Арво Перт (, Паиде, 11. септембар 1935) естонски је композитор класичне и духовне музике. Од краја седамдесетих, Перт је стварао у минималистичком стилу и његове композиције су чувене по композиционој техници тинтинабули, коју је сам развио. Његова музика је делом надахнута Грегоријанским коралом. Инострани je члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 2009. године.
Биографија Перт је рођен у месту Паиде у Естонији, одрастао је са мајком и очухом у граду Раквере на северу Естоније. Почео је да експериментише са високим и ниским нотама, јер је средни регистар породичног клавира био уништен. Прве озбиљне студије музике започео је 1954. године з Талинској средњој музичкој школи, коју је након мање од годину дана привремено напустио због војне службе, али је у војном оркестру наставио да свира обоу и перкусије. На Талинском конзерваторијуму је студирао композицију код професора Хеино Елера. Као студент, стварао је музику за филм и позориште. Током педесетих је завршио своју прву бокалну композицију, кантату () за дечји хор и оркестар. Дипломирао је 1963. године. Током периода између 1957. и 1967. године, радио је као музички продуцент ма Естонском радију.
Иако је критикован од стране Тихона Креникова 1962. године, због тога што је под „страним утицајем“ користио серијализам у свом делу Некролог (1960), девет месеци касније је освојио прву награду међу 1200 радова на такмичењу Заједнице друштва композитора, што је сведочило о немогућности совјетског режима да се сложи око тога шта је дозвољено. Седамдесетих је више проучавао средњовековну и ренесансну музику, него што се фокусирао на свој стваралачки рад. Отприлике у исто време се крстио у Православној цркви.
Током осамдесетих, након дуже борбе са совјетским званичницима, било му је дозвољено да са својом женом и два сина емигрира. Најпре је живео у Бечу, где је добио аустријско држављанство, те се 1981. преселио у Западни Берлин. Вратио се у Естонију почетком 21. века, и тренутно живи у Берлину и Талину. Течно говори немачки и има немачко држављанство од 1981. године.
Дана 10. децембра 2011. године, папа Бенедикт XVI именовао је Арва Перта за члана Папског савета за културу, на мандат од пет година са могућношћу обнављања.
Међународни центар Арва Перта налази се у естонском селу Лаулсма. Центар обухвата истраживачки институт, образовни и музички центар, музеј, издавачку делатност и архив Пертових дела.
Каријера Позната Пертова дела су Напев за Бенџамина Бритна за гудачки оркестар и звона (1977) и гудачки квинтет (1977, прерађен 1983), које је транскрибовао за гудачки оркестар и перкусије; соло виолину ; као и ансамбл за чело (оба из 1980. године). Перт се често сврстава у припаднике минималистичке школе, прецизније мистичног минимализма или светог минимализма. Сматра се пиониром светог минимализма, заједно са својим савременицима Хенриком Горецким и Џоном Тавенером. Иако је његова слава испрва почивала на инструменталним радовима као што су и , његове композиције за хор су такође веома поштоване.
Пертово музичко образовање је почело када је имао седам година. Ишао је у музичку школу у граду Раквере, где је породица живела. Већ као тинејџер је писао своје композиције. Док је студирао композицију код Хеина Елера на Талинском Конзерваторијуму 1957. године, говорило се за њега да „једноставно протресе своје рукаве, и ноте испадају из њих.“
У овом периоду естонске историје, Перт није имао могућност да дође у контакт са многим музичким утицајима ван Совјетског Савеза, осим пар илегалних касета и снимака. Иако је Естонија била независна Балтичка држава у време Пертовог рођења, Совјети су четрдесетих заузели државу као резултат Совјетско-нацистичког Молотов-Рибентроп пакта, те је Естонија остала под Совјетском доминацијом наредних пола века, осим за време трогодишњег периода Немачке ратне окупације.
Композиција Пертова дела се уопштено деле на два стваралачка периода. Своје ране композиције писао је у различитим неокласицистичким стиловима, под утицајем Дмитрија Шостаковича, Сергеја Прокофјева и Беле Бартока. Потом се окренуо дванаестотонској техници Арнолда Шенберга и серијализму. Такав приступ, међутим, није наишао на одобравање совјетских културних власти, а истовремено ни сам композитор у њему није налазио стваралачко испуњење. Након што су његова рана дела била забрањена, Перт је ушао у први од неколико периода контемплативне тишине, током којих је проучавао хорску музику 14. и 16. века. У том контексту, његов биограф Пол Хилијер записао је да је Перт „доспео у стање потпуног очаја, у коме је музичка композиција деловала као најузалуднији могући гест, те је изгубио веру у музику и вољу да напише чак и једну једину ноту”.
Дух ране европске полифоније уочљив је у његовој прелазној композицији Трећа симфонија (1971), након које се Перт у потпуности посветио раној музици и поновном истраживању корена западне музичке традиције. Проучавао је хорско певање, грегоријански корал и развој полифоније у европској ренесанси.
Музика настала након овог периода представља радикалан заокрет у његовом опусу. Нову фазу обележавају дела као што су , Кантата у сећање Бенџамину Бритну и . Перт је музику овог периода описао као тинтинабули, односно као звучање звона. Композиција (1978) једно је од његових најпознатијих дела и коришћена је у бројним филмовима. Ову музику карактеришу једноставне хармоније, често сведене на појединачне тонове или трозвуке, који чине основу западне хармонске традиције и асоцирају на звоњаву звона. Дела писана у техници тинтинабули одликују се ритмичком једноставношћу и непроменљивим темпом. Значајна одлика Пертовог каснијег опуса јесте и ослањање на сакралне текстове, најчешће на латинском или црквенословенском језику, који се користи у православној литургији, уместо естонског. Међу великим делима инспирисаним религијским текстовима налазе се Пасија по Светом Јовану, и Литанија, док у значајна хорска дела овог периода спадају и .
Амерички композитор Стив Рајх писао је о Пертовој популарности: „Чак и у Естонији, Арво је остављао исти утисак који смо сви доживљавали… Волим његову музику и волим то што је тако храбар и талентован човек. Потпуно је ван духа времена, а истовремено изузетно популаран, што је веома инспиративно. Његова музика испуњава дубоку људску потребу која нема никакве везе са модом.” Пертова музика стекла је ширу пажњу западне јавности захваљујући Манфреду Ајхеру, који је 1984. године снимио неколико његових композиција за издавачку кућу .
На позив Вaлтера Финка, Перт је 2005. године био петнаести композитор представљен у оквиру програма на фестивалу Рајнгау. Током четири концерта извођена су његова камерна и оркестарска дела, укључујући за клавир, и за гудачки квартет. Камерни оркестар Баварског радијског симфонијског оркестра извео је композиције , и заједно са делима Јохана Себастијана Баха. Хор дечака из Виндсбаха и солисти Сибила Рубенс, Ингеборг Данц, Маркус Шефер и Клаус Мертенс извели су и , уз две Бахове и једну кантату Феликса Менделсона.
Хилијард ансамбл, органиста Кристофер Бауерс-Бродбент, Росточки мотетски хор и Хилијард инструментални ансамбл, под диригентском палицом Маркуса Јоханеса Лангера, извели су програм Пертове органске и вокалне музике, укључујући композиције , и . Нова композиција За Ленарта, написана у знак сећања на естонског председника Ленарта Мерија, изведена је на његовој сахрани 2. априла 2006. године.
Као одговор на убиство руске новинарке Ане Политковске у Москви 7. октобра 2006, Перт је изјавио да ће сва његова дела извођена током 2006. и 2007. године бити посвећена њеном сећању, истичући да је „Ана Политковскаја сав свој таленат, енергију и, на крају, живот посветила спасавању људи који су постали жртве насиља у Русији”.
Перт је 2008. године проглашен за почасног композитора фестивала у Даблину. На позив Друштва за савремену музику округа Лаут, компоновао је ново хорско дело засновано на тексту Оклоп Светог Патрика, које је премијерно изведено исте године у Ирској. Композицију је назвао Плач јелена и она представља његово прво дело написано за Ирску; изведена је у Дрогеди и Дандолку у фебруару 2008. године.
Симфонија Лос Анђелес (2008) посвећена је Михаилу Ходорковском и представља Пертoву прву симфонију након Треће симфоније из 1971. Премијерно је изведена 10. јануара 2009. године у Концертној дворани Волта Дизнија у Лос Анђелесу и била је номинована за Греми награду за најбољу савремену класичну композицију.
Награде Арво Перт је добитник бројних међународних награда, признања и почасних звања, која сведоче о његовом изузетном утицају и значају у савременој музици
1991 Почасни члан Шведске краљевске музичке академије 1996 – Члан Америчке академије уметности и наука, Одељење за музику 1996 – Почасни доктор музике Универзитета у Сиднеју 1998 – Почасни доктор уметности Универзитета у Тартуу 2000 – Хердерова награда (Немачка) 2001 – Почасни члан Краљевске академије наука, књижевности и лепих уметности Белгије 2003 – Почасни доктор Националног универзитета Хенерал Сан Мартин, Аргентина 2003 – Почасни доктор музике Универзитета у Дараму 2007 – Почасни доктор Универзитета у Фрајбургу 2007 и 2014. – Две награде Греми 2008 – Музичка награда Леони Соннинг 2009 – Инострани члан Српске академије наука и уметности 2010 – Почасни доктор музике Универзитета Сент Ендруз 2011 – Кавалир (витез) Француске легије части 2011 – Члан Папског савета за културу 2012 – Почасни доктор Универзитета у Лугану 2013 – Архонт Васељенске патријаршије 2014 – Почасни доктор Православне богословске академије Светог Владимира 2015 – Крст заслуга првог реда, Естонска евангелистичко-лутеранска црква 2016 – Почасни доктор Универзитета у Оксфорду 2017 – Рацингерова награда (Ватикан) 2018 – Почасни доктор Универзитета „Фредерик Шопен”
Референце
Литература
. (Winter):. Pärt, Arvo (author) – Crow, Robert (translator). Arvo Pärt in Conversation (Dalkey Archive Press, 2012). 182 pp.
Спошање везе
-{Arvo Pärt biography and works on the UE website (publisher)}- -{Arvo Pärt discography at Classical Net}- -{Arvo Pärt Conference at Boston University}-
Категорија:Рођени 1935. Категорија:Естонци Категорија:Композитори Категорија:Инострани чланови САНУ Категорија:Доктори музикологије Категорија:Доктори уметности