Војводство Светог Саве (, ) је бивша српска средњовјековна држава, која је постојала од 1448. до 1482. године, када је потпала под турску власт. Највећи просторни опсег је досегла за вријеме владавине Стефана Вукчића Косаче (у. 1466), првог „херцега од Светог Саве”, кога су насљедили синови, потоњи херцези Владислав и Влатко, чланови племићке породице Косача. Захватала је дијелове савремених држава: Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе, укључујући области Хума, Травуније, горњег Подриња и доњег Полимља.
Титула херцега Стефана и његових насљедника је гласила: „херцег од Светог Саве” (), односно „војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Појам херцег (), односно војвода () означавао је у средњовјековној феудалној хијерархији највиши племићки степен до краљевског звања. Из херцешке титуле и општег назива за херцештво (војводство), односно херцеговину (војводину), касније је изведен нови обласни назив „Херцеговина”, који је означавао сва подручја која су се усљед турског освајања Војводства Светог Саве нашла у саставу новостворене покрајине, познате као Херцеговачки санџак ().
Историја
мини|десно|200п|Отисак печата херцега Стефана, са признанице херцега Влатка из 1470. године
Као један од најмоћнијих великаша средњовјековне Краљевине Босне, Стефан Вукчић Косача је почевши од 1435. године успео да прошири и обједини области под влашћу породице Косача и тиме постави основу за вођење самосталне политике у односу на босанског краља и сусједне обласне господаре. Стога је 1444. године склопио споразум са напуљским краљем Алфонсом -{V}-, примивши вазалне обавезе у замјену за краљеву помоћ против непријатеља, првенствено краља Стефана Томаша Остојића, војводе Иваниша Павловића и Млетачке републике. Истим споразумом, Стефан се обавезао на плаћање данка краљу Алфонсу умјесто турском султану, што је до тада радио.
Како би ојачао свој положај, Стефан Косача је почетком 1448. године ступио под окриље цара Фридриха -{III}- Хабзбуршког, од кога је добио царску повељу са потврдом својих посједа. Током исте 1448. године, Стефан се називао херцегом хумским и приморским, а пре априла 1449. године већ је усвојио титулу „херцег (војвода) од Светог Саве”, називајући се такође и „господарем хумским и приморским”, као и „кнезом дринским”.
Титула „војвода од светог Саве” имала је посебан значај, пошто су мошти светог Саве, које су се налазиле у манастиру Милешеви, на истоку херцегове државе, чудотворним сматрали припадници разних хришћанских вјера у региону. Усвајањем поменуте титуле, херцег Стефан је на симболичан начин истакао своје везе са државним традицијама светородне династије Немањића, а такође и са ранијим (1377) проглашењем Стефана Твртка за „краља Срба и Босне”, које је извршено управо у манастиру Милешеви.
Осврнувши се на процесе који су довели до стварања херцегове државе, као посебне политичке јединице у односу на босанску државу, Сима Ћирковић је нагласио:
Херцег Стефан је 1451. године заратио против Дубровачке републике. Он је и раније нападао дубровачке племиће, те је стога од стране дубровачке владе био проглашен за непријатеља. Велика награда од 15.000 дуката, палата у Дубровнику у вриједности од 2.000 дуката и годишњи доходак од 300 дуката, понуђени су сваком ко га убије, уз обећање наследног дубровачког племства. Стефана су ове пријетње озбиљно забринуле, тако да је одустао од даљег ратовања, након чега је дошло до нормализације односа.
мини|десно|200п|На надгробној плочи ћерке херцега Стефана, босанске краљице Катарине Косача (у. 1478), назначена је титула њеног оца: „херцег од Светог Саве”, као и сродство њене мајке Јелене Балшић са српским царем Стефаном Душаном.
У свом најширем просторном опсегу, Војводство Светог Саве је обухватало пространо подручје од неретванске Крајине на западу, преко Хумске земље и Травуније, до горњег Подриња и доњег Полимља на истоку, и горње Зете на југу.
Исправе херцега Стефана и његових синова сведоче да су становништво Војводства Светог Саве чинили Срби и Власи, који се помињу заједно, у херцешким исправама из 1451. и 1454. године, као и у исправи потоњег херцеговачког санџак-бега Ајаза из 1481. или 1482. године.
Током 1463. године, у време турског освајања Краљевине Босне, султанова војска је похарала североисточне области Војводства Светог Саве, али херцег Стефан је по окончању турског похода и султановом одласку успео да поврати власт у похараним областима.
мини|десно|200п|Просторни опсег Херцеговачког санџака, након коначног пада Војводства Светог Саве
Услед пропасти Краљевине Босне (1463), престале су да постоје и последње формалне везе које су херцегову осамостаљену државу (након 1448. године) на симболичан начин повезивале са босанском круном, чиме је државност Војводства Светог Саве добила на значају, што је потом дошло до изражаја и у односима херцега Стефана и његових наследника са другим хришћанским државама, поготово онима које су биле непосредно укључење у сузбијање даљег турског напредовања.
У намери да сломе херцегову државу, Турци су средином 1465. године, на челу са босанским санџак-бегом Исом Исаковићем, започели са коначним запоседањем херцегових земаља у унутрашњости, почевши од источних и северних области у доњем Полимљу и горњем Подрињу, а потом су извршили продор у средишње и западне области, похаравши Хумску земљу и стигавши све до реке Неретве.
Након турских успеха у унутрашњости, државно подручје Војводство Светог Саве сведено је на приморске области, са седиштем у Херцег-Новом. Нашавши се у тешком положају, херцег Стефан је крајем 1465. и почетком 1466. године покушао да обезбеди подршку млетачког, угарског и напуљског двора, али је недуго потом умро, у мају 1466. године.
Херцега Стефана су наследили синови, херцег Владислав, који је још за очевог живота добио управу у западним областима Војводства Светог Саве, и херцег Влатко, који је наследио оца у преосталим приморским областима на југоистоку државе. Недуго након очеве смрти, херцег Владислав је започео преговоре са напуљским двором у циљу добијања подршке (1466), а потом се ставио у службу Млечана, да би затим пристао уз угарског краља Матију Корвина, добивши поседе у Славонији (1469), док је његов млађи брат, херцег Влатко, наставио да влада у преосталим (приморским) областима, са седиштем у Херцег-Новом.
Запоседнуте крајеве у унутрашњости, Турци су организовали као посебан „Вилајет Херцег” у саставу Босанског санџака, а недуго потом (1470), поменути вилајет је реорганизован као посебан „Санџак Херцег”, односно Херцеговачки санџак.
Од тог времена, постојале су две „Херцеговине”, српска и турска. Прва је обухватала преостале, још увек слободне области Војводства Светог Саве, док је друга обухватала подручја у унутрашњости, која су била у саставу Вилајета Херцег, односно Санџака Херцег.
Херцег Влатко је током 1470. године успео да склопи мир са турским султаном Мехмедом II, након чега му је као турском вазалу враћена управа над недавно отргнутим поседима око Требиња и Поповог поља. Након тога, херцег Влатко је наставио да столује у Херцег-Новом, али је убрзо променио однос према Турцима. Већ крајем 1472. године, ступио је у преговоре са напуљским краљем Фердинандом -{I}-, због чега су му Турци наредне године одузели Требиње и Попово поље (1473).
Окренувши се савезу са хришћанским силама, херцег Влатко се 1474. године оженио Маргаретом Марцано, нећаком напуљског краља, на шта су Турци одговорили ратом и нападом на Херцег-Нови, почетком 1475. године. Додатни заплети са Турцима проистекли су из нерешених односа између херцега Влатка и његовог млађег брата Стефана, који се потурчио, узевши име Ахмед. У турској служби, Ахмед-паша Херцеговић (у. 1517) је касније успео да стигне и до положаја великог везира, који је обављао у више наврата.
Херцег Влатко је успео да се одржи у приморским областима још неколико година, али положај његове државе је почео нагло да се погоршава током 1479. године, услед закључења неповољног млетачко-турског мира и пада млетачког Скадра у турске руке, након чега је турска војска запосела и суседну Зету, чији је владар Иван Црнојевић потражио уточиште у Италији. Након (првог) пада Зете под турску власт, херцегова држава је све до обнављања државе Црнојевића средином 1481. године била једина још увек слободна српска област. Током исте 1481. године, положај херцега Влатка почео је нагло да се погоршава, услед намере Турака да запоседну његову државу. Надајући се у страну (угарску и напуљску) помоћ, херцег Влатко је успео да се одржи само до краја 1481. односно почетка 1482. године, када су након пада Херцег-Новог и последњи делови Војводства Светог Саве освојени од стране Турака и прикључени Херцеговачком санџаку, чиме је означен крај постојања ове српске средњовјековне државе.
Последњи херцези и њихови потомци, који су живели у Краљевини Угарској и Млетачкој републици, наставили су да носе наслов „херцега од светог Саве”, све до изумирања породице Косача у 17. веку. Њихова наследна права и почасти признавала је и Дубровачка република, која је насловним херцезима од светог Саве наставила да исплаћује Конавоски доходак, све до 17. века.
За време постојања Војводства Светог Саве, на подручјима под влашћу херцега Стефана и његових наследника подигнуто је или обновљено неколико задужбина, односно православних цркава, које су се налазиле првенствено у источним и средишњим областима државе Косача, у којима је преовладавало православље. У преосталим, претежно западним (хумским) областима, присутно је било и богумилство, док је у појединим приморским областима био присутан и римокатолицизам.
Наслеђе десно|мини|200п|Стара карта из 1690. године, на којој су области у залеђу означене као: „Parte del Ducato di S. Saba”
Након коначне пропасти ове српске средњовјековне државе (1482), традиције повезане са њеним постојањем и државним називом наставиле су да живе у политичкој свести и културном наслеђу. У млетачкој и хабзбуршкој геополитичкој терминологији, од 16. до 18. века, појам Војводство Светог Саве, односно Херцештво Светог Саве, наставио је да означава области које су у 15. веку припадале држави херцега Стефана и његових синова. Под турском влашћу, те области су биле у саставу Херцеговачког санџака, али су на хришћанској страни и даље често називане старим именом (, ).
десно|мини|200п|Стара карта из 1720. године, на којој су области у залеђу јужне Далмације означене као: „Ducatus S. Sabae”
У млетачким и хабзбуршким изворима, првенствено дипломатичким и картографским, а такође и у историографским радовима из тог периода, поменути називи су употребљавани не само у оквиру излагања о некадашњој средњовјековној држави, већ и као хришћанска ознака за турске области у залеђу јужне Далмације. Међу историчарима из тог периода, појам су у својим радовима употребљавали: Јован Музаки (око 1510), Јохан Левенклау (у. 1594), Мавро Орбин (у. 1614), Јаков Лукаревић (у. 1615), Иван Томко Мрнавић (у. 1637), Шарл Дифрен (у. 1688), Данијеле Фарлати (у. 1773), као и многи каснији аутори, укључујући и разне писце из редова дубровачких хроничара, и босанских фрањеваца.
мини|десно|200п|Опсег историјске Херцеговине Светог Саве у три савремене државе: Стара Херцеговина у Црној Гори (црвено) и Србији (жуто), источна Херцеговина у Републици Српској (љубичасто) и део Херцеговине у Федерацији БиХ (плаво)
Напомена Мавра Орбина (1601), да су области које је краљ Стефан Твртко I (у. 1391) даровао војводи Влатку Вуковићу Косачи (у. 1392) касније прозване Војводством Светог Саве, навела је поједине хроничаре да током 17. и 18. века уобличе претпоставку о раном оснивању овог војводства, већ у време поменутог краља. На то се потом надовезао и покушај појединих римокатоличких писаца да светосавску одредницу у херцешкој титули објасне путем прећуткивања светог Саве Српског, који је у њиховим теоријама замењен древним светитељем Савом Јерусалимским (у. 532).