Друга битка за Атлантик је била најдужа непрестана војна кампања у Другом светском рату, која је трајала од 1939. до пораза Немачке 1945. године. У својој сржи битка је представљала савезничку поморску блокаду Немачке, објављене један дан након избијања рата, и потоњу немачку контра-блокаду. Врхунац битке је био од средине 1940. до краја 1943. Друга битка за Атлантик је укрстила са једне стране подморнице и друге ратне бродове Кригсмаринеа и авионе Луфтвафеа против Краљевске морнарице, Краљевске канадске морнарице и савезничких трговачких бродова. Конвоји, који су углавном долазили из Северне Америке који су ишли за Уједињено Краљевство и Совјетски Савез, су били под заштитом британске и канадске морнарице и ваздухопловства. Тим снагама су се придружили бродови и авиони САД почевши од 13. септембра 1941. Немцима су се придружиле подморнице Италијанске краљевске морнарице, након што је Краљевина Италија ступила у рат 10. јуна 1940.
Као острвска држава, Уједињено Краљевство је било изузетно зависно од увозне робе. Британија је захтевала више од милион тона увезеног материјала недељено само да би могла да преживи и да се бори. У суштини, друга битка за Атлантик је био сукоб тонажа; Савезници су се борили да снабдевају Британију, а силе Осовине су покушавале да прекину пловидбу трговачке морнарице која је омогућила Британији да настави да се бори. Од 1942. Немци су такође покушавали да спрече нагомилавање савезничких залиха и опреме која је била у сврху припрема за инвазију окупиране Европе. Пораз претње од немачких подморница је био предуслов за протеривање Немаца. Исход битке је био стратегијска победника Савезника; немачка блокада је пропала, али по високој цени: 3500 трговачких и 175 ратних бродова је потопљено уз губитак од 783 подморнице.
Израз битка за Атлантик је сковао Винстон Черчил у фебруару 1941. Кампања је почела одмах по отпочињању рата у Европи и трајала је шест година. Укључивала је бише од 100 битака око конвоја и можда 1000 сусрета са једним бродом, на бојишту које се простирало хиљадама квадратних километара океана. Ратна срећа се мењала константно како је једна или друга стицала предност, како су нова оружја, тактике, противмере и опрема развијане од обе стране. Савезници су постепено стицали предност, поразивши немачке површинске бродове до краја 1942. и подморнице до половине 1942, мада су губици услед дејства подморница дешавали до краја рата.
Значај Атлантског ратишта За Велику Британију, као острвску државу, Атлантик је био од великог економско-стратегијског значаја. Од сигурности атлантских поморских комуникација зависила је егзистенција и слобода Велике Британије, јер је она преко Атлантика одржавала везу са прекоморским доминионима и колонијама, снабдевала се производима, индустријским и стратегијским сировинама. Зато је Велика Британија обраћала нарочиту пажњу развоју своје морнарице, а у последње време и развоју авијације, које су имале задатак да обезбеде заштиту њених поморских комуникација и одбрану њених обала.
За Француску Атлантик није имао толики значај као за Британију; она је преко њега одржавала везу са својим колонијама у западној Африци, западном Атлантику, са САД и другим прекоморским државама.
Немачку је Атлантик интересовао првенствено као ратиште на коме се једном од њених противника, Великој Британији, могао задати смртни ударац. Због британске надмоћности на мору, Немачка није могла да рачуна на неко значајније снабдевање стратегијским сировинама из прекоморских земаља. Осим тога, излаз на Атлантик био је за њу могућ само преко Северног мора и кроз Ламанш, али је ове путеве контролисала британска и француска ратна флота. Неповољан стратегијски положај Немачке, и њена изложеност савезничкој поморској блокади, смањивали су оперативне могућности њене ратне морнарице. Због тога су Немци тежили да освајањем нових обала отворе својој флоти излаз на Атлантик и тиме јој створе повољније услове за деловање. Да би поправила свој положај и избегла теже последице поморске блокаде, Немачка је и у предратном периоду предузела неке мере: реорганизовала је своју привреду у циљу смањења увоза, а уговорима са СССР, Италијом, скандинавским и балканским земљама, обезбедила је увоз потребних сировина и разних других артикала. Међутим, кључни стратегијски положаји у бици за Атлантик били су или у британско-француским или у рукама земаља наклоњених Савезницима, са изузетком Канарских острва која су припадала Шпанији. То је за Немачку имало неповољан утицај на ток и крајњи резултат битке за Атлантик.
Ратне припреме, планови, организација и снаге Немачка морнарица је почела интензивну припрему за рат тек 1935. године, после отказивања Версајског уговора и закључења британско-немачког поморског уговора. Крајем маја 1938. године Хитлер је наредио команданту морнарице, адмиралу Редеру, да убрза изградњу бојних бродова Tirpitz и Bismarck и да изради план за развој немачке морнарице, како би се постигао паритет са Великом Британијом. Према тзв.“Плану Z“, који је израђен у фебруару 1939. године, немачка флота би до почетка 1948. године имала: 10 бојних бродова, 12 бојних крсташа, 3 џепна бојна брода, 4 носача авиона, 5 тешких крстарица, 44 лаке крстарице, 68 разарача, 90 торпиљарки и торпедних чамаца и 249 подморница разних типова. 28. априла 1939. године Немачка је отказала британско-немачки поморски уговор од 1935. године, и тиме отклонила сметње за развој своје морнарице. Међутим, због избијања рата, овај дугорочни програм изградње бродова морао је бити замењен новим скраћеним програмом у коме је тежиште стављено на изградњу подморница.
Тек пред рат, из јединица добијених из састава немачког ваздухопловства, немачка ратна морнарица је образовала морнаричку авијацију (око 220 авиона и хидроавиона). Сем тога, за полагање мина и за напад на британски поморски саобраћај било је предвиђено 6 бомбардерских група Heinkel He-111. Носаче авиона немачка ратна морнарица није имала.
На основу Хитлеровог наређења од 10. маја 1939. године, Немци су почели да разрађују план за евентуалну употребу морнарице у рату. Због недовољне јачине, морнарица је добила претежно дефанзивне задатке: да штити немачке обале; да брани сопствене а напада савезничке поморске комуникације; да повремено врши испаде у Северно море ради ометања поморске блокаде и везивања британске Домовинске флоте; да поставља дефанзивна и офанзивна минска поља и да подржава копнене и ваздухопловне операције дуж обале. Задаци авијације су били: извиђање и контрола британских острва и данских мореуза; напади на противничке поморске снаге на мору и у поморским базама; постављање мина испред британских обала; ваздушна одбрана немачких територијалних вода и поморских база.
Британски и француски поморски саобраћај требало је ометати појединачним или групним препадима подморница, ратних бродова, помоћних крстарица и авиона, као и полагањем мина. При томе су подморнице имале најважнију улогу - вођење подморничког рата против противничких трговачких бродова, док су ратни бродови, а нарочито помоћне крстарице, имали задатак да врше диверзије, да би изазвали поделу и растурање британско-француских поморских снага и олакшавали рад немачким подморницама. За извршење овог задатка предвиђена су 2 џепна бојна брода (Deutschland и Graf Spee) и три флотиле са 22 подморнице. Напади на пристаништа и поморске базе препуштени су авијацији.
Ратна организација немачке морнарице била је прилагођена потребама вођења борбе на два фронта, западном и источном. Поморске снаге биле су подељене на западну флоту у Северном мору и источну флоту у Балтичком мору чији су команданти имали седиште у Вилхелмсхафену (Wilhelmshaven) и Свинеминду (Swinemunde), касније у Килу.
Британска морнарица је, као и немачка, започела припрему за рат са знатним закашњењем. Према новом програму од 1936. предвиђена је изградња 5 бојних бродова, 6 носача авиона, 19 крстарица, 32 разарача, 20 ескортних разарача, 11 подморница, 40 миноловаца и 4 брза минополагача. Већи део ових бродова завршен је тек по избијању рата, што је за Велику Британију имало неугодне последице, нарочито због недостатка ескортних бродова. Поред тога, морнарица није била довољно припремљена за одбрану од напада из ваздуха, али је у односу на немачку морнарицу, имала два значајна техничко-тактичка преимућства: савршенији радар и ASDIC.
1. јуна 1939. године британска ратна морнарица формирала је специјалну секцију која је имала задатак да планира и организује наоружавање целокупне британске трговачке морнарице. Она је у сарадњи са Министарством поморства и сопственицима трговачких бродова, поделила расположиво противподморничко и противавионско наоружање трговачким бродовима чија је посада обучена за употребу овог наоружања. 26. августа је британски Адмиралитет преузео контролу над свим британским трговачким бродовима и старао се о организацији конвоја и њиховој заштити, али је наоружање трговачких бродова отпочело тек 4. септембра 1939. године, када су почеле акције немачких подморница. За борбу против подморница у обалским водама предвиђен је велики број рибарских бродова који су после избијања рата мобилисани.
Морнаричка авијација бројала је око 300 авиона и хидроавиона; сачињавали су је апарати укрцани на носачима авиона и хидроавиони на бродовима. За садејство са морнарицом било је предвиђено 194 авиона који су припадали тзв. Обалској команди; половином априла 1941, ова команда, дотад подређена РАФ-у, ушла је у састав морнарице.
Британски ратни план почивао је на претпоставци да ће британска морнарица имати одмах као противнике и немачку и италијанску флоту, док се улазак Јапана у рат очекивао касније. На основу плана који је одобрен 30. јануара 1939. године, британска морнарица је добила следеће задатке: заштита британских острва и поморских комуникација; пребацивање експедиционих снага у Француску; поморска блокада Немачке; повремене тактичке офанзивне акције; постављање дефанзивних и офанзивних минских поља и садејство копненим и ваздухопловним снагама.
Британско ваздухопловство имало је задатак: да обалском авијацијом врши извиђање на мору; да напада немачке подморнице и површинске бродове; да полаже мине; да садејствује морнарици у заштити британских територијалних вода и обале; да штити британске конвоје у границама свог рејона дејства; да ловачком авијацијом штити поморске базе, пристаништа и обалску пловидбу, а бомбардерском авијацијом врши нападе на немачку ратну флоту, поморске базе и бродоградилишта.