мини|десно|220п|Жртве масакра поред обале реке Јангцекјанг. Поред њих стоји јапански војник. мини|десно|220п|Јапански војници закопавају живе кинеске цивиле. мини|десно|220п|Јапански војник се спрема да катаном одруби главу Кинезу. Нанкиншки масакр, такође познат и као Силовање Нанкинга, био је случај масовних убистава и масовних силовања које су починили јапански војници над становништвом Нанкинга током Другог кинеско-јапанског рата. Масакри су се одвијали у периоду од 6 недеља почевши од 13. децембра 1937. када су Јапанци заузели Нанкинг, који је тада био главни град Републике Кине. Током тог периода, на стотине хиљада кинеских цивила и разоружаних војника је убијено од припадника Империјалне јапанске армије.Chang, Iris. 1997. The Rape of Nanking. Поред убистава, десила су се бројна силовања и пљачке. Историчари и сведоци су проценили да је убијено између 250.000 и 300.000 особа. Некима од кључних извршилаца ових дела, и тада сматраних ратним злочинима, суђено је и проглашени су кривим на Трибуналу за ратне злочине у Нанкингу и они су погубљени. Други кључни извршилац, принц Јасухико Асака, члан јапанске царске породице је избегао суђење добивши раније имунитет од Савезника.
Овај догађај остаје спорно политичко питање, пошто бројне његове аспекте оспоравају ревизионисти и јапански националисти, који твре да је масакр или преувеличан или у потпуности измишљењен за пропагандне сврхе. Као последица националистичких напора да порекну или оправдају ратне злочине, контроверзе због масакра остају камен спотицања у кинеско-јапанским односима, као и у јапанским односима са другим азијским и пацифичким државама, као што су Јужна Кореја и Филипини.
Тачна процена броја жртава масакр није утврђена пошто су већина јапанских војних извештаја о убиства или намерно уништени или су сакривени убрзо по капитулацији Јапана 1945. Међународни војни трибунал за Далеки исток је проценио да постоји више од 200.000 жртава овог инцидента; кинеске званичне процене се крећу око 300.000 жртава, засновано на процени Трибунала за ратне злочине у Нанкингу. Процене јапанских историчара варирају знатно, од око 40.000 па до 20.000. Неки ревизионисти поричу да су се бројни систематски масакри уопте и десили, тврдећи да су убиства или војно оправдана, случајна или изоловани инциденти неодобрених злочина. Ови ревизионисти тврде да је карактерисање овог догађаја као систематског масакра широких размера измишљен за пропагадне сврхе.
Иако је јапанска влада признала случајеве убистава великог броја неборачког становништва, пљачки и других насилних дела која је почила Империјална јапанска армија после пада Нанкинга, мала али гласна мањина у оквиру јапанске владе и друштва тврди да су жртве биле војници и да се никакви злочини нису десили. Порицање масакра (и дивергентан низ ревизионистичких навода о убиствима) су постали карактеристика јапанског национализма. У Јапану, мишљење јавности о масакрима варира, и мало њих пориче да се масакр десио. Међутим, стални покушаји порицатеља да промовишу ревизионистичку историју о инциденту изазивају контроверзе које периодично одјекују у међународним медијима, нарочито у Кини, Јужној Кореји и другим источноазијским државама.
Војна ситуација
Други кинеско-јапански рат почео је 7. јула 1937, након инцидента на мосту Марка Пола, и брзо је ескалирао у рат пуног размера у северној Кини између кинеске и јапанске војске. Кинеске националистичке снаге су, међутим, желеле да избегну одлучујући сукоб у северном региону и уместо тога отвориле су други фронт покретањем офанзиве против јапанских снага у Шангају. Као одговор, Јапан је распоредио војску коју је предводио генерал Иване Мацуи, да се бори против кинеских снага у Шангају.
У августу 1937. јапанска војска је извршила инвазију на Шангај, где је наишла на снажан отпор и претрпела велике губитке. Битка је била крвава јер су се обе стране суочиле са исцрпљивањем у градској борби прса у прса. geographicus.com Retrieved 22 April 2020 Иако су јапанске снаге успеле да натерају кинеске снаге на повлачење, Главни штаб у Токију је у почетку одлучио да не шири рат јер је желео да се рат заврши. Међутим, дошло је до значајног неслагања између јапанске владе и њене војске у Кини. Мацуи је изразио намеру да напредује на Нанкинг чак и пре поласка за Шангај. Чврсто је веровао да ће заузимање Нанкинга, кинеске престонице, довести до колапса целе кинеске националистичке владе, чиме ће Јапану обезбедити брзу и одлучујућу победу. Штаб Генералштаба у Токију је на крају попустио захтевима царске јапанске армије у Кини тако што је одобрио операцију напада и заузимања Нанкинга.
Стратегија за одбрану Нанкинга У саопштењу за штампу страним новинарима, Танг Шенгџи је најавио да се град неће предати и да ће се борити до краја. Танг је окупио гарнизон од око 81.500 војника, од којих су многи били необучени регрути, или трупе исцрпљене од битке код Шангаја. Кинеска влада отишла је на пресељење 1. децембра, а председник је отишао 7. децембра, препуштајући администрацију Нанкинга Међународном комитету на челу са Јоном Рабеом, немачким држављанином и чланом Нацистичке партије.
У покушају да добије дозволу за овај прекид ватре од генералисимуса Чанг Кај Шека, Рабе, који је живео у Нанкингу и био је председник Међународног комитета за зону безбедности Нанкинга, укрцао се на УСС Панај (ПР-5) дана 9. децембар. Са ове топовњаче Рабе је послао два телеграма. Први је био упућен Чангу преко америчког амбасадора у Ханкоуу, тражећи да кинеске снаге „не предузимају никакве војне операције“ унутар Нанкинга. Други телеграм је послат преко Шангаја јапанским војним вођама, залажући се за тродневни прекид ватре како би Кинези могли да се повуку из града.
Следећег дана, 10. децембра, Рабе је добио одговор од генералисимуса. Амерички амбасадор у Ханкоуу је одговорио да иако подржава Рабеов предлог о прекиду ватре, Чанг није. Рабе каже да нам је амбасадор такође „послао посебан поверљиви телеграм у којем нам каже да га је Министарство спољних послова у Ханкоуу званично обавестило да је наше схватање да је генерал Танг пристао на тродневно примирје и повлачење његових трупа из Нанкинга погрешно, штавише да је Чанг Кај Шек најавио да није у позицији да прихвати такву понуду“. Ово одбијање комитетског плана о прекиду ватре, у Рабеовом уму, запечатило је судбину града. Нанкинг је данима непрестано бомбардован, узрокујући огромна разарања и цивилне жртве.
Дана 11. децембра, Рабе је открио да кинески војници и даље бораве у зонама безбедносне зоне, што значи да је она постала намијењена мета јапанских напада упркос томе што су већину чинили невини цивили. Рабе је прокоментарисао како су покушаји да се уклоне ове кинеске трупе пропали и како су јапански војници почели да бацају гранате у избегличку зону.
Приближавање царске јапанске војске thumb|Јапански војник позира са одсеченом главом Јапанско напредовање на Нанкинг обележило је траг паљења, силовања и убистава. 170 миља између Шангаја и Нанђинга постало је „зона смрти и разарања“. Јапански авиони су често гађали ненаоружане фармере и избеглице „из забаве“. Цивили су били изложени екстремном насиљу и бруталности у наговештају масакра у Нанкингу. На пример, заселак Нанкиантоу је запаљен, а многи његови становници закључани су у запаљеним кућама. Две жене, од којих је једна трудна, више пута су силоване. Потом су војници „трудници отворили стомак и ископали плод“. Уплакани двогодишњи дечак извађен је из мајчиног наручја и бачен у ватру, док су мајка и остали сељани бајонетивани и бачени у поток. Многи кинески цивили су извршили самоубиство, попут две девојке које су се намерно удавиле у близини Пингхуа. thumb|Јапанске новине извештавају о такмичењу у убиству стотину људи.
Према сведочанству Куросуа Таданобуа из 13. дивизије:
Многи градови и места су били подвргнути уништавању и пљачки од стране Јапанаца који су напредовали, укључујући, али не ограничавајући се на Сјуџоу, Таицанг и Ђијадинг. Када су масакрирали села, јапанске снаге су обично одмах погубиле мушкарце, док су жене и деца прво силовали и мучили пре него што су убијени. Једно од запажених зверстава било је такмичење у убијању између два јапанска официра, где су обојица одржала такмичење ко ће први да одруби главе 100 кинеских заробљеника. Зверство је изведено два пута, док је у другом кругу циљ подигнут на 150 заробљеника, о чему су извештавале јапанске новине.
Године 2000. историчар Боб Тадаши Вакабајаши се сложио са одређеним јапанским научницима који су тврдили да је такмичење измишљена прича, са дослухом самих војника у циљу подизања националног борбеног духа.
Окружни судија у Токију је 2005. године одбацио тужбу породица поручника, наводећи да су „поручници признали чињеницу да су се утркивали да убију 100 људи“ и да се не може доказати да је прича потпуно лажна. Судија је такође пресудио против грађанске тужбе тужилаца јер је оригинални чланак био стар више од 60 година. Историчност догађаја остаје спорна у Јапану.
Политика спаљене земље кинеских трупа у повлачењу Гарнизонске снаге Нанкинга запалиле су зграде и куће у областима близу Сјагуана на северу, као и у околини источних и јужних градских капија. Мете унутар и изван градских зидина — као што су војне касарне, приватне куће, кинеско министарство комуникација, шуме, па чак и читава села — потпуно су спаљене, по процењеној вредности од 20–30 милиона америчких долара (1937).
Успостављање Безбедносне зоне Нанкинга Многи западњаци су у то време живели у граду, обављајући трговину или на мисионарским путовањима. Како се јапанска војска приближавала Нанкингу, већина њих је побегла из града, остављајући 27 странаца. Пет од њих су били новинари који су остали у граду неколико дана након што је заробљен, а напустили су град 16. децембра. Петнаест од преостала 22 странца формирало је комитет, назван Међународни комитет за зону безбедности Нанкинга у западној четврти град.
За њеног лидера изабран је немачки бизнисмен Јон Рабе, делом због свог статуса члана Нацистичке партије и постојања немачко-јапанског билатералног антикоминтернског пакта. Јапанска влада је раније пристала да не напада делове града у којима се не налазе кинеске војне снаге, а чланови Комитета су успели да убеде кинеску владу да помери своје трупе из тог подручја. Безбедносна зона Нанкинга била је разграничена коришћењем застава Црвеног крста.
Дана 1. децембра 1937. градоначелник Нанкинга Ма Чаочун наредио је свим кинеским грађанима који су остали у граду да се преселе у зону безбедности. Многи су побегли из града 7. децембра, а Међународни комитет је преузео де факто власт у граду.
Мини Вотрин је била хришћанска мисионарка која је основала Девојачки колеџ Гинлинг у Нанкингу, који је био унутар успостављене зоне безбедности. Током масакра, она је неуморно радила на прихватању хиљада жена избеглица да остану у кампусу колеџа, дајући уточиште до 10.000 жена.
Оснивање избегличког кампа у фабрици цемента
Са 26 година, Данац по имену Бернхард Арп Синдберг почео је своју улогу чувара у фабрици цемента у Нанкингу у децембру 1937. године, неколико дана пре јапанске инвазије Нанкинга. Када је масакр почео, Синдберг и Карл Гунтер, немачки колега, претворили су фабрику цемента у импровизовани избеглички камп где су понудили уточиште и медицинску помоћ за отприлике 6.000 до 10.000 кинеских цивила.
Знајући да царски Јапан није непријатељски расположен према Данској или нацистичкој Немачкој, показујући на тај начин поштовање према њиховим заставама, Синдберг је насликао велику данску заставу на кров фабрике цемента како би одвратио јапанску војску од бомбардовања фабрике. Да би држали јапанске трупе даље од фабрике, он и Гунтер су стратешки поставили данску заставу и немачки кукасти крст око локације. Кад год би се Јапанци приближили капији, Синдберг би показао данску заставу и изашао да разговара са њима, а они би на крају отишли.
Принц Асака постављен за команданта десно|мини|Принц Јасухико Асака 1935. године.