Кинеска кинематографија обухвата филмове снимљене на кинеском језику и може се поделити на три кинематографске гране: кинематографију Народне Републике Кине, Хонконга и Тајвана. Већина филмова је снимљена на мандаринском дијалекту, а због потреба извоза у Хонгконг преведена на кантонски. Први кинески филм снимљен је 1905. и од тада до данас Кина је прешла далек пут у развоју филма, који је умногоме био условљен политичким и историјским приликама.
Последњих година кинеска кинематографија је постала једна од области савремене кинеске уметности са најбржим напретком.“Poslednjih godina kineska kinematografija…”.Anonimus,2011. Chinese Cinematography. On-line. Available from Internet: http://www.researchomatic.com/essay/Chinese-Cinematography-74821.aspx , accessed: 29 October 2013. Кинески филм је прешао националне границе и себи обезбедио препознатљиво место у круговима међународне кинематографије. Учешћем и освајањем награда на бројним филмским фестивалима и скуповима кинеска кинематографија учврстила је стабилну позицију на лествици интернационалне филмске индустрије. Огромна експанзија кинеског филма досегла је такве размере да Кина заузима треће место у свету по броју произведених филмова, као и по броју продатих биоскопских улазница.Jelić, M. 2011. Kineska kinematografija sustiže Hollywood. On-line. Available from Internet: http://www.tportal.hr/showtime/film/125883/Kineska-kinematografija-sustize-Hollywood.html, accessed: 28 October 2013.
Развој кинеске кинематографије не може се посматрати одвојено од развоја државе. Политичке и социјалне промене утичу директно или индиректно на кинески филм. У почетку се кинески филм ослањао на традиционалну драму, чији се естетски утицај на глумачки стил и тематски одабир осећа у филмовима будућих генерација. Домаћа филмска индустрија се у почетку споро развијала, а продуцентске куће су до 1920-их биле у страном власништву. Први велики кинески филмови заједно са првим великим филмским звездама се појављују током 1930.их година, док је 1940-е обележила стагнација због ратова са Јапаном. Даљи развој кинеског филма диктира Комунистичка партија, која ставља филмску индустрију у своју службу и цензурише претходно снимљене филмова. Уследила је Културна револуција током које је производња филмова знатно смањена. У годинама након Културне револуције кинески филм доживљава експанзију. Отварање Кине ка Европи и САД је допринело бржем напретку на пољу кинематографије, како у квантитету, тако и у квалитету. Током 1980-их и 1990-их појављују се читаве генерације редитеља, познатијих као редитељи Пете генерације и Шесте генерације и кинеска филмска индустрија од тад бележи константан напредак. Неки од ових редитеља су се посебно истакли и снимили права ремек-дела која су ушла у анале светске кинематографије. Управо су они најзаслужнији за успех кинеског филма не само на националном, већ и на светском нивоу.
мини|Биоскоп у Шангају.
Хронолошки развој кинеског филма
Зачеци кинеског филма се везују за крај XIX почетак XX века. Кинеска кинематографија је од увођења европског и америчког начина снимања до епитета једне од водећих светских кинематографија прешла трновит пут на коме је политичка ситуација у земљи утицала како на саме филмове, тако и на људе који су их стварали. Можемо је поделити на неколико периода од којих сваки има своје посебне карактеристике.
Рана кинематографија (1890—1920)
Нова технологија снимања и нов аспект уметности су 1895. године створени у Европи и САД. Годину дана касније (1896) покретне слике су уведене у Кину, првенствено у Шангај, за који се везује почетак филмске уметности. Све је почело у приватним кућама, пансионима, ресторанима у којима су пуштани филмови увезени из Европе и САД, јер домаћих филмова није било, а касније је кинеска филмска продукција почела са снимањем покретног, односно документарног филма. Занимљива је чињеница да је први биоскоп у Кини отворио Шпанац Антонио Рамос 1908. године у Шангају, као и да су страни филмови до тридесетих година XX века чинили око ¾ приказиваних филмова у Кини.Gledić J.2005. Kineski film posle Kulturne revolucije, Kulture 113/115. 2:57 Кинематографија тог доба се развијала независно од политичких дешавања у држави и од власти, која је била заузета партијским борбама. Први филм икада снимљен у Кини је „Битка на планини Ђун“ (定军山, Dingjun shan, 1905)."Prvi film ikada snimljen..." Anonimus,2013. First Chinese Film: The Battle of Dingjunshan 定军山 (1905). On-line. Available from Internet: https://web.archive.org/web/20130512224508/http://history.cultural-china.com/en/221History13441.html , accessed: 28 October 2013. Овај филм означио је рођење кинеске кинематографије. Настао је као адаптација истоимене Пекиншке опере и представља незаобилазно штиво када је у питању проучавање кинеског филма и Пекиншке опере. Први филм који је емитован у иностранству је „Џуанг Це тестира своју жену“ (庄子试妻, Zhuangzi shi qi, 1913). Модернизам, национализам, антиимперијализам и антифеудализам су биле главне теме филмова у овом периоду. Одмах након уједињења Кине 1927. године донета је забрана приказивања страних филмова у Кини која је трајала све до рата Кине са Јапаном 1937. године. Влада није дозвољава емитовање страних филмова јер се сматрало да су у њима Кинези представљани на увредљив начин. У овом периоду настале су продукцијске куће као што су: филмска компанија Мингсјинг (Mingxing) и филмска компанија Тјенји (Tianyi) браће Шоу (Shaw). Оснивачи Mingxing су Џенг Џенгћу (Zheng Zhengqiu) и Џанг Шичуан (Zhang Shichuan), који су се фокусирали на комичне мотиве, а познати филм који потиче из овог периода је „Радничка љубав“(劳工之爱情, Laogong zhi aiqing, 1922). Друга битна продукцијска кућа је филмска компанија Тјенји (Tianyi) браће Шоу. Њихов најпознатији филм је „Прича о белој змији“(白蛇传上集, Bai she zhuan shang ji, 1926) који је заснован на фолклорним елементима.
„Златно доба“ кинеске кинематографије (1930—1940)
Овај период назива се златним добом јер долази до наглог развоја националног филма. Најважнији филмови за развој кинеске кинематографије створени су управо тада. Обрађиване су теме везане за живот обичног народа, али и тренутну политичку ситуацију. Важно је напоменути да је власт захтевала да мандарински кинески буде званичан дијалекат у филмовима како би створили слику уједињења свих Кинеза, а такође су покушавали да контролишу руковођење снимања филмова што ће се касније видети у самим филмовима. Овај период је веома битан јер су се јавиле прве филмске звезде, као што су: Џанг Џијун (Zhang Zhiyun), Ху Дје (Hu Die), Жуан Лингју (Ruan Lingyu), Џоу Сјуен (Zhou Xuan) и многи други. Међу најзначајнијим филмовима нашли су се: „Пролећне свилене бубе” (春蚕, Chuncan, 1933), „Нова жена“(新女性, Xin nu xing, 1934), „Рибарева песма”(渔光曲, Yu guang qu, 1934), „Раскршће“ (十字街头, Shi zi jie tou, 1937).
мини|Постер за филм „Пролећна река тече на исток“.
Инвазија Јапанаца имала је за последицу затварање скоро свих продукцијских кућа. Једино је филмска компанија Сјинхуа (Xinhua) остала отворена, а многи редитељи и уметници су побегли у Шангај одакле су наставили са радом. Нажалост, нису успели да буду толико продуктивни колико су били пре инвазије. Зато се овај период још назива и период „усамљеног острва“ или „период сирочета“. Најпознатији и најважнији филм овог доба је је „Мулан“(木兰从军, Mulan congjun, 1939).Lukitsh, Jean. 2009. The Art of War: Mulan Joins the Army (1939). On-line. Available from Internet: http://www.kungfucinema.com/electric-shadows/new-the-art-of-war-mulan-joins-the-army-1939 , accessed: 27 October 2013. У овом остварењу огледа се општеприсутна жеђ народа за причама о оружаном отпору, што је и проузроковало успех овог филма. Четрдесетих година филмска индустрија је наставила са радом без обзира на рат који је био у току, а најпознатија филмска кућа је била студио Кунлун (Kunlun) у коме су снимљени филмови као што су „Пролећна река тече на исток” (一江春水向東流, Yi jiang chun shui xiang dong liu, 1947) и „Вране и врапци” (乌鸦与麻雀, Wuya yu maque, 1949). Тих година продуценти се окрећу новим жанровима, као што је роматичарска драма, уместо да се баве само политички обојеним темама. Први психолошки филм који критичари сматрају да је један од најбољих кинеских филмова је „Пролеће у малом граду” (小城之春, Xiao cheng zhi chun, 1948).
Доба Комунистичке партије (1950—1960)
Од оснивања Републике 1949. главну улогу у стварању кинеских филмова имала је Комунистичка партија Кине. Партија је спонзорисала стварање свих филмова, што за последицу има масовну производњу филмова без уметничке вредности са јединим циљем, а то је да одговорају политичким захтевима. Партија је, такође, имала пресудну улогу у одабиру тема, па се филмови баве стварним животима обичног народа: радничке класе, војника и сељака. Романтизам у филмовима заменио је социјални реализам. Редитељи су покушавали да стварају квалитетне филмове, али су се стално сусретали са незадовољством интелектуалаца који су сматрали да не показују довољно слободе у изражавању. Најпознатији филмови овог доба су: „Трећа сестра Лиу“ (刘三姐, Liu san jie, 1960), „Приврженост црвене жене“ (红色娘子军, Hong se niang zi jun, 1960), „Сестре на позорници“ (舞台姐妹, Wu tai jie mei, 1965). Одређени филмови су цензурисани јер је Комунистичка партија сматрала да могу имати негативан утицај на народ. Сви они филмови који су носили политичку конотацију били су забрањивани, као што је нпр. „Град без ноћи“ (不夜城, Bu ye cheng, 1957) јер је партија користила медије како би ојачала своју власт, а као последица тога је масовна производња филмова без уметничке вредности којима је једина сврха да одговарају политичким захтевима. Филмска публика се нагло увећала, као и број новоотворених биоскопа, а 1956. отворена је филмска академија у Пекингу.
Културна револуција (1960—1980)
Напредак филмске индустрије је прекинут Културном револуцијом и наступио је период стагнације кинеског филма. Филмска индустрија током овог периода била је ограничена, а велики број старих филмова био је забрањен. Снимљен је мали број филмова, а од неколицине нових истакао се “Женски црвени одред” (红色娘子军, Hongse nianyijun, 1961).Marchetti, G. 1989. Two Stage Sisters: The Blossoming of a Revolutionary Aesthetic. A Review of Contemporary Media 34(March):95-106. Снимљене су и драме: „Град хибискуса“ (芙蓉鎮, Fu Rong Zhen, 1986) и „Плави змај“ (蓝风, Lаn fеngzheng, 1993), а 1981. године награда Златни Петао је додељена двема драмама: „Вечерња киша “ (巴山夜雨, Ba shan ye yu, 1980) и „Легенда о Тјенјун планини“ (天云山传奇, Tian yun shen chuаn qi, 1980).
Кинеска кинематографија се осамдесетих година суочава са новим проблемима: неприхватањем од стране власти и цензуром. Један од догађаја који су кочили развој филма био је пребацивање филмске индустрије у новооформљено Министарство радија, биоскопа и телевизије јануара 1986, што је довело до још веће контроле и подређености власти. Са друге стране, то је допринело развоју кинематографије јер су редитељи добијали већу финансијску и техничку подршку од стране државе.Gledić J.2005. Kineski film posle Kulturne revolucije, Kulture 113/115. 2:61
Успон Пете Генерације 1980—1990
150px|мини|Гонг Ли, главна глумица у филму „Ђу Доу”.
Са либеризацијом Кине у касним седамдесетим годинама, али и њеним отварањем ка Европи и САД, дошло је до знатног напретка на пољу кинематографије. Од 1980. године, па надаље, кинески филмови остварују велики успех, а кинеска кинематографија доживљава успон на светском нивоу. За поновни успон националне кинематографије заслужна је Пета генерација редитеља. Својим мајсторским умећем успели да премосте јаз који се у годинама током Револуције јавио између Кине и и остатка света.Gledić J.2005. Kineski film posle Kulturne revolucije, Kulture 113/115. 2:58 Њихово богато стваралаштво привлачи пажњу светске кинематографије и знатно утиче на популарност кинеске кинематографије не само у Кини, већ и ван граница земље.
лево|150px|мини|Џет Ли на премијери филма „Неустрашив”.