Чиле (), званично Република Чиле (), председничка је република у Јужној Америци, која заузима дуг и узан појас земљишта између Анда на истоку и Тихог океана на западу. Граничи се са Перуом на сјеверу, са Боливијом на сјевероистоку, са Аргентином на истоку, док на крајњем југу излази на Дрејков пролаз. У састав Чилеа су укључена и острва Хуан Фернандез, Сала и Гомез, Десвентурадас и Ускршња острва у Океанији. Чиле претендује на територију од 1.250.000 km² на Антарктику, иако су све претензије суспендоване према Антарктичкој повељи.
Главни град је Сантијаго де Чиле, док се скупштина састаје у оближњем Валпараису. У Сантијагу живи 40% становништва Чилеа. Остали већи градови су: Валпараисо, Антофагаста, Пунта Аренас, Икике, Серена, Талка и други.
Данас је Чиле једна од најстабилнијих и најпросперитетнијих латиноамеричких држава, са угледном војском и растућом привредом. Чиле предводи Латинску Америку у људском развоју, дохотку по глави становника, конкурентности, економским слободама и ниској стопи корупције. Чиле је оснивач Уједињених нација, Уније јужноамеричких народа и Заједнице латиноамеричких и карипских држава.
Порекло имена Постоје разне теорије које се односе на порекло речи Чиле. Према теорији Дијега де Росалеса, шпанског хроничара из 17. века, перуанске Инке су долину реке Аконкагва звале Чиле, што је неправилан изговор имена поглавице племена Пикунче који се звао Тиле. Друга теорија указује на сличност долине реке Аконкагва са долином Касма у Перуу, где су се налазили град и долина по имену Чиле. Према осталим теоријама Чиле је изведено од речи Индијанаца која значи „крај света“ или „морски галеб“, од речи чили Мапуче народа, која значи „где се земља завршава;“ или из језика кечуа чири што значи „хладно“,"CHILE." Encyclopædia Britannica. 11th ed. 1911. ("derived, it is said, from the Quichua chiri, cold, or tchili, snow") или чили, што значи „снег“ или „најдубља тачка на Земљи“. Шпански конкистадори су за ово име чули од Инка а неколико чланова прве шпанске експедиције Дијега де Алмагра, јужно од Перуа, је себе звало људима Чилеа.
Географија Положај
Чиле је веома дуга и узана земља смештена у приобаљу јужног дела Јужне Америке са западне стране Анда. Од севера до југа протеже се у дужини од 4300 km док је на најширем делу, у правцу исток – запад, широк 350 km. Карактерише га разноврстан крајолик и разни типови климе. Простире се на површини од 756.950 km2. Смештен је унутар Ватреног појаса Пацифика. Заједно са острвима, али без територије на коју полаже право на Антарктику, Чиле је смештен између 17. и 56. степена ЈГШ, и 66. и 81. степена ЗГД.
Чиле спада међу земље са највећом дужином између најсеверније и најјужније тачке државе. Ако изузмемо острва, Чиле је јединствена земља гледајући распон између најзападније и најисточније тачке државе, јер друге земље које су у правцу север – југ дугачке као Чиле у правцу исток – запад су и по десет пута шире. Чиле делом своје територије сматра и 1.250.000 km2 Антарктика. Међутим, након потписивања Антарктичког споразума морао је да суспендује претензије на ову област.
Под управом Чилеа су и Ускршње острво као и Сала и Гомез, најисточнија острва Полинезије. Такође, Чилеу припада острво Робинзон Крусо у архипелагу Хуан Фернандез, као и два повремено насељена острва Сан Амбросио и Сан Феликс. Ова острва су значајна јер захваљујући њима територијалне воде Чилеа се простиру много даље од јужноамеричког континента. Геологија и рељеф
мини|Вулкан Паринакота на северу Чилеа Пустиња Атакама, на северу земље, богата је рудама, првенствено бакром и нитратима. Главнина становништва и обрадивих површина смештена је у релативно малој Средишњој долини, где се налази и главни град Сантијаго.
Ова област представља и историјско средиште из ког се чилеанска држава ширила крајем 19. века, када је обухватила северне и јужне области. Југ Чилеа је богат шумама и пашњацима, а истиче се и низ вулкана и језера. Јужна обала је лавиринт фјордова, морских рукаваца, канала, вијугавих полуострва, и острва. Анди се протежу дуж источне границе Чилеа.
Воде мини|лево|Језеро Чунгара и вулкан Паринакота Десет најдужих река у ЧилеуРека Дужина у (km)Лоа440Био Био380Бакер370Копијапо 292Маипо250Јелчо-Футалеуфу246Мауле 240Палена 240Толтен231Уаско230Белешка: Дужина кроз чилеанску територију. мини|лево|Језеро генерала Карере, највеће у земљи. мини|Глечер Пије XI или Бриген, најдужи на јужној хемисфери ван Антарктика.
Због специфичне територије Чиле је испресецан бројним кратким рекама малог протока воде. Све оне се протежу од Анда до Тихог океана, и теку у смеру од истока ка западу.
У региону Норте Гранде, с обзиром да се ради о пустињском пределу, постоје само мали потоци ендореичног типа, осим реке Лоа, најдуже у Чилеу, дуге 440 km. Језеро Чунгара смештено је на 4500 m надморске висине, на граници са Боливијом. Такође, Чиле са овом земљом дели и реке Лаука и Љута У средишњем делу региона Норте Чико има више река од значаја за пољопривреду. Треба споменути Елки у дужини од 75 km; Аконкагва (142 km); Маипо у дужини од 250; и њихове притоке Мапочо (110 km); и Мауле (240 km). Ове реке воду углавном добијају топљењем снега на Андима током лета и од зимских киша. Најважнија језера у овом подручју су вештачко језеро Рапел, лагуне Колбун Мауле и Лаха.
Клима мини|Са више од 300 ведрих ноћи годишње, Сиља је савршено место за постављање телескопа. Чиле има разноврсну климу. На северу је најсувља пустиња на свету Атакама, у средишњем делу је средоземна клима, на Ускршњем острву је влажна суптропска, док је на југу и истоку земље у подручјима алпијских тундри и глечера присутна океанска клима. Према Кепеновој класификацији климата у Чилеу постоји барем седам климатских подтипова. У већем делу земље постоје сва четири годишња доба: лето (од децембра до фебруара), јесен (од марта до маја), зима (од јуна до августа), и пролеће (од септембра до новембра).
Историја
Рана историја и колонизација мини|Мапуче су првобитни становници јужног и централног Чилеа Пре отприлике 10.000 година Индијанци су се настанили у плодним долинама и дуж обале данашњег Чилеа. Најстарије људске насеобине у Чилеу су локалитети Монте Верда, Национални парк Куева дел Милодон и тунели кратера вулкана Пали Аике. Урођеничке културе које су постојале на територији данашњег Чилеа, пре доласка Европљана, могу се поделити у три групе: северни народ; арауканска култура, која је обухватала подручје између реке Чоапа и острва Чилое; и патагонијска култура, која су сачињавала разна номадска племена. Године 1520, на свом путу око света Фернандо Магелан је открио јужни пролаз који је назвао по себи, Магеланов мореуз. То је уједно била прва европска експедиција која је дошла на тле данашњег Чилеа. Након њега је Дијего де Алмагро са шпанским конкистадорима, 1535. дошао из Перуа у потрази за златом. Освајање Чилеа је почело почетком 1540. а спровео га је Педро де Валдивија, један од официра Франсиска Пизара. Он је основао град Сантијаго де Чиле 12. фебруара 1541. године. Иако Шпанци нису нашли злато које су тражили, препознали су пољопривредне потенцијале Чилеа и припојили га Шпанској империји. мини|усправно|лево|Педро де Валдивија мини|лево|усправно|Бернардо О’Хигинс, Врховни управник Чилеа Освајање земље се одвијало постепено а Европљани су наилазили на неуспехе код домородачког становништва. Велика побуна народа Мапуче која је почела 1553. довела је до Валдивијине смрти и уништавања великог броја насеља колониста. Веће побуне догодиле су се 1598. и 1655. године. Сваки пут би се побунили Мапуче и други домородачки народи, јужна граница колоније би била померена ка северу. Шпанска круна је укинула ропство 1683. јер је схватила да поробљавање народа Мапуче само појачава њихов отпор уместо да га слаби. Упркос краљевским забранама односи су остали затегнути због непрекидних сметњи колониста. Одсечен од севера пустињом, према југу народом Мапуче, према истоку Андима, и према западу океаном, Чиле је постао једна од најцентрализованијих и најхомогенијих шпанских колонија у Америци.
Служећи као гранични гарнизон, колонија је имала улогу у спречавању напада Мапуча и европских непријатеља Шпаније, посебно Британаца и Холанђана. Пирати и енглески авантуристи су заједно са Индијанцима Мапуче угрожавали колонију, поготово 1578. током похода сер Франсиса Дрејка на Валпараисо, главну луку у колонији. Чиле је имао једну од највећих стајаћих армија у Америци, што га је чинило једним од најмилитаризованијих шпанских поседа, као и један од трошкова за благајну Вицекраљевства Перу. Први општи попис становништва је спровела влада Агустина де Хаурегија између 1777. и 1778. године. Он је показао да у колонији Чиле живи 259.646 становника од којих је 73,5% европског порекла, 7,9% местика, 8,6% урођеника и 9,8% црнаца. Франсиско Уртадо је 1784. као гувернер провинције Чилое обавио у њој попис становништва на ком је утврђено да је број становника 26.703, од којих су 64,4% били белци а 33,5% су били урођеници.
Независност Постављење Жозефа Бонапарту, брата Наполеона, за краља Шпаније 1808. године подстакло је колонију на отцепљење од Шпаније. Дана 18. септембра 1810. је у име Фернанда – наследника свргнутог краља – основана народна хунта. Влада хунте Чилеа прогласила је Чиле аутономном републиком унутар шпанског краљевства (у знак сећања на овај догађај Чиле слави 18. септембар као Дан државности). Након ових догађаја под командом Хосе Мигела Карере, једног од најславнијих родољуба, и његова два брата Хуана Хосеа и Луиса Карере покрет за потпуно ослобођење убрзо је стекао велику подршку. Шпански покушаји да поново успостави судску власт током тзв. Реконкисте продужили су борбу а дошло је и до закулисних борби између Бернарда О’Хигинса, који је претендовао на Карерино место.
Спорадични сукоби су се наставили до 1817. године. Док је Карера био у затвору у Аргентини, О’Хигинс и анти-Карерина кохорта Хосе де Сан Мартина, хероја Аргентинског рата за независност, предводили су Војску Анда са којом су поразили ројалисте у Чилеу. Дана 12. фебруара 1818. Чиле је проглашен за независну републику. Независност је донела мање друштвене промене, међутим, чилеанско друштво у 19. веку је сачувало основну друштвену структуру на коју је у највећој мери утицала породична политика и римокатоличка црква. Успостављена је јака институција председника али су богати земљопоседници задржали утицај на политику. мини|Рат на Пацифику: Битка код Икике 21. маја 1879. Последњих деценија 19. века, влада у Сантијагу је учврстила своје позиције на југу након што је угушила побуне Мапуча током Окупације Арауканије. Споразум са Аргентином потписан 1881. потврдио је суверенитет Чилеа над Магелановим мореузом. Као резултат Рата на Пацифику са Перуом и Боливијом од 1879. до 1883. Чиле је проширио своју територију на север за једну трећину, чиме је онемогућио Боливију да изађе на Тихи океан и стекао вредне залихе нитрата чија је експлоатација довела до ере националног просперитета. Чилеански грађански рат 1891. је као последицу имао прерасподелу моћи између председника и конгреса и успоставу демократије парламентарног типа. Међутим, у грађанском рату су се такође сукобили и они који су заговарали развој домаће индустрије и они који су заступали интересе банака, првенствено породица Едвардс која је имала јаке везе са страним инвеститорима.
20. век Припадници растуће средње и радничке класе су незадовољни привредним системом, који је био подређен владајућој олигархији, 1920. изабрали реформисту Артура Алесандрија за председника Чилеа. Његов програм социјалне правде је био у супротности са ставовима чланова Конгреса. Током двадесетих година 20. века популарност су стекле и бројне марксистичке групе.