Алжир (al-Idrisi, Muhammad (12th century) Nuzhat al-Mushtaq [-{al-Jazāʼir}-] — „острва”), или службено Народна Демократска Република Алжир (, ) је земља у северној Африци,Демократска Народна Република Алжир коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у паралелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.
Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир је на 10. мјесту по величини залиха нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. -{Sonatrach}-, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.
Географија
Алжир је највећа држава у Африци, највећа арапска држава и највећа држава Медитеранског басена. 90% земље је пустиња, од којих највећу површину заузимају пешчане пустиње, али и камене, стеновите пустиње код планина Атлас.
Алжир, Оран, и Константин су највећи градови.
Геологија и рељеф мини|Топографска карта Алжира|лево мини|Планина Ђурђура
Стратешки, културни и демографски центар државе одувек је био север. Већина обалског појаса је брдовита, понегде чак планинска, и има неколико (мало) добрих лука. Планине Атлас стварају природну заштиту северу земље од топле климе Велике пустиње. Овај танак предео уз обалу је нарочито плодан и погодан за људски живот као једно од јединих подручја медитеранске климе у Африци. Клима у приобаљу је топла и умерена, а киша пада углавном зими. За сувих и врелих лета температура премашује 32 степена. На копну, иза Атласких планина, клима је много сувља, а температура варира од 49 °C дању до 10 °C ноћу.
Ретко насељена и неплодна Сахара заузима више од 90% алжирске територије. Сахару у Алжиру можемо поделити на неколико области на основу њене елевације. Одмах испод атласког венца налази се Велики западни ерг, а са друге стране Велики источни ерг, знатно мање надморске висине од свог западног пара. Међу њима налази се простор историјски називан Мзаб. На простору између ова два ерга и високих Хогарских планина налази се висораван Тадмаит, која још једном одваја нижи предео пустиње у југоистоку земље. Хогарске планине достижу огромне висине и у свом склопу садрже највиши врх Алжира, Тахат, који досеже 2,918 метара. Ненасељена пустиња је важна првенствено због богатих налазишта нафте и земног гаса, али је због своје слабе насељености и општег одсуства природе једно од најопаснијих подручја у држави.
Воде Алжирска клима и рељеф нису нарочито погодни за формирање природних река. Ипак, мање воде извиру на врховима Атласа и Хогара, мада нису пловне и користе се једино у наводњавању. Највећа река је Челиф, која извире на Атласу и протеже се 725 километара до Средоземног мора. Толики део Алжира се наводњава уз помоћ ове реке да њен доњи ток готово начисто пресуши у летњим периодима, јер су кише ретке и не успевају да надокнаде сву узету воду. Сем ње, друге речице протежу се само неколико километара и немају никакву управну сврху. Неке од њих су Хамам, Мазафран, Исер, Сумам, и друге.
Флора и фауна мини|Берберски макакији у националном парку Гураја На нижим просторима Тела, дела Атласовог венца који се налази на северу земље, могу се наћи простори налик оним са друге стране Средоземља. Овде расту, палме, маслине, макије, ловори и друго жбуње, а у неким просторима јављају се негусте шуме кедра, па чак и скоро нестали зимзелени храст. Како се крећемо ка југу, ово медитеранско окружење прелази у неку врсту степе (травнате површне без дрвенастог биља), мада се овде и даље могу наћи врсте палми међу којима је и урма. Уласком у праву пустињу биљни живот скоро па и да се губи. Овде преживљавају једино најиздржљивије биљке којима не треба скоро ни мало воде, међу којима су неке врсте трава, као и дрвеће акација, тамариск и џуџубе.
Међу животињским светом у плоднијем делу земље настањују се муфлони, дивље свиње, берберски јелени и макакији. Неколико врста птица селица овуда пролазе, укључујући роде и фламингосе. У пустињском подручју живе животиње карактеристичне за овакве пределе; пустињске лисице, шакали, пустињски пацови и зечеви, а међу већим сисарима ретко се могу наћи хијене и газеле. Инсекти су овде многобројни и карактеристичне су, као и у другим деловима Африке, најезде јата скакаваца на усеве.
Шкорпије су честе у пустињским и полупустињским пределима.
Земљиште На самој обали јавља се плодна црвеница. Остатак земљишта полазећи одавде ка југу постаје све неплоднији и становништво овде се фактички ни не бави земљорадњом. Алжирске власти су у више наврата покушале да побољшају квалитет земљишта у деловима земље амбициозним пројектима пошумљавања 70-их и 80-их година. Ови пројекти били су само делимично успешни, једним делом због ерозије проузроковане пустињским ветровима. Клима мини|Пешчане дине око Хогарске планине
Алжир је нарочито топла земља, не само због свог географског положаја у Сахари, већ и због фактора као што су ветрови и кишовитост. Киша пада једино у северним областима, и четири петине те кише падају зими, у временском простору између октобра и марта. Јул и август често не виде ни дан кише. Држава добије око 760 милиметара падавина годишње, а у најкишовитијем региону земље, Кабилији, тај број порасте до 1000. Киша у пустињи очигледно не пада, а на вишем Атласу и у самом прелазу Атласа у пустињу пада око 400 милиметара.
У обалном подручју, како је раније и напоменуто, развија се типична средоземна клима, окарактерисана сувим, топлим летима и кишовитим, умереним зимама. Источна обала погоднија је за обрађивање земље, док је на западу, почевши од долине реке Челиф, то фактички немогуће без доброг наводњавања и већина неурбаног становништва овде се ослања на сточарство као главни облик пољопривреде. Ноћи су, у контрасту са остатком дана, свеже и хладњикаве, јер сув ваздух лако отпушта топлоту. На вишим пределима Атласа и Хогара клима може прерасти у планинску. У пустињи преовладава топла пустињска клима, где дневне температуре досежу и опасних 40 °C.
Историја
Праисторија
Људске врсте се настањују у Алжиру барем 1,8 милиона година, судећи по налазима примитивних алатки у региону. Фосили Х. еректуса стари 700 хиљада година нађени су 1954. Неолитска револуција захватила је подручје данашњег Магреба између 6.000. п. н. е. и 2000. п. н. е.
Антички период мини|Карта Нумидије. У већини историјских раздобља, термин "Алжир" односи се само на северну територију земље; области у Сахари додате су у склоп земље тек током француске колонизације. Домороци овог подручја су Бербери, народ који и данас настањује велика подручја Магреба. Бербери су живели у племенским заједницама кроз већи део старог века, мада нису били потпуно примитивни и напредна земљорадња, трговина и општа политика и дипломатија је код њих била опште позната. Позната су имена неких племенских заједница, као што су Гетули и Масили. Поглавар ових других, Масиниса, евентуално ће основати берберску краљевину у Алжиру звану Нумидија (202. — 40. п. н. е). У свом највећем опсегу контролисала је читав северни Алжир и пограничне области данашњег Туниса.
Феничани, трговачки народ са Блиског истока, прецизније данашњег Либана, почели су да оснивају колоније на обалама овог подручја негде од 900. године п. н. е. Неки од ових градова су Салде, Картена, Јол, Русадир, а највећи и најпознатији од њих, Картагина, основан је у данашњем Тунису, неколико километара поред данашњег града. Картагињани су евентуално постали регионална сила која је заповедала, не само својом облашћу у Тунису, већ и скоро свим обалним градовима у Алжиру, преко којих је контролисала читаво западно Средоземље. Познато је да су из овог подручја Картагињани за своју војску често узимали слонове, којих је у овом периоду на овим просторима било доста. Они, заједно са берберским лавовима и другим животињама бивају истребљени за време римске владавине.
Римска власт Римска република у Италији у међувремену долази у конфликт са Картагином око превласти на Средоземљу. Римљани ће победити Картагину у сва три Пунска рата, у другом ће са великим мукама успети да потпуно здроби феничанску силу и лиши је свих њених поседа ван околине главног града. Нумидија је користила слабост Картагине у овом периоду и били су чести и успешни упади на пунску територију, при којима је Картагина била приморана на срамотне мировне споразуме. У Трећем пунском рату (149. — 146. п. н. е) Римљани ће сравнити Картагину са земљом и на подручју њених бивших територија основати провинцију Африку. Нумидија је сада имала границу са римском силом и била је под директном претњом њене експанзије.
Ипак, Нумиђани су били у углавном добрим односима са Римом због дељених непријатељстава са Картагином. Међутим, ситуација се мења након што нелегитимни владар Југурта преузима престо у Нумидији, што провоцира Рим на рат. Трајаће до 105. п. н. е. и Југурта ће бити приморан да преда неке од својих територија римској провинцији Мауретанији. Након смрти Југурте Нумидија се распада на неколико независних краљевина, и читава биће интегрисана у сада Римско царство 46. п. н. е., завршетком грађанског рата у Риму у којем су берберски краљеви били умешани.
Преко римске владавине хришћанство бива доведено у северну Африку, почевши од 2. века нове ере, а до краја 4. века већина урбаног становништва и одређена берберска племена биће хришћани. Овај предео био је кључан за римску државу и често му је дат надимак "житница Рима" јер су усеви за велики део западног царства узгајани и извожени из Мауретаније. Римљани ће се задржати овде све до најезде германских Вандала, који су 435. отели за себе северну Африку.
Средњи век мини|Велизар. Мозаик из црвке Сан Витале у Равени, Италији.|248x248п Римљани ће се још једном, задњи пут, вратити у северну Африку током Јустинијанових освајања. Његов генерал Велизар истерао је вандалског краља Гелимера из Африке 534. године и успоставио римску власт, након чега је наставио освајање у Италији. Иако удаљена од садашњег центра државе, Африка је остала важна провинција за римску (византијску) политику. Била је једна од два егзархата (војне провинције) у римској држави и била је прво упориште Ираклија, једног од најважнијих римских владара и родоначелника истоимене династије.
Исламска освајања и владавина калифе Омејадски арапски калифат освојио је северну Африку после неколико покушаја између 667. и 699. године. Арапска војска наставила је свој пут ка Хиспанији коју су освојили од Визигота у року од неколико година, где је се и зауставила. Омејади су, иако исламско царство, веома ценили арапски идентитет и порекло и желели су да створе муслиманско-арапску владајућу класу над покореним берберским становништвом. Порези на домороце су били огромни, а Бербери који су прешли на ислам су и даље били третирани као грађани друге класе. Ово и разлике у теолошким гледањима довело је берберску популацију северне Африке у побуну против калифе, која је трајала годину дана до 740. године. Била је успешна захваљујући другим проблемима које су задесиле Омејадско царство, укључујући и грађански рат који је збацио ову династију са власти и успоставио Абасидски калифат. Абасиди су успели да поврате владавину у Африци (римској провинцији/данашњем Тунису, Ифрикији на арапском), али никад у целој северној Африци.
Независне краљевине мини|Магреб у 15. веку