О љубави и другим демонима () је роман колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса, објављен на шпанском језику 1994. године.

Радња романа смештена је у Колумбију у XVIII веку и прати дванаестогодишњу Сијерву Марију, ћерку маркиза, коју уједа бесан пас. Иако код ње нема јасних знакова болести, њен забринути отац шаље је у самостан, где треба да буде под надзором свештеника задуженог за њено лечење и могуће истеривање демона. Свештеник убрзо постаје опчињен девојчицом, посебно њеном необичном косом бакарне боје која јој досеже до пода.

Роман је добио углавном позитивне оцене критике. Посебно су хваљени Маркесов стил, ликови и обрада тема љубави, вере, друштвених предрасуда и нетрпељивости.

Радња У прологу Гарсија Маркес наводи да је роман настао из легенде коју му је, док је био дечак, причала бака. Према легенди, дванаестогодишња маркиза дуге косе умрла је од беснила након уједа пса, а становници карипске обале сматрали су је чудотворком. Годинама касније, током ископавања гробница у Картахени де Индијас, Гарсија Маркес је наишао на лобању младе девојке са косом која је и даље била причвршћена за њу. Када је коса распрострта по поду измерена, била је дуга 22 метра и 11 центиметара. На остацима је било исписано име Сијерва Марија де Тодос лос Анхелес. Тај призор и сећање на бакину легенду послужили су као полазиште за роман.

Радња је смештена у XVIII век, у колумбијски лучки град Картахена де Индијас. Сијерва Марија де Тодос лос Анхелес је дванаестогодишња ћерка маркиза Игнасија де Касалдуера и његове жене Бернарде. Одраста углавном међу робовима, пошто је родитељи занемарују и њено васпитање препуштају слугама. Говори више афричких језика и прихвата афричко име Марија Мандинга. Њена дуга коса никада није шишана, јер ју је приликом њеног рођења слушкиња Доминга де Адвијенто, која је бринула о њој, обећала свецима у замену за спас дететовог живота. Сијерва Марија је снажно повезана са афричким слугама и њиховом културом, у чијем је окружењу одрасла.

На свој дванаести рођендан, док се налази у граду, Сијерву Марију уједа пас за који се сумња да је заражен беснилом. Иако не развија симптоме болести, вест о уједу се шири и убрзо изазива страх за њен живот. Домородачка жена Сагунта упозорава маркиза на опасност од беснила, док лекар Абренунсио сматра да девојчица није заражена. Упркос томе, њен отац је подвргава различитим и све суровијим поступцима лечења. На крају се обраћа бискупу, који закључује да је Сијерва Марија опседнута демонима и да мора бити подвргнута егзорцизму. Девојчица је зато смештена у самостан Свете Кларе, иако и даље не показује знаке беснила.

У самостану се према Сијерви Марији поступа сурово, а она је затворена и изложена различитим поступцима који треба да открију и истерају наводног демона. Њена једина блиска особа у самостану постаје Мартина Лаборде, жена која је такође заточена у самостанским просторијама. За њеног егзорцисту одређен је свештеник Кајетано Делаура, који у почетку не верује да је девојчица опседнута и настоји да је разуме. Његов однос према Сијерви Марији постепено прераста у љубав, иако она у почетку остаје неповерљива и хладна према њему.

Маркиз тражи од Делауре да му врати ћерку. Делаура се због тога саветује са Абренунсијем и поново посећује Сијерву Марију. Уверен да она није опседнута демоном, супротставља се ставу црквених власти. Бискуп га због непослушности лишава дужности и шаље да служи у болници за оболеле од лепре. Делаура, међутим, наставља тајно да посећује Сијерву Марију, користећи пролаз који води до њене ћелије. Њихова блискост постепено прераста у љубавну везу: заједно проводе време, разговарају, једу и читају поезију, а њихов однос постаје физички близак, иако није конзумиран.

Сијерва Марија на крају бива подвргнута егзорцизму, током којег јој одсецају косу. Други бискуп касније обећава да ће је ослободити и извести из самостана, али умире пре него што успе да испуни обећање. Делаура и Сијерва Марија настављају да се тајно виђају све док пролаз до њене ћелије не буде затворен након Мартиног бекства из самостана. Сијерва Марија, исцрпљена егзорцизмима, самоћом и глађу, на крају умире не сазнавши где се Делаура налази. После њене смрти, међутим, њена коса наставља да расте, чиме се завршава прича која се на симболичан начин враћа на легенду из пролога.

Ликови

Сијерва Марија де Тодос лос Анхелес — главна јунакиња романа, дванаестогодишња ћерка маркиза Игнасија де Алфара и Бернарде Кабрере. Пошто је родитељи занемарују, одраста међу робовима, од којих усваја афричке језике, обичаје и веровања. Користи и афричко име Марија Мандинга. Након што је уједе пас за којег се сумња да је заражен беснилом, бива проглашена опседнутом и смештена у самостан Свете Кларе, где над њом треба да буде извршен егзорцизам. Њена судбина чини средиште радње романа.

Кајетано Алсино дел Еспириту Санто Делаура и Ескудеро — свештеник и блиски сарадник бискупа, задужен за егзорцизам Сијерве Марије. Образован је и страствено чита, посебно поезију Гарсиласа де ла Веге. У почетку не верује да је Сијерва Марија опседнута, а током сусрета са њом постепено се заљубљује у девојчицу. Његова осећања доводе га у сукоб са црквеним властима и постају један од главних узрока трагичног развоја радње.

Игнасио де Алфаро и Дуенас — други маркиз де Касалдуеро и отац Сијерве Марије. Повучен је, слабог карактера и дуго занемарује ћерку. После уједа пса покушава да јој помогне, али под утицајем страха и црквених власти прихвата уверење да је опседнута демонима и шаље је у самостан.

Бернарда Кабрера — маркизова жена и Сијервина мајка. Према ћерки је хладна и занемарује је, док је њен живот обележен незадовољством, неверством и пороцима. Њен однос према Сијерви Марији један је од разлога њене усамљености и удаљености од породице.

Абренунсио де Са Перејра Као — лекар португалско-јеврејског порекла и један од најугледнијих, али и најконтроверзнијих лекара у граду. Не верује да Сијерва Марија болује од беснила нити да је опседнута демонима. Његов рационалан приступ супротстављен је страху, сујеверју и ставовима црквених власти.

Дон Торибио де Касерес и Виртудес — бискуп и највиши представник црквене власти у граду. Уверен је да је Сијерва Марија опседнута демонима и подржава њен смештај у самостан и егзорцизам. Његов лик представља институционални ауторитет Цркве који се супротставља другачијим тумачењима девојчициног понашања.

Доминга де Адвијенто — робиња која је одгајила Сијерву Марију. Брине о њој од рођења и упознаје је са афричким језицима, обичајима и веровањима. Доминга се заветује да Сијерви Марији неће шишати косу ако преживи тешко рођење, што постаје важно за њену судбину.

Хосефа Миранда — игуманија самостана Свете Кларе. Неповерљива је према Сијерви Марији и њено понашање тумачи као знак демонске опседнутости. Као поглаварица самостана учествује у њеном строгом заточеништву.

Мартина Лаборде — заточеница самостана Свете Кларе са којом Сијерва Марија успоставља близак однос. Њено присуство девојчици пружа друштво током боравка у самостану. Мартина касније успева да побегне, после чега се затвара пролаз којим Делаура тајно долази до Сијервине ћелије.

Томас де Акино де Нарваес — свештеник и бивши тужилац Светог официјума у Севиљи, који служи као парох у четврти робова. Бискуп га одређује да учествује у егзорцизму Сијерве Марије.

Анализа Роман обрађује једну од честих тема у делу Габријела Гарсије Маркеса: забрањену љубав и сукоб личних осећања са друштвеним и верским нормама које такву љубав осуђују. Анибал Гонсалес роман посматра у контексту Маркесовог бављења односом љубави, политике и друштвених ограничења, док га поједини критичари повезују са Хроником најављене смрти и Љубав у доба колере као делима која на различите начине истражују тему љубави. На роман су утицали и други књижевни извори, међу којима је драма Comédia de Rubena португалског писца Жила Висентеа, док се у тексту више пута помиње поезија шпанског песника Гарсиласа де ла Веге. Гонсалес роман доводи у везу и са Платоновом Гозбом, посебно са Сократовим схватањем љубави.

Роман истовремено представља критику колонијалног друштва, ропства и институционалне моћи. Радња је смештена у XVIII век, у време колонијалне Картагене, а посебна пажња посвећена је положају афричких робова и њиховој култури. Сијерва Марија, иако је ћерка маркиза и припада привилегованој породици, одраста међу афричким робовима, усваја њихове језике и обичаје и у њиховом окружењу проналази припадност коју не налази у сопственој породици. Рејмонд Лесли Вилијамс њено име повезује са тим положајем: реч „Sierva“ означава слушкињу, чиме се њен племићки статус симболички доводи у питање. Вилијамс њен положај тумачи и као симбол ширих тема ропства, потчињености и усамљености у америчким друштвима приказаним у Маркесовом делу.

Значајан део критичких тумачења односи се на однос Сијерве Марије и Католичке цркве. Њена повезаност са афричким језицима, обичајима и веровањима постаје један од разлога због којих је црквене власти доживљавају као различиту и опасну. Уместо да њено понашање тумаче као последицу одрастања у афричкој заједници, оне га тумаче као доказ опседнутости демонима и покушавају да је „излече“ егзорцизмом. Грегори Атли истиче да се у роману поступање Цркве може тумачити као покушај да се Сијерва Марија одвоји од њеног афричког културног наслеђа. Арнолд М. Пенуэл сматра да Црква својим поступцима непосредно доприноси њеној смрти и да се њена институционална моћ тако претвара у један од „других демона“ из наслова.

Лик бискупа Дон Торибија представља симбол црквене власти. Његов физички изглед, нарушено здравље и живот у старој и пропалој палати тумачени су као симболички приказ институције која је изгубила духовну снагу, али је задржала велику друштвену и политичку моћ. Пенуэл његову гојазност тумачи као симбол прекомерне моћи Цркве, док његов однос према Сијерви Марији представља институцију која уместо да служи и штити потискује и уништава. У том тумачењу, егзорцизам не ослобађа Сијерву Марију од демона, већ производи нове облике страха, насиља и потчињавања.

Критички пријем Роман је по објављивању углавном добио позитивне критике. Књижевна критичарка А. С. Бајат у листу The New York Times позитивно је оценила роман, истичући његову снажну и дирљиву прозу. Позитивну оцену објавио је и часопис Kirkus Reviews, који је похвалио ликове, радњу и стил писања. Критичар Џон Леонард такође је високо оценио дело, мада је сматрао да је завршетак романа донекле исувише нагло приведен крају.

Адаптације и утицај Према роману је снимљен истоимени филм у режији Хилде Идалго, копродукција Костарике и Колумбије из 2009. године. Филм је изабран као представник Костарике за Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја на 83. додели награда, али није ушао у коначни избор номинованих филмова.

Мађарски композитор Петер Етвеш компоновао је оперу Love and Other Demons на основу романа. Оперу је наручио фестивал Глајндборн у сарадњи са Би-Би-Сијем, а либрето је написао мађарски писац Корнел Хамваи. Премијера је одржана 10. августа 2008. године на фестивалу Глајндборн у Енглеској, уз дириговање Владимира Јуровског.

Роман је послужио и као инспирација за назив другог студијског албума колумбијско-америчке певачице Кали Учис, Sin Miedo (del Amor y Otros Demonios), објављеног 2020. године.

Референце

Литература

Категорија:Романи 1994. Категорија:Габријел Гарсија Маркес