Арапска култура се односи на културе у земљама у којима је званични језик арапски (иако у неким од тих земаља представља језик мањине), а западњачки званичници и научници су те земље некада називали „Арапске земље западне Азије и северне Африке“, и подразумевали су земље које су се налазиле на подручју од Марока до Арапског мора. Језик, књижевност, уметност, архитектура, гастрономија, духовност, филозофија, мистицизам итд, све су то делови панарапског света. Арапски свет је подељен у одвојене регије, као што су Долина Нила (Египат и Судан), Магреб (Либија, Тунис, Алжир, Мароко и Мауританија), Плодни полумесец (Ирак, Кувајт, Либан, Сирија, Палестина и Јордан) и Арабљанско полуострво (Ирак, Јордан, Кувајт, Бахреин, Катар, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати) и јужни део Арабљанског полуострва (Јемен и Оман). Арапска култура је подељена на три главна дела, и то су урбана култура (Al-Hadar, цивилизација), рурална култура (Аl-Reef, село), номадска култура (Al-Badw, бедуин). За земље попут Египта, Ирака, Сирије, Судана и Марока се обично сматра да припадају руралној култури, док се Саудијска Арабија, Либија, Мауританија и Јордан сматрају номадском културом, и најзад Либан, Палестина, Тунис и Алжир припадају урбаној култури, док већина великих арапских градова, као што су Каиро, Рабат, Багдад, Александрија, Дамаск, Маракеш и дриги, припадају урбаној култури.
Књижевност Арапска књижевност је писани траг који су оставили говорници арапског језика у виду прозе и поезије. Не обухвата радове који су писани арапским писмом, али не на арапском језику, као што су персијска и Урду књижевност. Арапска реч која се односи на књижевност је adab и изведена је из речи која значи „позвати неког на оброк“ и подразумева учтивост, културу и богаћење. Арапска књижевност се појавила у 6. веку, док су пре тога постојали само фрагменти на писаном језику. Највећи и најдуготрајнији утицај на арапску књижевност и културу имао је Кур‘ан, из 7. века. Аl-Khansa, која је живела у 7. веку, била је призната арапска песникиња тог доба.
Муалаке мини|Антара и Абла, арапски Ромео и Јулија. Муалаке (ар. المعلقات, DIN: al-muʿallaqāt) је име за серију од седам арапских песама или касида које потичу из времена пре појаве ислама. Свака песма у комплету има другачијег аутора и сматра се његовим најбољим делом. Значење муалака је „Обешене оде“ или „Висеће песме“, а сам назив долази од песама које су закачене на зид Ћабе у Меки. Седам аутора који су обухватили период од 100 година су Имру ел Кајс, Тарафа, Зухаир, Лабид, Антара ибн Шадад, Амр ибн Кулсум И Харис ибн Хилиза. Све муалаке садрже приче из живота аутора и политике племена, зато што је поезија у преисламском добу била коришћена за промовисање снаге поглавара племена, богатства и чланова племена. Хиљаду и једна ноћ () је збирка средњовековних народних прича које говоре о Шехерезади (), сасанидској краљици која је била приморана да приповеда приче свом злом супругу, краљу Шахрајару (Šahryār), како би одложила своје погубљење. То је трајало хиљаду и једну ноћ, а сваке ноћи прекидала је причу у најузбудљивијем тренутку, како би натерала краља да је одржи у животу и следећи дан. Појединачне приче су стваране у периоду од неколико векова, од стране различитих аутора из различитих земаља. Језгро колекције потиче из доба персијске династије Сасанида, из књиге Hazār Afsānah (Хиљаду митова), која је била збирка старих индијских и персијских народних прича. У 8. веку, за време владавине абасидског халифе Харуна ар-Рашида, Багдад је постао важан космополитски град, где су били концентрисани сви трговци из Персије, Кине, Индије, Африке и Европе. За то време, многе оригиналне народне приче које су се преносиле усмено дужи временски период, касније су сакупљене у једну књигу. Претпоставља се да је те приче превео и записао познати арапски приповедач Абу Абдулах Мухамед ел Гахшигар у 9. веку. Уводна прича са Шехерезадом додата је тек у 14. веку.
Музика Арапска музика је музика арапских говорника или арапских земаља, поготово оних земаља око Арабљанског полуострва. Светом арапске музике је дуго доминирао Каиро, културни центар, иако музички новитети обилују у свом државама, од Марока до Саудијске Арабије. Бејрут је у скорије време такође постао значајни центар арапске музике. Класична арапска музика је такође јако популарна у арапском свету, поготово одређени број познатих извођача који су су слушани у целој области. Регионални стилови арапске музике укључују и ирачке макаме, алжирски раи, мароканску гнаву, кувајтски саут и египатски гил. Хабиб Хасан Тума је навео пет компоненти које карактеришу арапску музику, и то су: Арапски тонски систем, који има посебне интервалске структуре. Њих је изумео ел- Фараби у десетом веку Ритмичко-временске структуре... Музички инструменти, који су пронађени у арапском свету и који представљају стандардизовани тонски систем. Користи се посебна техника приликом свирања, која показује сличне детаље у конструкцији и дизајну. Посебни друштвени контексти за прављење музике, где музички жанрови могу бити подељени на урбану, руралну и бедуинску музику Музички менталитет, који је одговоран за естетску хомогеност ритмичких структура у арапској музици. Арапски музички менталитет је дефинисан: Феноменом макама Доминацијом вокалне музике Предизбор за мале музичке ансамбле Повезивање елемената музичких форми које подсећа на мозаик, које представља уређење малих и најмањих мелодичких елемената у секвенци, и њихова пермутација у оквиру тонско-просторног модела. Одсуство полифоније, полиритма и мотивског развоја. Арапској музици је добро познат остинато, као и хетерофони начин за прављење музике Смењивање слободне комбинације ритма и времена с једне стране, и устаљене организације звука и места са друге стране
Велики део арапске музике је карактерисан емфазом мелодије и ритма више него хармонијом, те је велики део арапске музике хомофоне природе. Неки арапски музички жанрови су полифони- као што се инструмент канон свира на два акорда, али је, у суштини, арапска музика мелодична.
Не би било тачно назвати арапску музику модалном, јер је она сложенија од грчких начина. Основу арапске музике чине макаме, али оне имају ноту којом се песма мора завршити(уколико не дође до неке промене) Макаме се састоје од најмање два џинса, или два дела једне скале. „Џинс“ у арапском долази из грчког „genus“ , што је означавало тип. Џинси су обично или трихорди или тетрахорди или пентахорди. Макама обично покрива само једну октаву (два џинса) , али понекад може покривати и више октава. Као мол у индијском рагасу, неке макаме имају различите џинсове, те може бити крешендо и декрешендо. Због сталног унапређивања џинсова и због тога што се многи стручњаци не слажу око тога колико их има, тешко је одредити тачан број џинсова. Ипак, у пракси би се многи извођачи сложили око тога да постоји 8 најчешће коришћених џинсова: раст, бајат, сиках, хиџаз, саба, курд, нахаванд и аџам, и пар џинсова који спадају у варијанте претходно наведених: наркиз, атар курд, сиках балади, саба замзама. Мухалиф је џинс који се користи искључиво у Ираку, и он се не комбинује са другим џинсовима.
Главна разлика између западњачке хроматске лествице и арапских лествица је постојање многих међунота, које се понекад називају четврттонским из практичних разлога. Дакле, док неки сматрају да би сва 34 тона требало да постоје, Јусуф Шавки (1969) каже да у пракси постоји много мање тонова.
Ситуација је, заправо, много компликованија од тога. Године 1932. одржана је национална конвенција арапске музике у Каиру, где су вршени експерименти и дошло се до закључка да се тонови разликују од регије до регије (Египат, Турска, Сирија, Ирак).
Прототипски арапски ансамбл у Египту и Сирији је познат као тахт, у који спадају инструменти попут лауте, канона, рабабе, фруле, виолине( која се појавила у четрдесетим годинама двадесетог века) , рика (врста даира) и дарбуке. У Ираку традиционални ансамбл познат као халиџи, у свој састав укључује само два инструмента: џовзу ( нештло слично рабаби, само са 4 жице) и сантур.
Медији Пре исламске ере поезија се сматрала главним средством комуницирања на Арабљанском полуострву. Она је говорила о достигнућима племена и победама против непријатеља, а такође је служила и као средство пропаганде. Међутим, након појаве ислама нека друга средства преузимају главну улогу у комуницирању уместо поезије. Имами (проповедници) били су главни у ширењу информација и вести међу народом. Гласине и међуљудски односи, који су били део сукова и пијаца, одиграли су важну улогу у ширењу информација, а тај вид комуницирања међу Арапима наставио се и данас. Пре доласка штампарске пресе у исламски свет, муслимани су већину новости сазнавали од имама у џамији, или преко пријатеља и на пијацама. За увођење штампарске пресе у Либану заслужне су колонијалне силе и хришћански мисионари. Прве новине се појављују у 19. веку, и то углавном у Египту и Либану, који су имали највише новина по глави становника.
У Египту су, током француске владавине за време Наполеона Бонапарте, објављене прве новине, и то на француском језику. Повела се расправа о томе где су прве новине на арапском језику објављене; према арапском научнику Абу Бекру то су новине Al Tanbeeh (1800), објављене у Египту, док су према осталим истраживањима то новине Junral Al Iraq (1816), објављене у Ираку. Средином 19. века Османско царство преузима доминацију у првим новинама. У северноафричким земљама, као што су Мароко, Тунис и Алжир, француска колонијална сила изградила је новинарску везу међу копненим државамаи. Прве новине биле су ограничене службеним садржајем и укључивале су извештаје о односима са другим државама и грађанским суђењима. У следећим деценијама арапски медији су процветали, нарочито захваљујући новинарима из Сирије и Либана, интелектуалцима који су издавали своје новине без намере за профитом. Због ограничења већине влада ови интелектуалци су били приморани да напусте своје земље, али су стекли следбенике и због своје популарности у овој области утицали су на друге интелектуалце. Прве арапске новине ван граница јесу Mar’at al Ahwal, које је 1855. године у Турској објавио Ризкала Хасун ел Халаби. Ове новине биле су критиковане од стране Османског царства и угашене су после само годину дана. Интелектуалци у арапском свету су убрзо увидели моћ штампе. Неке државне новине биле су под управом владе и имале су у виду политичке записе. Почели су да ничу независни листови, што је изазвало показивање мишљења, и они су били места где је јавност могла да искаже своје ставове о држави. Неписменост, која је расла у арапском свету, одиграла је улогу у формирању медија, а захваљујући ниској стопи читања, новине су биле принуђене да узму субвенције од политичких странака, на тај начин пружајући им уплив у уређивачку политику. Слободе, које су се разгранале увођењем интернета на Блиском истоку, стварају политичку, културну и социјалну пометњу. Постоји јаз који се повећава међу генерацијама, а сам арапски свет се налази у унутрашњем конфликту. Интернет јесте донео економски напредак и развој, али блогери су затварани широм Блиског истока због личних мишљења и погледа на режиме, са истим последицама које су некада сносили они који су јавно испољавали своје личне ставове. Међутим, моћ интернета је исто тако овим блогерима обезбедила јавну заштиту, јер су они ти који су способни да обезбеде симпатије јавности у тако великој мери. Ово ствара дилему која дрма темеље арапске културе, владе, религијског мишљења, економског просперитета и личног интегритета.