мини|Православна капела у склопу ВМА у Београду Верска служба у Војсци Србије је служба Војске Србије задужена за задовољавање верских потреба припадника Војске.М. Милкић, „Правно регулисање положаја војносвештеничке струке у Војсци Краљевине СХС/Југолавије“, Војноисторијски гласник, 1–2/2005.. стр. 136–146.М. Милкић, „Униформа војних свештеника у српској и југословенској војсци 1839–1941“, Војноисторијски гласник 2/2009.. стр. 9–29. Основни задатак верске службе у војсци Србије јесте да омогући остваривање уставног права на слободе вероисповести њених припадника (војника, старешина и цивилних лица). Један од главних циљева верска службе у Војсци Србије јесте јачање духовних и моралних вредности, обликовања грађанске одговорности и неговања војничких врлина и патриотизма,„Закон о војсци Србије“, Службени гласник РС, бр. 116/07 и 88/09. што је у функцији развоја, изградње, одржавања и повећања оперативних способности Војске Србије приликом извршавања свих дефинисаних мисија и задатака и нема сврху мисионарства цркава и верских заједница у војној средини.Стевица С. Карапанџин, „Верска служба у Војсци Србије”, Војно дело, зима 2011, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2011, стр. 271.
Вршење верске службе у Војсци Србије ближе је уређено Уредбом о вршењу верске службе у Војсци Србије.„Уредба о вршењу верске службе у Војсци Србије“, Службени гласник РС, бр. 22/11. Делатности верске службе врше се у војним комплексима, у посебним просторијама — богослужбеним просторима уређеним и опремљеним за ту намену.Члан 26. „Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије“ (Службени гласник РС, број 22/11). У делатностима верске службе припадници Војске Србије учествују по сопственој вољи и убеђењу, уз уважавање и стриктно поштовање обавеза које проистичу из војне службе, и обавезни су да строго чувају тајност исповести припадника система одбране.„Кодекс части припадника Војске Србије“ (Службени војни лист, број 29/10).Стевица С. Карапанџин, „Делатности верке службе у Војсци Србије, Остале верске делатности”, Војно дело, јесен 2012, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2012, стр. 350.
Верску службу у Војсци Србије обављају свештеници-верски службеници традиционалних цркава и верских заједница, регистрованих за обављање ових делатности, на простору Србије. Свештеници-верски службеници, у Војсци Србије су професионална војна лица високе стручне спреме у статусу официра Војске Србије, који обављају богослужбене и остале верске делатности у складу с њиховим аутономним прописима. Припадници верске службе, односно војни свештеници, за разлику од других припадника војске, неће носити оружје. Војни свештеник-верски службеник има помоћника, професионално војно лице у статусу подофицира Војске Србије.
Министарство одбране Републике Србије склопило је споразум са седам цркава односно верских заједница у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије и то са; Српском Православном црквом, Римокатоличком Црквом у Србији, Словачком Евангеличком Црквом, Реформатском Хришћанском Црквом, Евангеличком Хришћанском Црквом, Јеврејском заједницом у Србији, Исламском заједницом Србије.Верска служба у Војсци Србије, Информација МО Војске Србије. Посећено: 17.7.2013
Међународни уговори, полазна основа за регулисање верских права у ВС Забрана дискриминације засноване на вери односно вероисповести један је од темељних принципа у међународним уговорима које је Р. Србија потписала под окриљем Уједињених нација (Универзална декларација о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским социјалним и културним правима),Zakon o ratifikaciji Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Službeni list SFRJ, br. 7/71; Zakon o potvrđivanju Fakultativnog protokola uz Pakt o građanskim i političkim pravima, Službeni glasnik SRJ – Međunarodni ugovori, broj 4/01. али и регионалним уговорима, пре свега у Европској конвенцији о људским правима,Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (s protokolima uz Konvenciju), Službeni list SCG – Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005. чије тумачење води закључку да се од државних власти не само може тражити да одустану од предузимања корака који би представљали мешање у мисли, савест и вероисповест грађана већ и да, у извесним околностима, предузму позитивне мере како би неговале и штитиле та права.
Како свака појединачна држава обавља тај задатак процењује се не само на нормативном нивоу, већ и у пракси државних органа који доследно треба да поштују принцип да се слобода исповедања вере, може спроводити не само у цивилном друштву већ и у Војсци Србије, уз убеђење да се она може или сме подвргнути само оним ограничењима која су прописана Законом о Војсци, а неопходна су да заштите безбедност, ред, здравље или морал, односно ради заштите права и слобода других припадника Војске.
Појмови мини|Једно од садржајнијих издања намењен командантима оперативног и тактичког нивоа и војним свештеницима, односно верским службеницима Војске Србије.У књизи је дат приказ свих појмова о верској служби и њеном значају за војску Србије. Појмови који су коришћени на овој страници имају следећа значења:Члан 2, Уводне одредбе, У: Уредба о вршењу верске службе у Војсци Србије "Сл гласнику РС", бр. 22 од 31. марта 2011
Верска служба у војци То је организован вид делатности традиционалних цркава и верских заједница у војној средини која обухвата; богослужења, верске обреде и остале верске делатности.
Богослужења и верски обреди Богослужбене делатности су верске активности које јавно за све вернике врше свештеници, односно верски службеници, у складу са аутономним прописима својих традиционалних цркава и верских заједница, користећи богослужбене предмете и богослужбену литературу.
Богослужбени простор Храмови и други објекти и простори у власништву традиционалних цркава и верских заједница или посебно одређене и опремљене просторије за богослужења у касарнама, војним објектима и на другим местима на којима Војска Србије извршава задатке и мисије.
Овлашћени великодостојник Великодостојник је високорангирани припадник традиционалне цркве или верске заједнице, канонски надлежан свештеницима, односно верским службеницима који врше верску службу у Војсци Србије.
Свештеници-верски службеници, Војни свештеници, војни капелани, војни имами и војни рабини, су верски службеници, који носа назив у зависности од тога којој традиционалној цркви, односно верској заједници припадају.Члан 8, 4. Војни свештеници, односно верски службеници, У: Уредба о вршењу верске службе у Војсци Србије "Сл гласнику РС", бр. 22 од 31. марта 2011
Помоћници војних свештеника-односно верских службеника То су професионална војна лица у статусу подофицира Војске Србије, који се одређују из редова припадника подофицирског кора Војске Србије, уз њихов пристанак, а на предлог војних свештеника, односно верских службеника. У складу са законом, они не могу да обављају богослужбене делатности.Члан 9, 4. Војни свештеници, односно верски службеници, У: Уредба о вршењу верске службе у Војсци Србије "Сл гласнику РС", бр. 22 од 31. марта 2011 Помоћници војних свештеника-односно верских службеника дужни су да воде рачуна о опремљености, чистоћи и уредности богослужбених простора, а током богослужења и верских обреда, на основу упутстава војних свештеника, односно верских службеника, поучавају друге припаднике Војске Србије који током учешћа у њима на било који начин помажу војним свештеницима, односно верским службеницима. Такође, они су надлежни и за регулисање протоколарних питања и правила понашања у богослужбеном простору.
Заступљеност свештеника-верских службеника Заступљеност свештеника-верских службеника, зависи од броја верника у укупном броју припадника Војске Србије.Члан 11, 5. Принцип заступљености, У: Уредба о вршењу верске службе у Војсци Србије "Сл гласнику РС", бр. 22 од 31. марта 2011 Ако у укупном броју припадника Војске Србије има 100-500 верника традиционалне цркве, односно верске заједнице, верску службу у Војсци Србије обављаће један војни свештеник, односно верски службеник те традиционалне цркве, односно верске заједнице. Ако у укупном броју припадника Војске Србије има од 500-1000 верника одређене традиционалне цркве, односно верске заједнице, верску службу у Војсци Србије обављаће два војна свештеника, односно верска службеника те традиционалне цркве, односно верске заједнице. На сваких следећих 1000 припадника Војске Србије верника одређене традиционалне цркве, односно верске заједнице, верску службу у Војсци Србије обављаће још по један војни свештеник, односно верски службеник те традиционалне цркве, односно верске заједнице.
Историја Верска служба у војци кнежевине Србије (Краљевине Србије) Први пут у српској војсци верска служба је законски била уређена 31. октобра 1839. године, за време владавине књаза Милоша, у војсци Кнежевине Србије (Краљевине Србије), која још увек није била у потпуности независна, Законом војеним, у којем су, поред осталог, дефинисани и услови под којима се у војсци вршила верска служба. Овима законом такође, биле су прописане дужности војних свештеника и дисциплинске мере које су предузимане због пропуста учињених по питању верског живота.Миљан Милкић, „Неколико специфичности верског живота у војсци Кнежевине/Краљевине Србије”, Војно дело, 1-2003, НИЦ Војска, Београд, 2003, стр. 170.
Законом војеним од 31. октобра 1839. године, били су дефинисани и текст војничке заклетве и начин њеног полагања. За све припаднике војске текст заклетве је био исти, а заклињање је обављао војни свештеник пред заставом јединице. На позив свештеника, сви који су полагали заклетву дизали су десну руку у висини ока (палац, кажипрст и средњи прст врховима су били састављени, а мали и домали прислоњени уз длан) и изговарали текст заклетве, затим се осењивали крсним знаком и целивали Јеванђеље. Након тога свештеник је држао кратку беседу о значају заклетве, а затим би оверавао спискове „рекрута заклетих на војену службу“. Поред тога, официри су при заклињању стављали леву руку на Јеванђеље. Правилима службе Краљевине Србије било је прописано и полагање заклетве војника неправославне вероисповести.Стевица С. Карапанџин, „Верска служба у Војсци Србије”, Војно дело, зима 2011, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2011, стр. 273.
За време владавине Краља Милана I Обреновића а на предлог председника Министарског савета и министра војног ђенерала Саве Грујића, 14. јануара 1888. године, издато је наређење о прослављању слава у Војсци и одређено да све команде и установе које имају заставу имају и славу. За дан славе узиман је значајан датум из прошлости јединице или дан неког српског светитеља. Заштитник јединице био је светитељ који се по календару славио оног дана када и слава, а дан славе је објављиван у Службеном војном листу. Прописом о прослави слава команди и завода које је донео министар војни 6. априла 1888. године, детаљно је била уређена ова област. Дан пред славу војни свештеник је светио водицу по канцеларијама и војничким спаваонама, а припремани су и колач, воштаница, кољиво и вино. На дан славе у касарни је служена литургија и сечен је колач уз учешће команданта са официрима команде и одређеним бројем војника. Све канцеларије у команди имале су икону светитеља –заштитника са кандилима која су паљена недељом и празницима.
Веронаука, која је била обавезна за све њене припаднике, у војску је уведена годину дана касније, Решењем које је 23. јануара 1889. године донео министар војни ђенерал Коста С. Протић.