Суперстогодишњак је назив за особу која доживи 110 или више година. Ово доба достиже око један од хиљаду стогодишњака. Суперстогодишњаци обично живе живот без значајних болести повезаних са старењем све док не достигну максимални људски животни век.

Етимологија Израз "суперстогодишњак" се први пут појавио 1832. године. Такође, Норис Меквиртер, уредник гинисове књиге рекорда, користио је овај термин у сарадњи са истраживачем старосних тврдњи Албертом Еклером 1976. године, а термин су додатно популаризовали Вилијам Штраус и Нил Хау 1991. године у својој књизи „Генерације“.

Термин „полусуперстогодишњак“ коришћен је за описивање особе старости 105–109 година. Првобитно се термин „суперстогодишњак“ користио за означавање особе старије од 100 година, али је 110 година постало гранична вредност прихваћених критеријума за демографе.

Учесталост Геронтолошка истраживачка група (међународна база података о дуговечности) последњих година води листу од 250 до 300 верификованих живих људи старости од 110 или више година. Међутим, истраживачи процењују, на основу стопе преживљавања стогодишњака од 0,15% до 0,25% до 110-е године, да би у свету требало да постоји између 300 и 450 живих суперстогодишњака.

Историја

Иако тврдње о екстремној старости постоје још од најранијих времена у историји, најранији у потпуности документовани суперстогодишњак кога је Гинисова књига рекорда званично прихватила био је Герт Бомгард (1788–1899) из Холандије, док је прва верификована жена која је напунила 110 година била Маргарет Нив (1792–1903) из Уједињеног Краљевства. Прва потврђена особа која је напунила 115 година била је Аугуста Холц (1871–1986) из Сједињених Америчких Држава, а прва особа која је напунила 120 година била је Жана Калман (1875–1997) из Француске.

Морбидитет Истраживања о морбидитету суперстогодишњака открила су да они остају без великих болести повезаних са годинама, као што су мождани удар, кардиоваскуларне болести, деменција, рак, паркинсонова болест и дијабетес до самог краја живота када умиру од исцрпљености резерве органа, а то је способност враћања функције органа у хомеостазу. Око 10% суперстогодишњака преживи до последња три месеца живота без тешких болести повезаних са годинама, у поређењу са само 4% полу-суперстогодишњака и 3% стогодишњака.

Мерењем биолошке старости различитих ткива код суперстогодишњака, истраживачи би могли да идентификују природу оних која су заштићена од ефеката старења. Према студији 30 различитих делова тела 112-годишње жене суперстогодишњакиње, заједно са млађим контролним групама, мали мозак је заштићен од старења, а према епигенетском биомаркеру старости ткива познатом као епигенетски сат, очитавање је око 15 година млађе него што се очекује код стогодишњака. Ови налази би могли да објасне зашто мали мозак показује мање неуропатолошких обележја деменције повезане са старењем у поређењу са другим регионима мозга.

Геномска студија из 2021. године идентификовала је генетске карактеристике које штите од болести повезаних са старењем, посебно варијанте које побољшавају поправку ДНК. Утврђено је да је пет варијанти значајно, утичући на гене STK17A (повећана експресија) и COA1 (смањена експресија). Суперстогодишњаци су такође имали неочекивано низак ниво соматских мутација.

Види још Најстарији људи Најстарији живи људи Најстарији људи у Србији Најстарији људи на Балкану Најстарији људи у Европи

Референце

Литература