Referendum o nezavisnosti Škotske održan je u četvrtak 18. septembra 2014. Nakon dogovora škotske vlade i vlade Ujedinjenog Kraljevstva, 21. marta 2013. iznet je predlog Zakona o referendumu o nezavisnosti Škotske, koji definiše uslove za održavanje ovog referenduma. Predlog zakona usvojen je u Škotskom parlamentu 14. novembra 2013, a kraljica Elizabeta II dala je kraljevski pristanak 17. decembra 2013.Scottish Independence Referendum Bill Glasači su na referendumu odgovarali na pitanje koje je formulisano u skladu s preporukama britanske Izborne komisije i koje je glasilo:Government accepts all Electoral Commission recommendations . Scotland.gov.uk (30. januar 2013).

Da li Škotska treba da bude nezavisna država? ()

Osnovna pitanja koja su se razmatrala u referendumskoj kampanji ticala su se privredne snage Škotske, njene odbrane, budućih odnosa s ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva i članstva u međunarodnim organizacijama, posebno u Evropskoj uniji i NATO.

Prema podacima objavljenima 19. septembra 2014. ujutro, većina od oko 55% glasača se izjasnila protiv nezavisnosti, odnosno za ostanak Škotske u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Dana 24. juna 2016. godine, nakon provođenja referenduma Ujedinjenog Kraljevstva o članstvu u Evropskoj uniji, najavljena je mogućnost provođenja drugog škotskog referenduma o nezavisnosti.

Istorija

Škotska je deo Ujedinjenog Kraljevstva od Zakona o uniji 1707.

Referendumi o devoluciji

Predlog o devoluciji za Škotsku iznet je na referendum 1979, no on nije doneo nikakve promene, uprkos tankoj većini koja je glasala za promenu, i to zbog odredbe koja je nalagala da u prilog devolucije mora glasati najmanje 40% ukupnog biračkog tela. Dalje ustavne reforme nisu predlagane tokom mandata konzervativnih vlada Margaret Thatcher i Johna Majora, koje su na vlasti bile od 1979. i 1997. godine. Ubrzo nakon dolaska laburista na vlast 1997. godine, održan je drugi referendum o devoluciji Škotske. Jasna većina glasala je i za to da se ustanovi škotski parlament i da taj parlament dobije pravo da varira osnovicu poreza na prihod. Britanski parlament doneo je Zakon o Škotskoj 1998, kojim je ustanovljen škotski parlament; prvi izbori za njega održani su 6. maja 1999.

Vlada SNP-a 2007.

right|thumb|Prvi ministar Škotske Alex Salmond i zamenica prvog ministra Nicola Sturgeon na početku konsultacija o budućnosti Škotske ("National Conversation") 14. avgusta 2007. thumb|right|Sala za debate škotskog parlamenta u Holyroodskoj palati Škotska nacionalna partija (SNP) obećala je u kampanji za izbore 2007. da će organizovati referendum tokom 2010. godine. SNP je nakon tih izbora postao najveća partija u škotskom parlamentu, zakonodavnom telu ustanovljenom 1999. da se bavi tzv. nerezervisanim pitanjima, odnosno onim pitanjima za koje je britanski parlament predao odgovornost škotskom. SNP je formirao manjinsku vladu na čelu s Aleksom Salmondom kao prvim ministrom. Vlada SNP-a pokrenula je avgusta 2007. javnu debatu pod nazivom "National Conversation", čiji je deo predstavljalo i objavljivanje nacrta zakona o referendumu.

Po završetku ove javne debate, objavljen je 30. novembra 2009. beli papir o predlogu zakona o referendumu. Taj je papir razrađivao četiri moguća scenarija te je predviđao da se tekst samog predloga zakona objavi tek kasnije. Scenariji su bili: Bez promene; Devolucija prema zaključcima Calmanove komisije; Puna devolucija; Puna nezavisnost.

Škotska vlada objavila je nacrt jedne verzije zakona 25. februara 2010. i dala ga na javnu raspravu. Taj dokument na 84 strane nosio je naslov: "Budućnost Škotske: konsultativni papir o nacrtu zakona o škotskom referendumu" (Scotland's Future: Draft Referendum (Scotland) Bill Consultation Paper) i sadržao je kako konsultativni papir tako i nacrt zakona u verziji koju je tada predlagala škotska vlada. U konsultativnom papiru izneti su predlozi o izgledu glasačkih listića, mehanizmu predloženog referenduma, kao i o regulaciji referenduma. Javnost je pozvana da dostavi svoja mišljenja u periodu od 25. februara do 30. aprila 2010.

Nacrt zakona skicirao je tri predloga. Prvi je bila puna devolucija (devolution max), koja bi značila odgovornost škotskog parlamenta za "sve zakone, poreze i carine u Škotskoj", s izuzetkom pitanja "odbrane i inostranih poslova, finansijske regulacije, monetarne politike i valute", koja bi ostala u nadležnosti britanske vlade. Drugi predlog predviđao je, uglavnom prema zaključcima Calmanove komisije, fiskalnu reformu, sticanje dodatnih ovlašćenja i odgovornosti za definisanje posebne škotske stope poreza na prihod, koja bi se od stope u ostatku Britanije mogla razlikovati u iznosu do 10 penija po jednoj funti, određivanje taksi na nekretnine i "drugih manjih taksi", uvođenje novih poreza u Škotskoj uz saglasnost britanskog parlamenta te, na kraju, "ograničenu mogućnost zaduživanja". Treći je predlog bio puna nezavisnost, počev od toga da bi škotski parlament dobio ovlašćenje da Škotsku pretvori u zemlju koja bi "imala prava i obaveze normalne, suverene države" (have the rights and responsibilities of a normal, sovereign state).

U trećem škotskom parlamentu, od ukupno 129 zastupnika samo njih 50 (47 iz SNP-a, 2 iz Škotske partije zelenih i Margo McDonald, nezavisni zastupnik) podržali su predlog o održavanju referenduma. Zbog protivljenja zastupnika iz drugih većih partija škotska vlada je na kraju odlučila da povuče predlog zakona o referendumu, jer nije uspela da za njega osigura većinu u parlamentu.

Vlada SNP-a 2011.

SNP je i u predizbornoj kampanji za izbore 2011. ponovio svoje obećanje o održavanju referenduma o nezavisnosti. U jednoj televizijskoj debati nekoliko dana pre izbora prvi ministar Salmond je izjavio da će se referendum održati "u drugom delu mandata parlamenta", i to zato što želi da prvo putem novog Zakona o Škotskoj osigura dodatna ovlašćenja za škotski parlament. Na tim izborima SNP je osvojio apsolutnu većinu, tj. 69 od ukupno 129 zastupničkih mesta, čime je dobio i mandat da održi referendum o nezavisnosti.

U januaru 2012. britanska je vlada ponudila da prenese relevantna zakonodavna ovlašćenja na škotski parlament kako bi ovaj dobio zakonsku mogućnost da raspiše referendum, pod uslovom da referndum bude "pošten, zakonit i odlučujući". To bi podrazumevalo definisanje opšteg okvira za održavanje referenduma, kao što je referendumsko pitanje, glasačko telo i određivanje organa za organizovanje referenduma. Škotska vlada je zatum objavila da namerava da održi referendum u jesen 2014. godine. Pregovori dve vlade trajali su do oktobra 2012, kad je postignut dogovor.

Škotski parlament doneo je Zakon o pravu glasa na referendumu o nezavisnosti Škotske 27. juna 2013, koji je dobio kraljevski pristanak 7. avgusta 2013.Official text of the Scottish Independence Referendum (Franchise) Act 2013 as in force today (including any amendments) within the United Kingdom, from the UK Statute Law Database Škotska vlada je 26. novembra 2013. objavila Budućnost Škotske, dokument na 670 strana u kome je iznela svoje argumente za nezavisnost, kao i svoje viđenje o načinu na koji Škotska može postati nezavisna država. Salmond je taj dokument nazvao "najsveobuhvatnijim planom za nezavisnost neke zemlje od svih koji su ikada objavljeni". Takođe je rekao da taj dokument pokazuje da njegova vlada ne teži nezavisnosti "kao cilju po sebi, nego kao sredstvu za promenu Škotske na bolje".

Organizacija referenduma

Vreme održavanja i pravo glasa

Škotska vlada objavila je 21. marta 2013. da će se referendum održati 18. septembra 2014. Neki su mediji nagađali da je jesen 2014. odabrana zbog vremenske blizine 700. godišnjice bitke kod Bannockburna (makar je ta godišnjica zapravo u junu). Sam Salmond odbacio je te spekulacije. Drugi su nagađali da je jesen 2014, odabrana zato što će se u Škotskoj održati Komonveltske igre 2014. i Ryder Cup 2014.

U skladu s nacrtom zakona iz 2010 te prema odredbama Zakona o pravu glasa na referendumu o nezavisnosti Škotske, pravo glasa na referendumu imali su:

britanski državljani s prebivalištem u Škotskoj; građani ostale 52 zemlje članice Komonvelta s prebivalištem u Škotskoj; građani ostalih zemalja članica Evropske unije s prebivalištem u Škotskoj; članovi Doma lordova s prebivalištem u Škotskoj (koji, inače, nemaju pravo glasa na parlamentarnim izborima). osoblje koje služi u britanskim oružanim snagama ili u Vladi Njenog Veličanstva, a koji su registrovani kao glasači u Škotskoj.

Osuđeni zatvorenici nisu imali pravo glasa na referendumu. Evropski sud za ljudska prava ranije je presudio da je to ograničenje nezakonito, no lord Glennie je izneo svoje uverenje da se ta presuda odnosi samo na parlamentarne izbore. Sud u Edinburghu odbacio je žalbe podnete protiv njegove presude, a žalbe je zatim odbacio i Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva.

Škotska vlada smanjila je za referendum minimalnu dob za glasanje sa 18 na 16 godina života, u skladu s politikom SNP-a u pogledu prava glasa na svim izborima u Škotskoj. Taj potez podržali su laburisti, liberal-demokrati i škotski zeleni. U Škotskoj se još od Zakona o punoletnosti u Škotskoj 1991. zakonsko punoletstvo stiče s navršenih 16 godina života. Nakon Edinburškog sporazuma između britanske i škotske vlade, činilo se izglednim da će i 16-godišnjacima i 17-godišnjacima biti dozvoljeno da glasaju na referendumu.

U januaru 2012. Elaine Murray, zastupnica laburista u škotskom parlamentu, založila se za to da se pravo glasa na referendumu da i onim Škotima koji žive van Škotske, uključujući i nekih 800.000 Škota s prebivalištem u drugim delovima Ujedinjenog Kraljevstva. Tome se usprotivila škotska vlada tvrdeći da bi to značajno uvećalo složenost referenduma i navodeći tvrdnje iz Komiteta UN za ljudska prava da bi referendum koji se temelji na kriterijima koji nisu vezani za prebivalište izazvao posebnu pažnju drugih država.

U Domu lordova baronesa Symons tvrdila je da i ostatku Ujedinjenog Kraljevstva treba dozvoliti da učestvuje u odlučivanju o nezavisnosti Škotske, objašnjavajući to tvrdnjom da rezultat referenduma ima posledice na celu zemlju. Taj je argument britanska vlada odbacila, pri čemu je lord Wallace ukazao na činjenicu da su samo dva od ukupno jedanaest referenduma održanih od 1973. godine obuhvatila celo Ujedinjeno Kraljevstvo. Profesor John Curtice je tvrdio i da je Severnoirski referendum o suverenitetu 1973. već ustanovio praksu po kojoj o budućnosti jednog dela Ujedinjenog Kraljevstva treba da odlučuju samo oni koji u tom delu i žive.

Zakonitost

Pre zakazivanja referenduma raspravljalo se i o tome ima li škotski parlament zakonsku mogućnost da raspiše referendum o nezavisnosti Škotske, a da prethodno nije izdata kraljevska uredba u skladu s članom 30. Zakona o Škotskoj. Prema sadašnjem sistemu devolucije, škotski parlament nema pravo da se jednostrano otcepi od Ujedinjenog Kraljevstva, jer je ustav jedno od pitanja rezervisanih za parlament Ujedinjenog Kraljevstva. Škotska vlada insistirala je tokom 2010. da škotski parlament ima pravo da raspiše referendum, jer bi se radilo o "savetodavnom referendumu o proširenju ovlašćenja škotskog parlamenta", čiji rezultat "ne bi imao nikakvih zakonskih posledica na Uniju".

Na kraju, škotska vlada nije održala referendum u svom mandatu koji je trajao od 2007. do 2011. Nakon što je SNP osvojio apsolutnu većinu 2011. godine, škotska vlada potvrdila je svoju nameru da 2014. održi referendum, ponovo odbacujući tvrdnje da škotski parlament sam nema ovlašćenja za takav potez. Januara 2012. britanska vlada iznela je oprečno mišljenje, tj. da bi održavanje bilo kakvog referenduma u vezi s ustavnim poretkom bilo van ovlašćenja škotskog parlamenta. Lord Wallace, glavni škotski pravni savetnik britanske vlade, izjavio je da bi svaki pojedinac mogao uspešno osporiti validnost zakona o referendumu koji bi doneo škotski parlament.