -{р}- Ер /-{r}-/ -{r}- -{С}- -{с}- Ес /-{s}-/ -{s}- -{Т}- -{т}- Те /-{t}-/ -{t}- -{У}- -{у}- У /-{u}-/ -{u}- -{Ф}- -{ф}- Еф /-{f}-/ -{f}- -{Х}- -{х}- Ха /-{x}-/ -{h}- -{Ц}- -{ц}- Це /-{ts}-/ -{c}- -{Ч}- -{ч}- Че /-{tɕ}-/ -{č}- -{Ш}- -{ш}- Ша /-{ʂ}-/ -{š}- Щ щ Шча /-{ɕɕ}-/ или /-{ɕtɕ}-/ -{ŝ}- Ъ ъ тврди знак без палатализације " Ы ы Јери /ɨ/ -{y}- Ь ь меки знак /-{ʲ}-/ -- палатализација ' Э э Е /-{e}-/ -{è}- -{Ю}- -{ю}- Ју /-{ju}-/ -{û}- -{Я}- -{я}- Ја /-{ja}-/ -{â}-

Напомене везане за тврди и меки знак Када се јотовани самогласник (самогласник који почиње са /j/) нађе иза сугласника, сугласник бива палатализован (/j/ се меша са сугласником) а /j/ неће бити изговорено. Тврди знак означава да се то не треба десити, док ће се /j/ појавити испред самогласника. Меки знак означава да се сугласник палатализује али да ће се /j/ испред самогласника чути. Меки знак на крају речи означава да се сугласник пред њим палатализује. Примери: -{та — ta}-; -{тя — t}-j-{a; тья — t}-j-{ja; тъя — tja; т — t; ть — t}-j. У ортографији пре реформе правописа руског језика, у староруском језику, као и у црквенословенском ови се знакови зову „јеровима“ (дебелим и танким). Историјски, „тврди и меки знаци“ узимају место данас непостојећих муклих гласова задњег и предњег реда. (У српском језику су се ти гласови прво уједначили у мукли глас средњег реда, а у тзв. „јакој позицији“ дали непостојано а. Данас тај средњег реда постоји у бугарском. Погледајте напомене за бугарски језик.)

Историјска слова

Пре 1918. постојало је још четири слова у употреби: Іі (замењено са Ии), Ѳѳ (-{Фита}- „фита“ или „тита“ или „тета“, замењена са Фф), Ѣѣ (-{Ять}- „јат“, замењено са Ее), и Ѵѵ (-{ижица}- „ижица“, замењено са Ии).

Украјински

Као у руском са изузецима: -{Г}- је звучан струјни сугласник и зове се „Ге“. Изговара се приближно као -{Х}-, али не исто /ɦ/. Између -{Ге}- и -{Де}- налази се Гје (Ґ, ґ) и изговара се као /-{g}-/. (Ово слово није било званично коришћено у Совјетском Савезу, па се не налази у многим ћириличким фонтовима.) -{Је}- се изговара као /e/ и зове се „Е“. -{Јо}- не постоји. Између -{Е}- и -{Же}- постоји слово -{Је}- (Є, є) које се изговара као /je/ и које изгледа као слово С са цртом у средини. Руско слово Э не постоји. -{И}- се изговара као /ɪ/ и зове се „-{Y}-“ (тврдо -{И}-). Кратко -{И}- се зове „јот“. Између -{Y}- и кратког -{Y}- постоји слово -{И}- -{(І, і)}- и изговара се као /-{i}-/ а изгледа као латиничко слово -{I}- и слово -{Ји}- (-{Ї}-, -{ї}-) и изговара се као /-{ji}-/ а изгледа као латиничко слово -{I}- са дијарезом (две идентичне тачке изнад слова као код руског слова Јо). Јери не постоји. Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф. -{Шча}- се изговара као два посебних гласа, ш и ч

Белоруски

Као руски осим: -{И}- изгледа као латиничко слово -{I (І, і)}-. (Али, кратко -{И}- изгледа као у руском) Између -{У}- и -{Еф}- постоји слово кратко -{У}- (Ў, ў), које изгледа као -{У (У)}- са акцентом брев и изговором /-{w}-/ као у енглеским дифтонзима у „-{now}-“ и „-{low}-“. -{Шча}- не постоји. Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф. -{Г}- представља звучан струјни сугласник. Изговара се као слабије -{г}- /ɣ/. Има Ґґ. „-{Дз}-“ као „-{Дз}-“, „-{Дж}-“ као „-{Џ}-“.

Бугарски

Као руски осим: Је се изговара као /E/ и зове се „E“. Јо не постоји. Руско слово Е не постоји. -{Шча}- се изговара као -{ШТ}- /ʃt/ и зове се „-{Штъ}-“. Тврди знак се користи за полугласник, /ə/ (Ъ). Јери не постоји.

Српски

Као руски осим:Serbian Cyrillic Letters BE, GHE, DE, PE, TE , Janko Stamenovic (collection of selected commented answers received in Unicode mailing list ([email protected]) between 29.12.1999 and 17.01.2000). Изговор српске азбуке је другачији од изговора руске. Сугласници се изговарају само коришћењем полугласника као помоћи.