Дијалектички материјализам је филозофија науке и природе, великим делом развијена у делу Карла Маркса и Фридриха Енгелса.Z. A. Jordan, The Evolution of Dialectical Materialism. Упркос номиналном материјализму, уместо покушаја да се свет објасни у терминима основне супстанције заједничке различитим стварима, дијалектички материјализам покушава да објасни природу и понашање ствари у складу са начином на који су оне организоване и како се развијају; филозоф отуда заузима историјски приступ проучавању ствари или материје. Материја је једноставно апстрактни појам који обухвата разноврсне облике постојања која постоје објективно, независно од нас.
Главни правац дијалектичког материјализма лежи у концепту еволуције природног света и појави нових квалитета бића у оквиру нових фаза еволуције. Као што З. А. Џордан примећује, „Енгелс се стално служио метафизичким увидом, да виши нивои постојања произлазе из нижих и имају своје корене у нижим облицима постојања, да виши ниво представља нови поредак са својим неуништивим законима и да је овај процес еволуциони напредак, регулисан законима развоја који одражавају основне карактеристике „материје у покрету као целине“.,Z. A. Jordan, The Evolution of Dialectical Materialism. Људска друштва треба да се схвате као компоненте хијерархије система који процесуирају енергију и развијају се у складу са законима природе.
Совјетска филозофска енциклопедија из 1960. говори о еволуцији комплексности у природи на следећи начин:. „Овај читав низ облика (механички, физички, хемијски, биолошки и социјални) је дистрибуиран према сложености од нижег до вишег. Ова серијација изражава њихову међусобну везу у погледу структуре и у домену историје. Општи закони кретања материје у оквиру нижих облика, задржавају своју ваљаност и за све више облике, али су подложни вишим законима и немају истакнуту улогу. Они мењају своје активност због промењених околности. Закони могу бити општи или специфични, у зависности од њиховог опсега применљивости“.. Сваки ниво материје постоји као тип организације, у којој су елементи који чине целину, или систем, обележени одређеним типом интерконекције.
Појам Термин дијалектички материјализам је сковао у 1887, Jозеф Дицген, социјалиста који се дописивао са Карл Марксом за време и после неуспеле немачке револуције 1848. Као филозоф, Дицген је изградио теорију дијалектичког материјализма независно од Маркса и ЕнгелсаPascal Charbonnat, Histoire des philosophies matérialistes, Syllepse, (2007). стр. 477. Успутно спомињање појма се такође може наћи у биографији Фридриха Енгелса аутора Карла Кауцког, написаној исте годинеhttp://www.marxists.org/archive/kautsky/1887/xx/engels.htm. Marxists.org. 2003-11-23. Приступљено 2012-08-09.. Маркс је говорио о „материјалистичком схватању историје“, касније означеном као „историјском материјализму“ од стране Енгелса. Енгелс је даље изложио концепт „материјалистичке дијалектике“ – а не „дијалектичког материјализма“ — у његовом делу дијалектика природе из 1883. Георгиј Плеханов, отац руског марксизма, тек касније је увео термин дијалектички материјализам у оквире марксистичке литературеFor instance, Plekhanov, The development of the monist view of history (1895) Јосиф Стаљин даље разрадио и дефинисано дијалектички и историјски материјализам као поглед на свет из перспективе марксизма-лењинизма и као метод за проучавање друштва и његове историје.
Тачан термин није био коришћен од стране Маркса ни у једном од његових радова, а контроверзе постоје у погледу односа између дијалектике, онтологије и природе. Џозеф Нидам, утицајни историчар науке који је био присталица дијалектичког материјализма, сугерисао је да би прикладнији термин могао бити „дијалектички органицизам“.
Историјска позадина материјализма Дијалектички материјализам аспект је ширег предмета материјализма. Марксова докторска теза бавила се Епикуровим и Демокритовим атомизмом, који се сматра темељом материјалистичке филозофије.
Материјализам утврђује примат материјалног света: укратко, материја претходи мисли. Материјализам је реалистична филозофија науке, који сматра да је свет материјалан, да се сви феномени у свемиру састоје од „материје у покрету“, у чему су све ствари међусобно зависне и повезане и развијају се у складу са природним законима, да свет постоји изван нас и независно од наше перцепције, та мисао одраз је материјалног света у мозгу, и у принципу стваран свет је доступан људској спознаји.
Маркс је представио своју материјалистичку филозофију као алтернативу Хегеловом идеализму. Међутим, Маркс је такође критиковао класични материјализам као други облик идеалистичке филозофије – која је идеалистична због трансисторијског разумевања материјалних контекста. Према познатим тезама о Фојербаху (1845), филозофија је морала да заустави „тумачења“ света на темељу бескрајних метафизичких расправа, како би почела да „мења“ свет, на начин на који је то урађено од стране растућих и развијајућих радничких покрета, запажених од стране Енгелса у Енглеској (чартизам) и Маркса у Француској и Немачкој. Марксистички материјалисти показали су тенденцију ка додељивању примата класној борби. Крајњи смисао Марксове материјалистичке филозофије је да филозофија мора сама да заузме став у оквиру класне борбе на основу објективне анализе физичких и друштвених односа. У супротном, она ће бити сведена на спиритуалистички идеализам, као што је случај са филозофијом Канта или Хегела.
Марксова дијалектика
Концепт дијалектичког материјализма произлази из изјаве Маркса у предговору његовог најзначајнијег дела "Капитал". Ту Маркс каже да намерава да користи хегелијанске дијалектику али у прерађеном облику. Он брани Хегела против оних који су га видели као „мртво псето“ и онда каже: „Ја сам отворено и јавно признавао себе као ученика тог моћног мислиоца."Karl Marx, Capital: A Critique of Political Economy, ed. Frederick Engels (New York: Modern Library, no date, first published 1906). стр. 25. Маркс признаје Хегелу да је „био први који је представио начин на који функционише дијалектика на свеобухватан и савестан начин ". Међутим потом критикује Хегела за окретање дијалектике наопако: „.. Са њим (дијалектика) стоји на глави. Неопходно је поново је окренути је на праву страну, уколико се жели открити рационално језгро унутар мистичне шкољке“. Марксова критика Хегела истиче да је Хегелова дијалектика скренула са пута бавећи се идејама, људским умом. Хегелова дијалектика, Маркс наводи, непримерено се бави „процесима људског мозга“, она се фокусира на идеје. Хегелова мисао се, у ствари, понекад назива „дијалектички идеализам“, варљивим термином који би био више дескриптиван уколико би био промењен у „дијалектички идеизам“ (написано без л). Маркс је веровао да дијалектика не би требало да се бави менталним светом идеја већ „материјалним светом“, светом производње и других економских активности.
За Маркса, људска историја се не може уклопити у било које a priori шеме. Он изричито одбацује идеју Хегелових следбеника према којима се историја може разумети као „метафизички субјект чији су носиоци прави људски појединци“.K. Marx and F. Engels, The Holy Family. . Тумачити историју као да су претходне друштвене формације некако саме тежиле садашњем стању ствари, значи „погрешно разумети историјски покрет путем којег сукцесивне генерације трансформишу резултате наслеђене од генерација које су им претходиле.
Марксово одбацивање ове врсте телеологије био је један од разлога за његов ентузијастички (мада не у потпуности некритички) пријем Дарвинове теорије природне селекције.Angus Taylor, “The Significance of Darwinian Theory for Marx and Engels”, Philosophy of the Social Sciences 19 (1989). стр. 409.–423..
За Маркса, дијалектика није формула за генерисање унапред одређених резултата, али је метод за емпиријска истраживања друштвених процеса у погледу међусобних односа, развоја и трансформације. У уводу за „Пингвин“ издање Марксовог Капитала, Ернест Мендел пише, „Када се дијалектички метод примењује на проучавање економских проблема, економски феномени не посматрају се одвојено једни од других, као парчићи, већ у својој унутрашњој међуповезаности као интегрисани тоталитет, структуриран око, и од стране основног доминантног начина производње“.Ernest Mandel, Introduction to Karl Marx, Capital, Vol. 1 . стр. 18.
Марксови списи се готово искључиво баве разумевањем људске историје у оквирима системских процеса, заснованих на бази начина производње (Уопштено говорећи, начинима на који друштва организују и ангажују своје технолошке моћи у интеракцији са својим материјалним окружењем). Ово се зове историјски материјализам. Уже говорећи, у оквиру ове опште теорије историје, већина Марксовог писања је посвећена анализи специфичне структуре и развоја капиталистичке привреде.
Са своје стране, Енгелс примењује „дијалектички“ приступ у проучавању природног света генерално, тврдећи да савремена наука све више препознаје неопходност посматрања природних процеса у погледу њихове међусобне повезаности, развоја и трансформације. Неки научници сумњали су да је Енгелсова „Дијалектика природе“ легитиман наставак Марксовог приступа друштвеним процесима..Paul Thomas, “Marx and Science”, Political Studies 24 (1976). стр. 1.–23 Други аутори су пак тврдили да упркос инсистирању Маркса на чињеници да су људи природна бића која се налазе у еволуирајућем, међусобном односу са остатком природе, Маркс у властитим списима није поклонио адекватну пажњу начинима на које је људска агенција ограничена природним факторима попут биологије, географије, екологије и сл.
Вит тврди да се Марксов дијалектички материјализам односи на веома мали сегмент његове мисли, наиме, на његов опис људске историје. Бобер (1927) и Вит (2012) описују Марксову основну дијалектику (једну од неколико) као историјски напредак од примитивног комунизма кроз три фазе „поробљавања“ (ропство, феудализам, и капитализам) до коначног комунизма - одвајање од и враћање у комунизам. Филозоф-теолог Пол Тилик идентификује ову тему сепарације-и-повратка као основну карактеристику Хегелове дијалектике: „Очито — што је и била Хегелова намера — његова дијалектика, религијски симбол отуђености [одвајања] и помирења [повратка] је концептуализована и сведена на емпиријске описе“ Маркс копира хегелијански формат (али не и супстанцу) у приложеној историјској дијалектици (и у неколико других): Теза: комунално власништво + сиромаштво (примитивни комунизам, или „Генс“) Антитеза: приватно власништво + богатство (ропство, феудализам, капитализам и) Синтеза: комунално власништво + богатство (коначни комунизам, који лежи у будућности)
Према Виту, оваква дијалектика садржи две истакнуте особине Хегелове дијалектике. Прво, она користи формат два концепта-по-фази у којој синтеза позајмљује један концепт из тезе и један из антитезе. Друго, она отелотворује и концепт одвајања-и-повратка који је идентификовао Тилик.
Енгелсови закони дијалектике Енгелс је постулирао три закона дијалектике из његовог читања Хегелове „Науке логике“ Енгелс је разјаснио ове законе у свом раду „Дијалектика природе": Закон јединства и сукоба супротности Закон трансформисања квантитативних промена у квалитативне Закон негације негације
Први закон су подједнако и Хегел а касније и Лењин видели као централну карактеристику у дијалектичком схватању ствари а потиче од древног Јонског филозофа Хераклита.