Бенедето Кроче (; Пезкасероли, 25. фебруар 1866 — Напуљ, 20. новембар 1952) је био италијански филозоф, "...distinguished philosopher..." идеалиста, естета, политичар, историчар умјетности и литерарни писац. Представник неохегелијанства.
Био је министар просвете и председник Либералне партије Италије. Кроче у почетку подржава Мусолинијеву фашистичку владу која је преузела власт 1922. године.Denis Mack Smith, Vol 8(1) Jan 1973 pp. 47. Међутим, убрзо је променио став после серије убистава Мусолинијевих политичких неистомишљеника.
Његова друштвена и литерарно-историјска делатност посебно је дошла до изражаја у часопису La Critica, који је 1903. године покренуо заједно са Ђованијем Ђентилеом. Крочеово главно филозофско дело је Филозофија као наука духа. Сматрао је да постоје две темељне форме људске спознаје: интуитивна, до које се долази путем фантазије и логичка, путем интелекта.
Кроче је био председник Међународног ПЕН центра, светског удружења писаца, од 1949. до 1952. Био је номинован за Нобелову награду за књижевност шеснаест пута. Такође је познат по свом „великом доприносу поновном рађању италијанске демократије“.
Биографија
Кроче је рођен у Пезкасеролију у региону Абруцо у Италији. Његова породица је била утицајна и богата, а он је одрастао у врло строгом католичком окружењу. Око 16. године напустио је католичанство и развио личну филозофију духовног живота, у којој религија не може бити ништа друго до историјска институција у којој се може исказати стваралачка снага човечанства. Ову филозофију је задржао до краја живота.
Године 1883, догодио се земљотрес у селу Казамичола на острву Искија код Напуља, где је био на одмору са својом породицом, уништивши кућу у којој су живели. Његова мајка, отац и једина сестра су сви погинули, док је он био дуго закопан и једва преживео. После земљотреса наследио је богатство своје породице и – слично Шопенхауеру – могао је да живи остатак свог живота у релативно слободном времену, посвећујући много времена филозофији као независни интелектуални писац радећи из своје палате у Напуљу (Рин, 2000:xi).
Студирао је право, али никада није дипломирао на Универзитету у Напуљу, док је опширно читао о историјском материјализму. Његове идеје је крајем 1890-их објавио професор Антонио Лабриола на Универзитету у Риму. Кроче је био добро упознат и саосећао са развојем европске социјалистичке филозофије коју су илустровали Август Бебел, Фридрих Енгелс, Карл Кауцки, Пол Лафарг, Вилхелм Либкнехт и Филипо Турати.
Под утицајем размишљања Ђанбатисте Викоа рођеног у Напуљу о уметности и историји,Croce, Benedetto 'The Philosophy of Giambattista Vico' trans R.G.Collingwood London, 1923 он је почео да студира филозофију 1893. Кроче је такође купио кућу у којој је Вико живео. Његов пријатељ, филозоф Ђовани Ђентиле, подстакао га је да чита Хегела. Чувени Крочеов коментар о Хегелу, Шта је живо и шта је мртво од Хегелове филозофије, објављен је 1907. године.
Политичка укљученост
Како је његова слава расла, Кроче је био убеђен, против своје првобитне жеље, да се укључи у политику. Године 1910. именован је у италијански Сенат, на доживотну функцију (Рин, 2000:xi). Био је отворени критичар учешћа Италије у Првом светском рату, сматрајући да је то самоубилачки трговински рат. Иако га је то у почетку учинило непопуларним, репутација му је враћена након рата. Године 1919, подржао је владу Франческа Саверија Нитија, истовремено изражавајући своје дивљење Вајмарској републици у настајању и немачким социјалдемократама. Он је био је министар народног образовања између 1920. и 1921. за 5. и последњу владу коју је водио Ђовани Ђолити. Бенито Мусолини је преузео власт нешто више од годину дана након Крочеовог изласка из владе; Мусолинијев први министар народног образовања био је Ђовани Ђентиле, независно орјентисан који је касније постао фашиста и са којим је Кроче раније сарађивао у филозофској полемици против позитивизма. Ђентиле је остао министар само годину дана, али је успео да започне свеобухватну реформу италијанског образовања која је делимично била заснована на Крочеовим ранијим сугестијама. Гентилеова реформа остала је на снази и након фашистичког режима и само је делимично укинута 1962. године.
Библиографија
. L'Estetica come scienza dell'espressione e linguistica generale (1902), commonly referred to as Aesthetic in English. , Douglas Ainslie (trans.) (1913) Macmillan and Co., Limited, London.
La filosofia di Giambattista Vico (1911) Filosofia dello spirito (1912)
Breviario di estetica (1913)
Aportaciones a la Critica de Mi Mismo (Aportaciones a la crítica de mí mismo) (1918) Storie e leggende napoletane (1919)
See English edition: Theory and history of Historiography, Douglas Ainslie, Editor: George G. Harrap. London (1921). Racconto degli racconti (first translation into Italian from Neapolitan of Giambattista Basile's Pentamerone, Lo cunto de li cunti, 1925) "Manifesto of the Anti-Fascist Intellectuals" (1 May 1925 in La Critica) History of Europe in the nineteenth century (1933) Ultimi saggi (1935) La poesia (1936)
Il carattere della filosofia moderna (1941) Perché non possiamo non dirci "cristiani" (1942) Politics and Morals. . (First published in 1946. Croce's dynamic conception of liberty, liberalism and the relation of individual morality to the State). Filosofia e storiografia (1949)
Референце
Литература
. Hayden White, "The Abiding Relevance of Croce's Idea of History." The Journal of Modern History, vol. XXXV, no 2, June 1963, pp. 109–124.
Myra E. Moss, Benedetto Croce reconsidered: Truth and Error in Theories of Art, Literature, and History ,(1987). Hanover, NH: UP of New England, 1987. Ernesto Paolozzi, Science and Philosophy in Benedetto Croce, in "Rivista di Studi Italiani", University of Toronto, 2002. Janos Keleman, A Paradoxical Truth. Croce's Thesis of Contemporary History, in "Rivista di Studi Italiani, University of Toronto, 2002. Giuseppe Gembillo, Croce and the Theorists of Complexity, in "Rivista di Studi Italiani, University of Toronto, 2002.
Ernesto Paolozzi, Benedetto Croce, Cassitto, Naples, 1998 (translated by M. Verdicchio (2008) www.ernestopaolozzi.it) Carlo Schirru, Per un’analisi interlinguistica d’epoca: Grazia Deledda e contemporanei, Rivista Italiana di Linguistica e di Dialettologia, Fabrizio Serra editore, Pisa–Roma, Anno XI, 2009, pp. 9–32 , Bologna, Azeta Fastpress. , https://www.researchgate.net/publication/46092588_Il_critico_come_artista_dall'Estetismo_agli_Ermetici Roberts, David D. Benedetto Croce and the Uses of Historicism. Berkeley: U of California Press, (1987). Claes G. Ryn, Will, Imagination and Reason: Babbitt, Croce and the Problem of Reality (1997; 1986). R. G. Collingwood, "Croce's Philosophy of History" in The Hibbert Journal, XIX: 263–278 (1921), collected in Collingwood, Essays in the Philosophy of History, ed. William Debbins (University of Texas 1965) at 3–22.
Спољашње везе
Fondazione Biblioteca Benedetto Croce Istituto Italiano per gli Studi Storici, founded by Benedetto Croce
Online English translations of books by Croce Croce's Aesthetics At the Stanford Encyclopedia of Philosophy PEN International Carlo Scognamiglio Pasini, "Liberismo e liberalismo nella polemica fra Croce ed Einaudi" Antonio Zanfarino, "Liberalismo e liberismo. Il confronto Croce-Einaudi"
Категорија:Рођени 1866. Категорија:Умрли 1952. Категорија:Италијански филозофи Категорија:Италијански политичари Категорија:Италијански атеисти Категорија:Идеалисти