Бања Лука или Бањалука је насељено мјесто у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Сједиште је Града Бање Луке као јединице локалне самоуправе. Представља политички, административни, финансијски, универзитетски и културни центар Републике Српске. Према попису из 2013. било је 135.059 становника, односно 180.053 у ширем подручју. Налази се у средишту Босанске Крајине, на сјеверозападу Босне.
У овом граду и његовој околини преплитале су се различите културе, обичаји и утицаји. Све то је оставило трага на архитектури појединих дијелова града, али и на великом броју културно-историјских споменика као свједока различитих епоха и људског стваралаштва. Због многобројних зелених површина (паркова и алеја), Бања Лука је позната као град зеленила. Дан града Бање Луке је 22. април. На тај дан је 1945. године Шеста крајишка бригада, на челу са командантом Миланчићем Миљевићем, умарширала тријумфално у Бању Луку, ослободивши је од фашиста. Други свјетски рат (1941—1945) је довео до великог страдања становништва Бање Луке и околине, а Рат у Босни и Херцеговини (1992—1995) довео је до промјене етничке структуре становништва, као и у другим градовима у БиХ.
Бaња Лука је снажан привредни центар са развијеном машинском, текстилном, прехрамбеном, дрвопрерађивачком и електроиндустријом. У граду се налазе Универзитет у Бањој Луци и Универзитетски клинички центар Републике Српске, као и бројне ентитетске и државне институције за Републику Српску и Босну и Херцеговину. Лежи на ријеци Врбас и позната је у земљама бивше Југославије по томе што је препуна дрвореда, тргова, башта и паркова. Године 2018. проглашена је за европски град спорта.
Етимологија Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповједницима Јајачке бановине, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бање Луке. Лингвисти сматрају да је име града настало од ријечи „бан” (односно, архаичног придјева „бања”, у значењу „банова”) и „лука”, при чему је лука означавала ливаду у близини воде. Град се налазио на подручју Горњег шехера, данас Српских топлица, с лијеве и десне стране Врбаса.. Hhsbl.org. СПЦ.
Име града се појављује у два једнако призната књижевна облика:Правопис српскога језика (2010). Матица српска, Нови Сад. као Бȃњā Лу́ка (вишечлани назив) и Бањалу́ка (сложеница), који се различито акцентују. БИНА, Бања Лука.. и деклинирају, а што утиче и на облик ријечи које се од њих изводе. Уколико се ради о вишечланом називу, деклинирају се обје ријечи, на сљедећи начин:
Падеж ОбликНоминатив Бања ЛукаГенитив Бање ЛукеДатив Бањој ЛуциАкузатив Бању ЛукуВокатив Бања ЛукоИнструментал Бањом ЛукомЛокатив Бањој Луци
Присвојни придјев од овог облика гласи бањолучки.
Међутим, наведени облик се користи претежно у званичној употреби, док је у свакодневној комуникацији много чешћа сљедећа употреба:
Падеж ОбликНоминатив БањалукаГенитив БањалукеДатив БањалуциАкузатив БањалукуВокатив БањалукоИнструментал БањалукомЛокатив Бањалуци
Присвојни придјев у овом случају гласи бањалучки.
Историја
У граду и његовој околини откривена су богата археолошка налазишта која говоре о прастановницима простора око Врбаса. На простору тврђаве Кастел, у данашњем средишту града, пронађен је знатан фонд каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту. На истом мјесту утврђено је постојање баденског насеља из нешто млађег периода, енеолита (између 2000. и 1800. године п. н. е.). Поред остатака кућа са дрвеном конструкцијом, облијепљених блатом, откривени су и керамички предмети типични за тај период, као што су шоље са високим цилиндричним вратом и орнаментима, те купасти глинени тегови, који су могли служити у риболову или у примитивној технологији ткања.
Римски војсковођа Германик заузео је подручје данашње Бање Луке првих година нове ере, након гушења Батоновог устанка. На мјесту Кастела био је подигнут римски војни логор, утврђење Кастра (), поред кога је никло и цивилно насеље. Публије Корнелије Долабела, намјесник цара Тиберија у провинцијама Илирик и Далмација, изградио је око 20. године Пут соли који је повезивао Салону са Сервицијумом, а Кастра је постала важно урбано насеље на том путу. То се може закључити по налазима касноантичког новца, керамике, камена, остатака циглана, зграда и гробница у граду и оближњим селима. У близини Кастела је пронађен Јупитеров жртвеник из другог вијека, који се чува у сарајевском Земаљском музеју. Римљани су спознали и користили љековита својства термоминералних вода у Српским топлицама, те на извориштима у околини града — Слатини и Лакташима.
Османско царство Османлије су освојиле Бању Луку 1528. године. Град се снажније развијао од 1553. године, када је сједиште Босанског санџака премјештено из Сарајева у Бању Луку. Први санџак-бег у Бањој Луци био је Софи Мехмед-паша. У његово вријеме се нагло повећао обим трговачких послова, саграђене су ћуприје преко Врбаса и караван-серај. У периоду од 1579. до 1587. године Ферхат-паша Соколовић је изградио чаршију на идеалном простору за развој насеља, на ушћу ријеке Црквене у Врбас (Доњи Шехер). Тада је подигнуто 216 јавних грађевина, од којих су најпознатије: џамија Ферхадија, караван-сарај, око 200 занатских и трговачких дућана, те амбари за жито. Године 1583, Бања Лука је постала сједиште Босанског пашалука, што је била све до 1639. године.
мини|200п|Градска ношња у Бањој Луци крајем 19. вијека
У вријеме аустријско-турских ратова, Бања Лука је била више пута пустошена, а њено становништво побијено или растјерано. Нарочито је значајна битка која се водила око бањолучке тврђаве 1737. године, у којој су обје стране претрпјеле велике губитке. Бању Луку су поред војничких похода пустошиле и велике епидемије куге, од којих је највећа била она између 1813. и 1816, као и чести разорни земљотреси. Крајем турске владавине град је имао 1.126, кућа од којих су 103 биле у српској вароши. Значајан је пут, широких габарита, изведен плански 1860. године - данашња улица Краља Петра I. Изградњом своје трговине у Бањалуци, зграде Албанија, 1863. трговац Тома Радуловић ударио је темеље изградњи и урбанизацији улице која данас представља најпрометније бањалучко шеталиште и трговачку улицу - Господска улица (Улица Веселина Маслеше). Овај период бањолучке прошлости обиљежио је и Васо Пелагић, први управник православне богословије, основане 1866. године. Пелагић је за школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље”. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од противника из редова све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Муслиманска средња школа првог степена, руждија, почела је са радом 1862. године. Бањалука добија телеграф 1866. године. Жељезничка пруга у Бањалуци свечано је отворена 14. децембра 1872. према једним, односно 17. јануара 1873. године према другим изворима, када Бања Лука добија и жељезничку станицу Предграђе, а изградњом жељезничке станице у центру града, Бањалука добија директну жељезничку везу са Бечом и Будимпештом.
Аустроугарска мини|лево|200п|Разгледница из 1903. године
Године 1878, Бању Луку је окупирала Аустроугарска. Иако је за вријеме турске власти била административни центар регије, Бања Лука је аустроугарску окупацију БиХ дочекала као заостало оријентално насеље са мање од 10.000 становника. Под новом влашћу град је значајно напредовао. Добио је нове саобраћајнице, водовод, канализацију, електричну расвјету (прва електрична сијалица засијала 1899, а од 1902. снабдијева се и сам град), а развијале су се и привреда и трговина. Жељезничким путем се извлачило дрвно богатство, које се пласирало даље у све крајеве „Двојне монархије”. За вријеме аустроугарске владавине отворена је , прва болница (1879), Српска читаоница, у дотадашњој згради поште (1879), трговачка школа (1885), фабрика дувана (1888), жељезничка станица, са директном линијом за Беч и Будимпешту (1891), прва градска штедионица (1894), гимназија („Велика реалка”, 1895) и дрвопрерађивачко предузеће „Босна холц”. Први аутомобил у Бањалуку дошао је 1908. године. Први биоскоп у Бањалуци, "Електро-биоскоп", отворио је 1911. године Мориц Готлиб, часовничар и јувелир, а прве кадрове Бањалуке ухватило је предузеће "Пате Фрер". У периоду 1884-1897, град добија знатан број трговина, продавница и разноврсних радњи, а 1881. године основано је рударско друштво "Босна". Аустроугарски генерал Алфред фон Јелзон је покренуо акцију садње дрвореда, у којој је до 1885. године засађено 4.714 стабала, а Бања Лука постала препознатљива по својим алејама, чија је укупна дужина тада износила 17 km. Данашња улица Веселина Маслеше, позната и као Господска улица, крајем 19. и почетком 20. вијека поприма свој коначан изглед. Доласком аустро-угарске власти, град напредује у смислу урбанизације, а све чешћи су примјери европске архитектуре. Најчешћи стилови у архитектури тадашњих грађевина, осим вјерских објеката, неоренесанса, класицизам и сецесија. Многи од тих објеката, трговачких, стамбених, културних, угоститељских и објеката друге намјене, заувијек су изгубљени разарањима из Првог и Другог свјетског рата и разорног земљотреса 1969. године. Најзначајнији Бањолучанин тог времена је свакако писац и народни трибун Петар Кочић, рођен у оближњим Стричићима на планини Мањачи, који је оставио велики и трајни печат у културном и политичком животу овог краја, као и у српској књижевности уопште.
Почетак Првог свјетског рата у Бањој Луци обиљежио је Велеиздајнички процес. Наиме, по објављивању рата Србији, Аустроугарска је у овом граду похапсила 156 виђенијих Срба и оптужила их за велеиздају. Коначном пресудом, изреченом 1916. године, 16 лица осуђено је на смрт, а 87 их је добило затворске казне. Помиловање осуђених на смрт успио је да издејствује Алфонсо XIII, тадашњи краљ Шпаније, и то преко своје мајке, Марије Кристине, која је била поријеклом са аустријског двора. Захвална Бања Лука и данас има улицу у самом центру града која носи име овога владара. Аустроугарска власт у Бањој Луци окончана је уласком српске војске у град 21. новембра 1918. године.
Краљевина Југославија "Златно доба Бањалуке", историјски период града у којем се убрзано развијао, поготово за вријеме управе енергичног и предузетног Бана Светислава Тисе Милосављевића, првог бана тадашње Врбаске бановине, гдје Бања Лука постаје главни град. Тада су изграђене зграде: термоелектрана на Лаушу (1923), Хигијенски завод (основан 1929), бетониран Градски мост (1930), Банска управа (1931), Бански двор (1932), хотел Палас (1933), Хипотекарна банка (1936), Соколски дом (освећен 1937"Политика", 14. јун 1937), бановинска болница,"Политика", 8. феб. 1936 Народно позориште Врбаске бановине (1930), музички павиљон, прва јавна телефонска говорница (1937) и Црква Свете Тројице, освештана на Спасовдан, 18. маја 1939. године, која је срушена у њемачком бомбардовању (данас Саборни храм Христа Спаситеља). Према једном новинском чланку, до 1937. подигнуто је 700 нових зграда за процењених пола милијарде динара. Године 1931. било је предложено успостављање трамвајске линије, али је приједлог одбијен, уз образложење "да Бањалуци не треба трамвај и да има пречих потреба". Асфалтирано је неколико улица, а Бања Лука је добила и електричну расвјету и телефон. Отворен је велики број нових школа (Нижа пољопривредна школа, 1923), Етнографски музеј Врбаске бановине (1930), подигнут Градски парк, те изграђен градски мост (мост града Патре), један од првих пројеката инжeњера Бранка Жежеља. У архитектури, осим вјерских објеката, све чешће се примјењује стил модерне и баухауса, иако још увијек не изостају неоренесанса, класицизам и сецесија. Центар града попримио је свој коначан изглед, са репрезентативним објектима и широким, модерним улицама и модерним градским парком (данашњи Парк Петра Кочића), што даје Бањој Луци изглед модерног европског града. Све то је утицало и на процват културног живота Бање Луке.