мини|Мапа која показује границе бивше Краљевине Мађарске у оквиру Аустроугарске монархије између 1882. и 1918. године. Обнова ових граница представља циљ данашњих иредентиста у Мађарској. Велика Мађарска () је политички концепт који заговара идеологија иредентиста у Мађарској који теже ка повратку на границе Краљевине Мађарске (Magyar Királyság) и обухватању свих Мађара у једну заједничку државу, као и припајању Мађарској територија сад већ насељених већинским немађарским становништвом, који су били у склопу Мађарске Кнежевине између 895. и 1001. године, након тога Краљевине Мађарске између 1001. и 1526. године, као и између 1882. и 1918. године у оквиру Аустроугарске монархије.

Развој мађарске великодржавне идеје

Мађарска великодржавна идеја до 1867. right|thumb|200п|Шандор Петефи, рођен као Александар Петровић, син оца Србина и мајке Словакиње, који се помађарио и постао мађарски националиста, рецитује „Националну песму” окупљеним мађарским националистима 15. марта 1848.

Првобитна угарска држава почивала је на лабавом савезу номадских ратника, који су на простор средње Европе дошли са истока, а мисли се да им је првобитна постојбина била источно од планине Урал. Номади су били опште познати под именима Угри, Мађари, Турци, итд, али је вероватно било и других народа у њиховим редовима. Насељавање ових номадских народа и учвршћивање њихове власти у Панонском басену био је дуготрајан процес. Ниједан датум не може се јасно одредити као прекретница, али, већина Мађара током историје није сматрала датум оснивања много битним. Међутим, када је модерни мађарски национализам почео јако да се испољава крајем 19. века, идеја датума оснивања постала је битна. Напослетку, изабрана је година 896. Наредних векова по оснивању Краљевине Угарске у 9. веку угарски владари учвршћивали су власт над својом новом територијом па чак и изван њених основних граница. Своју власт Мађари су наметнули Словенима, који су пре њих настањивали Панонски басен, а мешајући се са Словенима изгубили су своје оригиналне монголске расне особине.

Златно доба Краљевине Угарске прекинуто је османским освајањима у Европи, а коначан ударац независној угарског држави био је катастрофални пораз на Мохачу 1526. Угарска је престала да постоји као независна земља, а њена дотадашња територија је подељена између Османског царства и Хабзбуршке монархије. Средишњи део некадашње Угарске интегрисан је у Османско царство, њени северни и западни делови постали су хабзбуршки поседи (ово подручје под хабзбуршком влашћу је и даље носило назив Краљевина Угарска), а Кнежевина Трансилванија је образована као квазинезависна држава под османским сизиренством. Подела бивше државне територије и успостављање османске власти приморали си мађарске вође и интелектуалце да беже у рубне пределе бившег краљевства. Као последица тога и многе битне угарске институције су такође премештене у ове рубне пределе. Крајем 17. века Турци су од стране Хабзбурговаца истерани из већег дела средње Европе, а бивше османске територије су инкорпориране у Хабзбуршку монархију на основу права мача. Велики део ових територија укључен је у састав хабзбуршке Краљевине Угарске.

Мађарски националисти воле да истичу како се угарско племство ревносно опирало покушајима цара Јозефа II осамдесетих година 18. века да у хабзбуршкој Угарској уведе немачки као званични језик. Из њихове приче стиче се погрешан утисак да су горњи слојеви угарског друштва били исувише поносни да претпоставе немачки мађарском. Чињенице, међутим, осликавају веома другачију слику. Висока угарска аристократија, која се одомаћила на бечком двору, причала је француски, немачки, шпански, италијански, а касније и енглески. Ниже племство или прецизније, људи средњег племства, службеници у жупанијама и њима слични комуницирали су исквареним латинским који је био пун израза из мађарског али и словачког, српског, румунског и говорног немачког језика. Такође треба да се напомене да су владајући слојеви хабзбуршке Угарске бранили латински као државни језик и да нису покушавали да озваниче мађарски као званични језик хабзбуршке Угарске до 1844. Имајући у виду ове две чињенице, пре ће бити онда да су се они бојали да ће им германизаторска политика маргинализовати власт у Хабзбуршкој монархији. То објашњава зашто су у почетку бранили латински. Међутим, успоном национализма и нагласком на матерњи језик, мађарски је постао популаран код дела становништва у хабзбуршкој Угарској, где га је само трећина житеља говорила. Растућа популарност мађарског привукла је ускоро пажњу угарског племства, које је закључило да се мађарским могу послужити као политичким оруђем — да обезбеде свој ауторитет.

Статус мађарског као језика Мађара показује да се мађарски идентитет јавио пре раширене употребе овог језика. Мађарски језик отуда није био национална детерминанта. Уз то, његова распрострањеност се није могла поуздано одредити ради одређивања приближних граница мађарске националне државе. За већину мађарских националиста границе мађарске националне државе дефинисала је средњовековна Краљевина Угарска, иако су се њене границе током времена мењале и нису увек обухватале исте територије. Наравно, Угарска није била национална држава, како указује њен назив, него династичка. Угарски владари нису изводили легитимитет из неког осећања да су Мађари и нису марили за мултиетнички карактер својих поданика, него само за њихову лојалност. У њој до средине 19. века није било организоване мађаризаторске политике, а мноштво њених становника није ни говорило мађарски. Када се мађарски национални идентитет налазио још у раном стадијуму, накалемио се, у ствари идентификовао себе са Краљевином Угарском. Краљевина Угарска је била територијална конфигурација која је многим Мађарима дуго служила као оквир за разумевање света, позорница на којој се одигравао одређени социјални, економски и политички поредак. Толико је чврсто била усађена у свест многих њених становника да нису могли да замисле своје животе у контексту другачијег територијалног поретка, тако да противречност у поистовећивању мађарске нације са династичко-империјалистичким схватањем угарске територије није препознавана. Без много двоумљења, мађарска нација идентификовала је себе са Краљевином Угарском и преузела историју овог територијалног ентитета. Историјске личности и догађаји ове територијалне конфигурације су прерађени као личности и догађаји из историје мађарског народа. Порастом мађарског национализма који је први пут манифестовао своје елементе крајем 18. века, код Мађара је на крају сазрела жеља за ослобађањем Угарске од власти Хабзбурговаца. Наредних деценија почела је борба за независност. Револуција 1848—49. завршила се поразом за ову идеју. Међутим, на политичком фронту мађарски лидери су стекли неку врсту аутономије за Краљевину Угарску Компромисом из 1867.

Мађарска великодржавна идеја 1867—1918. Стицањем власти у Угарској 1867, великомађарски националистички кругови не само што су повратили политички престиж којем су тежили, него су га, штавише, и повећали. Наступило је империјалистичко раздобље мађарске експанзије. Коначно су после дужег времена створени савршени политички услови за несметано продирање мађарског елемента у периферне крајеве на северу, истоку и југу Угарске и његово освајање истих. Иако су фактички чинили већину становништва Угарске и у периоду дуализма (најмање 52% по попису из 1910), немађарски народи су били недовољно заступљени у готово свим областима друштвених делатности: у политици, администрацији, судству, економији, образовном систему, публицистици, здравству итд. Веома ограничено бирачко тело и несразмерна заступљеност немађара у њему одражавала се, између осталог, и на састав парламента. У страху да не изгуби вођство у вођењу националне политике и суочен са захтевима за изменом народносног закона, политичком равноправношћу свих народа у Угарској, арондацијом (заокруживањем) муниципија по националном принципу (чиме би се постигла национализација жупанија), равноправношћу свих језика на Угарском сабору, као и опозиционим ставом према Нагодби из 1867. и дуалистичком систему, конзервативни режим је у више махова прибегавао и репресивним мерама. Парламентарни избори 1869. у етнички чистим српским крајевима одржани под будном присмотром војске и жандармерије. Приликом избора 1874. власти су прешле преко изборног закона и у новооснованим срезовима (шајкашком и панчевачком) покушале да спрече изборе водећих српских опозиционара Лазе Костића и Михаила Полит-Десанчића. Овакав поступак мађарских власти наишао је на најоштрију осуду српске опозиције. Полит-Десанчић се није устезао да га назове „проституцијом устава”.

У овом периоду у Угарској је појачан и рад на асимилацији немађарских народа, што је био један од израза великодржавне денационализаторске политике. Почетком 1873. у Пешти је основано друштво „Мађарски савез” () које је као свој програм истакло помађаривање свих народности у Угарској. Водећи рачуна само о интересима своје нације, мађарски посланици су на саборским седницама 1875. редовно изражавали спремност да се за мађарске културно-просветне институције издвоје не мала средства. Вреди поменути предлог о бескаматном зајму у износу од 300.000 форинти за Народно позориште у Будимпешти. С друге стране, словачке гимназије су без много обзира укидане а државна помоћ српској гимназији у Новом Саду и румунској у Брашову је одузимана. Сви који се нису слагали са оваквом (великодржавном) политиком жигосани су као отпадници. Српском опозиционом посланику Полит-Десанчићу је уз претњу да ће видети да „мађарска држава има … довољно снаге да смрви своје непријатеље” председник угарске владе Калман Тиса забранио да ван Сабора шири своју идеју о Угарској као држави не једне нације него многих националности (1875). Под изговором да се сваком грађанину мора дати прилика да савлада мађарски језик још у основној школи, на Сабору из 1879. је усвојен закон о увођењу мађарског језика у основне народне школе у којима се до тада није учио. У наметању мађарског језика и културе ишло се даље, па је убрзо (1883) усвојен закон којим се као обавезни предмет уводи мађарски језик и у средњошколске установе, што је образложено нуждом да се омладина у средњим школама образује „у духу верног грађанског подаништва и родољубља”. Апоњијевим законом из 1907. проширени су претходни законски прописи о обавезном учењу мађарског у свим школама немађара у Угарској утолико што је сад учитељима наметнута дужност да код деце развију свест о припадности мађарском народу.