Фатах (; познат и под именом Фатех) палестинска је политичка странка и највећа фракција Палестинске ослободилачке организације, вишепартијске конфедерације.
Углавном се сматра да је Фатах био активни учесник у револуционарним борбама у прошлости, као и да садржи велики број милитантних група. Encyclopædia BritannicaПалестина :: Обнова палестинског идентитета Encyclopædia BritannicaТероризам у Тел Авиву Time петак, 13. септембар 1968Ал Фатах ал `Асифа GlobalSecurity.org Фатах се блиско идентификовао са вођством свог оснивача Јасера Арафата све до његове смрти 2004. године. Од тада, фракционализам и идеолошка разноликост у оквиру покрета је постала очигледна.
Током парламентарних избора у Палестини 2006. године, партија је изгубила своју већину у палестинском парламенту од Хамаса, поднете су оставке на свим позицијама у влади, уместо преузимања улоге главне опозиционе партије. Победа Хамаса на изборима довела је до расцепа између две главне палестинске политичке партије, с тим што је Фатах задржао контролу над Палестинским националним органом на Западној обали. У априлу 2011. године, званичници Хамаса и Фатаха су изјавили да су обе странке постигле договор око уједињења у једну владу, као и да планирају изборе који ће бити одржани 2012. године. Затим је потписан Фатах-Хамас договор у Дохи 7. фебруара 2012. године, где су потписници били председник Махмуд Абас и вођа Хамаса, Халед Мешал. Потписивању договора је присуствовао емир Катара, шеик Хамад бин Халифа ал Тени. Циљ овог договора јесте било успостављање мира између Хамаса и Фатаха.Абас на челу Палестинске владе националног јединства. Ал Џазира, 7. фебруар 2012 Затим је у мају 2012. године потписан поновни договор у Каиру.Палестинци потписали уговор о организовању избора. New York Times, 20. мај 2012
Етимологија Пун назив овог покрета је حركة التحرير الوطني الفلسطيني ḥarakat al-taḥrīr al-waṭanī al-filasṭīnī, што значи „Покрет за национално ослобођење Палестине”. Из овог назива је створен изврнути акроним Фатах, са значењем „отварање”, „освајање”, или „победа”.Encyclopædia Britannica. Фатах. Преузет је 30. јула 2006. године. „Фатах […] је изврнути акроним назива Harakat al-Tahrir al-Watani al-Filastini […]” Реч Фатах се користи у религијском дискурсу где представља исламска освајања и његово ширење у првим вековима исламске историје — као Fath al-Sham, то јест, „освајање Леванта”. Термин „Фатах” такође има религијски значај и због тога што постоји и сура у Курану која носи ово име, која наводно говори о споразуму Худајбија. Током две године мира након потписивања овог споразума, многи су прешли у ислам, што је појачало снагу муслиманске стране. Кршење овог уговора са Курејшитима је изазвало освајање Меке. Овај исламски преседан је споменуо Јасер Арафат као оправдање за потписивање споразума у Ослу са Израелом.
Структура Два најбитнија тела која доносе одлуке јесу Централни комитет и Револуционарни савет. Централни комитет је углавном извршно тело, док је Револуционарни савет законодавно тело Фатаха.Фатах покушава да 'уклони, порази окупацију' Халид Абу Томех. Приступљено 14. август 2009.Ксин Хуа новинска агенција. Фатах почиње бројање гласова за револуционарни савет после одлагања Сауд Абу Рамадан. Приступљено 14. август 2009.
Устав У августу 2009. године, на шестој генералној конференцији Фатаха у Витлејему, делегати Фатаха су саставили нов унутрашњи устав.
Историја
Успостављање мини|left|Јасер Арафат је био главни оснивач Фатаха, и вођа овог покрета све до своје смрти 2004. године.
Покрет Фатах, који је пригрлио палестинску националну идеологију по којој би палестински Арапи требало да буду ослобођени путем акција палестинских Арапа, основан је 1959. године од стране чланова палестинске дијаспоре — углавном професионалаца који су радили у земљама Персијског залива и који су били избеглице из појаса Газе, те су отишли на студије у Каиро и Бејрут. Међу оснивачима су Јасер Арафат који је био председавајући Генералне уније палестинских студената (1952—56) на универзитету у Каиру, Салах Халаф, Халил ал Вазир, и Халед Јашрути, који је био председавајући Генералне уније палестинских студената у Бејруту (1958—62).
Фатах је постао доминантна снага у палестинској политици након Шестодневног рата 1967. године. Задао је последњи ударац пре-Баасистског арапског национализма који је инспирисао Арапски националистички покрет Џорџа Хабаша, бившу већински палестинску политичку странку. У једном издању Фатаховог тајног журнала из новембра 1959. године, Filastinuna Nida al-Hayat, је наглашено да је покрет био мотивисан положајем палестинских избеглица у арапском свету:
Од почетка је оружани сукоб, као што се и манифестовало током арапске побуне у Палестини 1936—1939. године и војне улоге палестинских бораца под вођством Абд ал Кадира ал Хусејнија у Арапско-израелском рату 1948. године, био главни део Фатахове идеологије о ослобођењу Палестине палестинским оружаним супротстављањем.
Фатах се придружио Палестинској ослободилачкој организацији 1967. године. Одмах је добио 33 од 105 места у Извршном комитету. Оснивач Јасер Арафат је постао председник Палестинске ослободилачке организације 1969. године, након што му је ову позицију уступио Јахја Хамуда. Према BBC-ју, „Господин Арафат је преузео функцију председника Извршног комитета Палестинске ослободилачке организације 1969. године, исте године за коју се тврди да је Хамас извршио 2,432 герилских напада на Израел.”
Битка код Караме Током 1968. године, Фатах и друге палестинске оружане групе су биле мета операција израелских одбрамбених снага у јорданском селу Карама, где се налазило седиште Фатаха, као и палестински избеглички камп средње величине. Име овог села на арапском језику значи „понос”, што је уздигло свој симболизам арапском народу, посебно након пораза Арапа 1967. године. Операција је била одговор на нападе на Израел, укључујући и ракетне нападе од стране Фатаха и других палестинских милиција на територији Западне обале. Информације о операцији су биле доступне унапред, а влада Јордана (као и велики број Фатаховх команданата) је обавестила Арафата о великим војним припремама Израела. Након што су чули вести, многе герилске групе у овој области, укључујући и новоосновану групу Народни фронт за ослобођење Палестине Џорџа Хабаша и Демократски фронт за ослобођење Палестине Најефа Хаватмеха су повукле своје снаге из града. Вође Фатаха су биле саветоване од стране профаташког јорданског команданта дивизије да повуку своје људе и седиште ка оближњим брдима, али је Арафат наредио да Фатах остане на својој позицији и јорданска војска је обећала да ће их подржати у случају озбиљнијег сукоба.
У ноћи 21. марта израелске одбрамбене снаге су напале Караму тешким наоружањем, оклопним возилима и борбеним авионима. Фатах је задржао своју позицију, што је изненадило израелску војску. Како су израелске војске појачале своју кампању, прикључила се и јорданска војска, што је изазвало повлачење Израелаца да би се избегао стварни рат. На крају битке, скоро 150 милитаната Фатаха је убијено, као и двадесет јорданских војника и 28 Израелаца. Упркос већим страдањима на арапској страни, Фатах је ово сматрао победом због брзог повлачења Израелаца.
Црни септембар Крајем 1960-их година су се доста повећале тензије између Палестинаца и јорданске владе; наоружане арапске јединице отпора су створиле виртуелну „државу у држави” у Јордану, што је пропраћено њиховим преузимањем контроле над појединим стратешким положајима у тој земљи. Након њихове победе у бици код Караме, Фатах и друге палестинске милиције су преузеле контролу над цивилима у Јордану. Поставили су барикаде на путевима, јавно су понижавали припаднике јорданске милиције, узнемиравали су жене и увели илегалне таксе — а Арафат није ни осудио ни игнорисао њихове поступке.Сајиг, Језид. Оружани сукоби и потрага, Палестински национални покрет, 1949—1993.
Године 1970. јорданска влада покушала је да поврати власт над својим територијама, па је наредног дана краљ Хусеин прогласио ванредно стање. До 25. септембра јорданска војска је постала доминантна у борби, те су два дана касније Арафат и Хусеин уговорили примирје. Јорданска војска је задала тешке ударце Палестинцима — међу којима су жртве били и цивили — који су изгубили око 3.500 лица. Две хиљаде бораца Фатаха је успело да уђе у Сирију. Одатле су прешли либанску границу с намером да се придруже снагама Фатаха у тој земљи, где су поставили и своје ново седиште. Велики број герилаца под вођством Абу Алија Ијада, команданта Фатаха је извело офанзиву против јорданске војске у граду Аџлун на северу све до њиховог пораза у јулу 1971. године. Абу Али Ијад је погубљен, а преживели чланови његове групе су оформили организацију Црни септембар, огранак Фатаха. У новембру 1971. године, ова група је извршила атентат на јорданског премијера Васфија ел Тала као освету за погубљење Абу Алија Ијада.
Током 1960-их и 1970-их Фатах је организовао обуку за велики број милитантних и побуњеничких група из Европе, Блиског истока, Азије и Африке, а такође је извршио и велики број напада на израелске мете у западној Европи и на Блиском истоку током 1970-их. Неке милитантне групе које су се саме повезале са Фатахом, као и неки федајини који су чланови самог Фатаха, отели су цивилни авион, а такође и извршили терористичке нападе, приписујући их Црном септембру, Абу Нидаловом револуционарном савету Фатаха, Абу Мусином Народном фронту за ослобођење Палестине, и Генералној команди Народног фронта за ослобођење Палестине. Фатах је добио оружје, експлозив и обуку од Русије и неких комунистичких режима источноевропских земаља. Кина и Алжир су им допремили муницију.
Либан Још од смрти Халила ел Џамала 1968. године, палестинско питање је имало велики број присталица у Либану.
Иако су у почетку оклевали на чију страну да стану у овом конфликту, Арафат и Фатах су играли врло важну улогу у либанском грађанском рату. Подлегнувши притиску подгрупа Палестинске ослободилачке организације (ПЛО), Фатах је прихватио комунистички Либански национални покрет Насера. Иако је у почетку подржавао Фатах, сиријски председник Хафез ал Асад се плашио губљења утицаја у Либану, те је променио страну. Послао је своју војску, заједно са палестинским јединицама ел Саика, ојачаним Сиријцима, и Генералном командом народног фронта за ослобођење Палестине под вођством Ахмеда Џибрила да се бори раме уз раме са десним крилом хришћанских снага против ПЛО-а и Либанског националног покрета. Главни састав хришћанске милиције су чиниле маронитске јединице.
Маронитске јединице су убиле двадесет и шест регрута Фатаха у аутобусу у априлу 1975. године, што је обележило званични почетак либанског грађанског рата, који ће трајати петнаест година. Касније те године, алијанса хришћанских милиција прегазила је палестински избеглички камп Карантина, где је погинуло преко 1.000 цивила. ПЛО и Либански национални покрет су се осветили нападом на град Дамур, упориште Маронита, где је убијено 684 цивила. Како је грађански рат напредовао током две године градског ратовања, обе стране су прибегле масовним артиљеријским сукобима и озбиљним коришћењем снајперских гнезда, а обе стране су такође починиле многа зверства и ратне злочине.
Године 1976. је алијанса хришћанских милиција, уз помоћ стратешког планирања либанске војске, предвођена милитантним огранком Националне либералне партије бившег председника Камила Шамуна по имену -{noumour el ahrar}-, преузела врло важан избеглички камп у источном делу Бејрута, Тел ал затар камп, након шестомесечне опсаде током које је погинуло на стотину лица.<ref>Несигурне информације; У тексту Лица Либана. Секте, ратови и глобално уништавање' pp. 162—165, Вилијам Харис тврди: „Можда 3000 Палестинаца, већином цивила, је погинуло током опсаде и након ње.” Овај извор тврди да је убијено 2000људи , док ова страница говори од неколико хиљада.[http://www.laa.org/tours/thewar.htm </ref> Арафат и Абу Џихад су себе сматрали кривима за неуспешно организовање спасилачких покушаја.