Нина Кирсанова (; Москва, 21. јул 1898 — Београд, 3. фебруар 1989) је била једна од најзначајнијих балетских уметница у Београду, исказујући се као врхунска примабалерина, кореограф, шеф балета и балетски педагог. Поред тога, била је и болничарка, археолог и глумица.„Политика“, Блистава балетска каријера, 27. април 2009.
Биографија Рани живот и образовање Рођена је у Москви 21. јула 1898. године, у породици Василија и Зинаиде Ванер (рођ. Симис). Име „Кирсанова“ користила је као уметничко. У породици је имала три позоришна уметника: деду по оцу, Вилхелма Ванера, балетског играча Бољшог театра; баку по мајци, Јелисавету Медведеву, глумицу, и ујака Михаила Медведева, солисту опере Бољшог театра. Мајка Зинаида била је лекар.
Нина је балетско школовање започела релативно касно, у дванаестој години, у приватној школи Лидије Нелидове у Москви, након што је упорним инсистирањем савладала отпор родитеља. Од 1916. до 1918. године похађала је Московско театрално училиште у класи Вере Мосолове. Школовање је наставила на Вишем студијском одсеку при Бољшој театру под вођством балет-мајстора Лаврентија Новикова, који јој је омогућио професионални деби 1. октобра 1916. године, улогом Одилије у балету „Лабудово језеро“. Своје усавршавање Кирсанова је завршила 1919. године у класи чувеног Александра Горског, чиме је и званично започела своју каријеру. Исте године удала се за Бориса Попова, оперског солисту Бољшог театра. На његов наговор, Нина се пријављује и пролази аудицију у Бољшој театру, али никада није заиграла на сцени чувеног позоришта јер је већ 1921. године избегла са мужем у Пољску.
Почетак каријере и емиграција (1921–1923) Нина и Борис су боравили у Пољској између 1921. и 1923. године. Наступали су у Варшави, Кракову и Лавову. У Лавову је Нина сарађивала са уметником, играчем и балет-мајстором Александром Фортунатом, Пољаком који се школовао у Москви. Средином 1923. године Нина и Александар су добили ангажман у Румунској опери у Букурешту.
Нина Кирсанова је 15. јуна 1923. године напустила Пољску и са супругом Борисом Поповом и колегом Александром Фортунатом кренула ка Југославији. Након путовања кроз Берлин, Париз и Беч, стигли су у Дубровник, где су упознали Петра Коњовића, тадашњег директора загребачке Опере, који им је понудио гостовање. У септембру 1923. наступили су у Загребу. Иако је гостовање било успешно, Кирсанова је договорила наступ у Београду са Станиславом Биничким. Тако је у септембру 1923. године први пут дошла у југословенску престоницу.
Нина Кирсанова је дебитовала пред београдском публиком 7. новембра 1923. године на „Балетској вечери“ у Мањежу, наступајући заједно са Александром Фортунатом. Сјајан пријем код публике, похвалне критике и одлични односи са управом Народног позоришта, као и са примабалерином Јеленом Пољаковом, убрзо су резултирали понудом за стални ангажман. Иако су због претходних обавеза у Букурешту морали да сачекају неколико месеци, Кирсанова и Фортунато су се званично придружили београдском балету 24. фебруара 1924. године. Том приликом, Кирсанова је именована за прву балерину, док је Фортунато постао први играч, редитељ и директор Балета. Исте године, 24. априла, Кирсанова је са супругом примљена у држављанство КСХС.
Београдски период (1923–1926) Први ангажман Нине Кирсанове у Народном позоришту трајао је три сезоне (1923–1926), током којих је постала миљеница београдске публике и стекла висока признања критике. Осим наступа у престоници, гостовала је у Сарајеву и Букурешту, где је са Александром Фортунатом наступала чак и на румунском двору, изводећи класични репертоар али и српске игре. Иако је њихов рад био изузетно успешан, ангажман је изненада прекинут 1926. године из личних разлога. Од публике се опростила 10. јуна 1926. великим балетским концертом, након чега је са супругом и Фортунатом отишла у Париз како би започела међународну каријеру.
Међународна каријера (1926–1931) Након одласка из Београда 1926. године, Нина Кирсанова се у Паризу усавршавала код чувених педагога Олге Преображенске и Љубов Јегорове. Своју међународну каријеру започела је на светским турнејама (1927–1931), прво у Јужној Америци са трупом „Gran Compania Lirica“ под вођством Брониславе Нижинске, где јој је партнер био Борис Књазев. Крајем 1927. године постала је чланица трупе славне Ане Павлове, у којој је напредовала до позиције прве солисткиње и прве играчице. Током три и по године наступала је на свих пет континената, све до смрти Павлове 1931. године. Овај период донео јој је светску славу и врхунско уметничко искуство, обликујући је у балерину светског ранга.
Повратак у Београд и уметнички врхунац (1931–1934) Крајем маја 1931. године, Нина Кирсанова се вратила у Београд, где је убрзо постала примабалерина, кореограф и шеф Балета Народног позоришта. Током три сезоне (1931–1934), суверено је владала сценом, а под њеним вођством ансамбл је 1933. године остварио своје прво успешно гостовање у иностранству. На турнеји у Атини, коју је предводила са Стеваном Христићем, Кирсанова је поставила неколико балета (попут Тајне пирамиде и Половецког логора) и бриљирала у главној улози у Лабудовом језеру. Овај период обележен је врхунским уметничким резултатима који су потврдили међународни значај београдског балета.
Током ангажмана у београдском Народном позоришту, Нина Кирсанова је истраживала синтезу класичног балета и модерног „пластичног” израза. Кључна остварења из овог периода су балети Човек и коб (1934), инспирисан Мјасином, и Соната великог града (1934), рађена према моделу Курта Јоса на музику Александра Тансмана. Иако је публика одлично прихватила њене иновације и експресионистички приступ, део тадашње критике (попут Бранка Драгутиновића) оштро је нападао њен отклон од традиционалних форми и наводну склоност ка „акробатици”. Због дубоких неслагања са управом и изразито негативних рецензија након премијере Јесење поеме, Кирсанова 1934. године напушта Београд, оставивши за собом значајан, мада тада оспораван покушај модернизације домаћег балета према европским токовима.
Рад у иностранству (1934–1940) Након Београда, Нина Кирсанова одлази у Монако, где је од 1934. до 1937. године била ангажована као примабалерина, кореограф и шеф балета у Опери Монте Карло. Током овог периода наступала је широм Европе, укључујући турнеје по Холандији, Енглеској и Шпанији. Каријеру наставља у Литванској опери (1937/1938), а пред сам почетак Другог светског рата наступа у Бугарској опери. Иако је градила светску каријеру, редовно се враћала у Београд као гостујућа уметница све до 1942. године. У овом периоду је остварила и значајне кореографије у операма, попут поставке „Орфеја“ у Београду и балета у опери „Еро с онога свијета“ у Софији 1940. године."Политика", 28. феб. 1940.
Други светски рат (1940–1945) Почетак Другог светског рата затекао је Кирсанову у Француској, одакле се 1940. године враћа у Београд, бирајући га за своје стално боравиште. Убрзо након повратка, 5. јула 1940. године, отвара приватни балетски студио у улици Риге од Фере, чиме почиње своју значајну педагошку делатност. У мају 1942. године Кирсанова прихвата дужност шефа Балета Народног позоришта. У изузетно тешким ратним условима, успела је да очува ансамбл и води га све до августа 1944. године, када позориште престаје са радом због борби за ослобођење престонице. Многи њени ученици из овог периода касније су постали водећи солисти београдског балета.
Од почетка савезничког бомбардовања Београда у априлу 1944. године, па све до борби за ослобођење града у октобру, радила је као волонтер — медицинска сестра-инструментарка на Ортопедском одељењу Опште државне болнице. Налазила се у сталној екипи која је даноноћно збрињавала хиљаде рањених бораца, партизана, црвеноармејаца и цивила. На овом тешком и одговорном задатку остала је до почетка 1946. године.
Послератни период и педагошки рад (1946–1962) десно|мини|200п|Програм концерта Нине Кирсанове и Милана Замуровића, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 9. фебруара 1952. Четврти и последњи ангажман Нине Кирсанове у Народном позоришту трајао је од 1946. до 1950. године. У овом периоду била је један од главних оснивача Балетског студија (1946), а касније и Државне балетске школе (1947), где се потпуно посветила педагогији као професор класичног балета и историјских игара. Од позоришта се опростила кореографијом Лабудовог језера 18. децембра 1951. године, када је обележила 35 година уметничког рада, одигравши своју последњу деоницу на сцени. Коначан опроштај од публике имала је на солистичком концерту 23. фебруара 1952. године. Као кореограф Балетске школе радила је све до пензионисања 1962. године.
Након завршетка свог ангажмана у Народном позоришту, Нина Кирсанова је своју активност усмерила на гостовања и професионализацију балета широм Југославије. У Ријеци (1949) и Сарајеву (1950) поставила је прве балетске представе у историји тих позоришта; сарајевски балет је званично отпочео рад њеним ауторским делом Жетва, за који је на музику Бориса Папандопула написала либрето, режију и кореографију. Најдужу сарадњу остварила је са Македонским народним театром у Скопљу (1950–1960), где је као педагог и кореограф поставила чак једанаест дела, укључујући седам самосталних балета и четири оперске кореографије. Под њеним вођством, скопски балет је први пут наступао на фестивалима у земљи и иностранству. Своју међународну кореографску каријеру окончала је 1961. и 1962. године у атинском позоришту „Олимпија”, постављајући дела попут Силфида, Штраусијаде и балетских нумера у операма Мојсије и Кнез Игор.
Касније године и археологија Након повлачења са балетске сцене, Нина Кирсанова се у шестој деценији живота посветила потпуно новој професији. Године 1957. уписала је студије археологије на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирала 1964, а затим и магистрирала 1969. године са темом Музика и инструменти древног Египта под менторством Душана Глумца. Иако је због позних година остала недовршена, започела је и рад на докторској тези Игре античког Медитерана. Као археолог, учествовала је у ископавањима у Југославији, Грчкој, Турској и Египту.
Након педесет година од емиграције, Нина Кирсанова је 1972. године први пут посетила своју отаџбину. Током боравка у Москви, за који је добила дозволу совјетских власти, сусрела се са рођацима и обишла значајне позоришне куће и архиве. Ова посета јој је омогућила да прикупи важну личну документацију из своје ране младости и почетка балетске каријере.
Последње године и смрт десно|мини|200п|Гроб Нине Кирсанове у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду О животу и раду Нине Кирсанове снимљени су телевизијски филм редитеља Николе Рајића и епизода емисије Срдачно ваши аутора Ивана Хетриха. Године 1983. остварила је епизодну улогу у играном филму Срђана Карановића Нешто између, тумачећи лик баке главног протагонисте. Музеј позоришне уметности Србије сачувао је њене меморијалне аудио-записе начињене током 1970. и 1971. године.
Нина Кирсанова је већи део живота у Београду провела скромно, живећи прво у улици Риге од Фере, а потом у улици Симе Милошевића. До позних година остала је активно заинтересована за београдску балетску сцену, пратећи нове представе и такмичења док јој је здравље то дозвољавало. Преминула је у Београду, 3. фебруара 1989. године, у 91. години живота. Сахрањена је уз високе почасти у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Референце
Литература
Шукуљевић-Марковић, К. (1999) Нина Кирсанова: примабалерина, кореограф и педагог, Београд: Музеј позоришне уметности Србије.
Спољашње везе
Nina Kirsanova - primabalerina i arheolog Nina Kirsanova plesala sa Pavlovom Baletske patike, pijanino i mačak Vasilije https://teatroslov.mpus.org.rs/publikacije/243.pdf https://www.politika.rs/scc/clanak/84652/Blistava-baletska-karijera Srdačno vaši - Nina Kirsanova (TV Zagreb, 1982.) https://www.youtube.com/watch?v=zRRnlm-qH4k
Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1989. Категорија:Балерине Категорија:Московљани