Блаженство или еудаимонија (, од εὐ — добро + δαίμων — дух; лат. beatitudo) је средишњи циљ свих система античке етике.Eudaimonia, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. Оно је потпуна и самодовољна врлина, која надилази све друге циљеве којима се тежи ради постизања неког добра. Етика заснована на концепту еудаимоније назива се еудаимонизам. Према томе у чему види срећу као највише добро вредно тежње (да би се на најбољи начин морално живело), еудаимонизам може бити хедонизам, перфекционизам, утилитаризам, алтруизам и егоизам, а могућа су и њихова међусобна прожимања.
Еудемонизам је филозофски етички правац или учење по коме је постизање среће (еудаимониа) и блаженства главни мотив, побуда и сврха сваког људског деловања и мерило вредности сваког људског чина. Еудемонизам се појављује искључиво у етичким теоријама античке Грчке. Када говоримо о срећи и блаженству достигнутом захваљујући чулном уживању реч је о тзв. негативном еудемонизму. Насупрот томе, достизање духовне среће можемо категорисати као позитивни еудемонизам.
Античке теорије еудаимонизма За разлику од хедонизма где је срећа субјективни осећај и производ чулног уживања, антички еудемонист срећу поима на другачији начин. Срећа није субјективно задовољство већ стање које се постиже исправним, моралним поступањем или остварењем истинске природе појединца.Waterman, prema Ryan & Deci , 2000 За Платона блаженство је трајна контемплација врховног Добра, које надилази чулни свет. За Аристотела блаженство је „најбоља, најплеменитија и најугоднија ствар на свету“, а састоји се у живљењу према разуму и врлини.Никомахова етика I, 13, 1102 а 5 У Никомаховој етици Аристотел велича контемплативни живот као суштинско остварење еудаимоние. Он наглашава да је еудаимонија стање које не могу поседовати деца. Према Боецију блаженство је: „добро чије поседовање не допушта желети ништа друго"; „збир свих добара“. У средњем веку појам губи филозофско, а све више поприма теолошко значење.
Сократ Као и други антички филозофи Сократ сматра да сви људи теже срећи и благостању. Врлина је услов и разлог среће. Врине као што су самоконтрола, мудрост, храброст, смерност и праведност имају круцијалан значај за вођење праведнога и срећнога живота. Врлина гарантује животну срећу. Тако да када Сократ указује Атињанима да воде рачуна о својој души, то значи да треба да брину о својој врлини, а не о богатству и почастима. Када душа тежи савршенству поседује врлину. Морална врлина је највише добро.Грчки филозофи --Сократ, Платон и Аристотел, Greek Philosophers--Socrates, Plato, and Aristotle, C. C. W. Taylor, R. M. Hare.
Платон мини|Платон
У својој Републици Платон инсистира да је врлина стање душе и да само особе које живе у хармонији са врлином могу да досегну блаженство и срећу. Душа без врлине је хаотична и у рату са самом собом. Уколико особа задовољи своје примарне жеље недостатак унутрашње хармоније онемогућава јој достизање среће. Врлина је неопходна за срећу, односно њен је саставни део.
Аристотел У Никомаховој етици Аристотел појам еудемоније повезује са људском активношћу, врлином и разумом. У основи је Аристотелово поимање човека као рационалне животиње где је сврха живљења изједначена са достизањем савршенства ума. Досезање среће је немогуће без разумом артикулисане активности, а врлина је описана као арете тј. својеврсна изузетност. Примарни циљ човека треба да је живот у врлини и у складу са разумом.Aristoteles, Nicomachean Ethics Book I-IV
Врлина је код Аристотела потребна, али не и суштинска за еудамониу. Аристотел такође не умањује значај спољашњих чинилаца попут лепоте, порекла, породичног живота као саставног дела живота у срећи и блаженству.
Види још Античка филозофија Етика Срећа
Референце
Литература
. ; repr. in G.E.M. Anscombe (1981), vol. 3, 26–42. , translated by Martin Oswald (1962) , rev. ed. Jonathan Barnes, ed,. Bollingen Foundation, 1995.
: "On Ends", H. Rackham, trans. Loeb Classical Library. . Latin text with old-fashioned and not always philosophically precise English translation. 28–40 in B. Inwood and L. Gerson, .
Janello, Martin. Philosophy of Happiness, Palioxis Publishing, 1000 pages. , vol 1 and 2 ) Norton, David L. (1976) . , John M. Cooper, ed. Translated by D. S. Hutchinson.
, November 28. , Daedalus journal, Spring 2004.
Категорија:Античка филозофија Категорија:Етика Категорија:Теологија Категорија:Филозофска терминологија Категорија:Срећа Категорија:Ум Категорија:Врлине Категорија:Стоицизам Категорија:Историја филозофије