Сарадња четника са Недићевом владом представља један вид колаборације четника са снагама Осовине у Другом светском рату. Основни циљ сарадње Михаиловићевих четника са квислиншком Недићевом владом било је уједињење „националних снага” ради заједничке „борбе против комунизма”, односно против партизана.
Сарадња Михаиловића са Недићевом владом се првенствено одвијала кроз „легализацију” четничких одреда. Процесом легализације многи четници су службено постали наоружана војна сила укључена у систем окупације.
Дана 17. јануара 1942. године, према немачким подацима, 72 официра и 7.963 четничка борца су били под командом српске жандармерије. Легализовани четници су тада били већином Пећанчеви, а око 2000-3000 њих су били Михаиловићеви четници. На врхунцу снаге, средином маја 1942. године, два четничка помоћна корпуса су бројила 13.400 официра, подофицира и војника.
Сарадња са Аћимовићевом управом 1941. мини|175px|Пуковник Драгољуб Михаиловић Председник Савета комесара, прве квислиншке владе у окупираној Србији, Милан Аћимовић, током окупације највише се експонирао у сарадњи са покретом под командом Драгољуба Михаиловића, још од првих месеци окупације. На основу једног потоњег документа, односно Аћимовићеве изјаве, може се наслутити да је Аћимовић допринео да немачки окупатор не изврши планиране активности уперене против Михаиловића у јуну 1941.
Први контакт покрета под руководством пуковника Драгољуба Михаиловића успостављен је крајем маја 1941. посредством резервног потпоручника Владимира Ленца, вође омладинске организације Југословенског народног покрета Збор Димитрија Љотића на Загребачком свеучилишту, који се повлачио из Босне са Михаиловићевом групом, након Априлског рата, да би се потом заједно са Михаиловићем стационирао на Равној гори. Према тврдњама које је 1949. објавио Љотићев сарадник Бошко Костић, потпоручник Ленац је добио задатак од пуковника Михаиловића да успостави везу са Димитријем Љотићем и да да затражи материјалну помоћ за Михаиловићеву организацију. Љотић је Ленцу предложио да новац потражи од десетак имућнијих Београђана, од којих је прикупљена знатна сума новца. Ленац се више није враћао на Равну гору. Према Костићевом сведочењу, око 10. јуна 1941. у Београд је долазио и Михаиловићев изасланик поручник Славко Пипан, са сличним задатком као и Ленац. Пипан се такође састао са Љотићем и, према Костићевом сведочењу, „и Пипану је дата већа сума новца да понесе Дражи”. Славко Пипан је посетио Београд поново у другој половини јула 1941. И овог пута је уследио састанак са Љотићем, на ком су били присутни Ленац, Костић и Ратко Парежанин (који је о овом састанку сведочио 1971). Љотић је сугерисао Костићу и Парежанину да путују на Равну гору како би се успоставио тешњи контакт са Михаиловићем. Међутим, до овог путовања није дошло због вести да су равногорски четници започели сарадњу са партизанским покретом.
Такође, према тврдњама пуковника Јована Тришића, вршиоца дужности команданта квислиншке жандармерије од 24. јуна 1941, он је успоставио контакт са сарадницима Драже Михаиловића још 28. маја 1941. Контакт између пуковника Тришића и Михаиловића настављен је и касније током лета 1941, посредством једног Тришићевог курира. Ови подаци публиковани су 1960.
Пуковник Михаиловић је током лета 1941. имао контакт са квислиншким режимом Милана Аћимовића. Аћимовићева управа није дуго потрајала, и укинута је 29. августа 1941. када је успостављена Влада народног спаса генерала Милана Недића.
Сарадња са Недићевом владом 1941.
мини|175px|Генерал Милан Недић Након избијања устанка у Србији, почетком јула 1941, устаници су почели ослобађати све већи број насељених места. Четници под командом пуковника Михаиловића узимају учешћа у устанку тек крајем августа 1941. Међутим, истовремено са узимањем учешћа у борби против окупатора Михаиловић је већ почетком септембра 1941. упутио делегацију на састанак са генералом Недићем ради договора о заједничкој борби против партизана. Делегацију су чинили потпуковник Драгослав Павловић и потпуковник Живојин Ђурић и мајор Александар Мишић, док им се у Београду придружио мајор Радослав Ђурић.
Недић је након склапања споразума одмах издао новчану помоћ, коју је делегација понела са собом. Недић је потом одмах отишао код команданта Србије, генерала Хајнриха Данкелмана, с молбом да одобри легализацију Михаиловићевих четника, што је Данкелман одмах прихватио. Недић је потом одредио генералштабног мајора Марка Олујевића за везу између њега и Драже Михаиловића. Недић је ускоро обавештен да је Михаиловић у целини прихватио постигнути споразум.
Партизани су на основу заплењених докумената увидели да Михаиловић игра двоструку игру, учествујући у партизанском устанку и истовремено радећи на његовом гушењу.
Партизани разоткривају Михаиловића После завршетка разговора и постизања споразума са генералом Недићем, Михаиловићева делегација се из Београда вратила на Равну гору 6. септембра 1941. У међувремену на Равну гору је пошао и мајор Марко Олујевић с поручником Славком Пипаном, обавештајним официром Драже Михаиловића. Њих двојицу су, на путу за Равну гору, ухватили партизани у Белановици, 8. септембра 1941. Код мајора Олујевића, који је уједно био и помоћник команданта квислиншке жандармерије, нађен је план команде жандармерије од 7. септембра 1941. за напад жандарма са четницима Драже Михаиловића са линије Зворник-Крупањ-Ваљево-Мионица. После саслушања мајор Олујевић је стрељан 10. септембра, док је поручник Пипан успео да побегне.
Немци разоткривају Михаиловића Убрзо, концем септембра или почетком октобра, Недића је позвао Данкелман веома љут и показао му споразум склопљен између Драже и Тита. Данкелман је говорио како их је пуковник Михаиловић обмануо да му дају слободу кретања. мини|Четници, Српска државна стража и I пук Српског добровољачког корпуса. Ускоро су подаци о учешћу четничких одреда у борбама против Немаца постали очигледни, што је демотивисало представнике немачког окупатора и квислиншке управе да иду у правцу сарадње са Михаиловићем. Немачки окупатор више није имао поверења у Михаиловића, нарочито након што је савезничка пропаганда почела да представља Михаиловића као наводног вођу отпора у Југославији.
Део немачких обавештајних структура је сматрао да треба прихватити Михаиловићеву понуду за сарадњу са Немцима. Технички послови око преговора Драже Михаиловића са Немцима поверени су пуковнику Браниславу Пантићу и капетану Ненаду Митровићу. Они су 28. октобра 1941. кренули за Београд, где су се сусрели са немачким капетаном Јозефом Матлом, официром војно-обавештајне службе Абвер.
Милан Недић је сматрао да му је преговорима између Михаиловићевих представника и представника немачког окупатора угрожен политички кредибилитет. Претходно је Недић одбио наставак преговора и зауставио материјалну и војну помоћ Михаиловићевом покрету, што због опреза према Немцима, ослушкујући какав је њихов став о сарадњи са четницима, што због бојазни да Михаиловићева легализација код окупатора може угрозити његову политичку позицију.
Дана 11. новембра Михаиловић се састао са Немцима у селу Дивци, али су они одбили његове услуге и затражили разоружање четника. Михаиловић је одбио да положи оружје, али је наставио борбу против партизанског покрета, што је било од несумњиве користи немачком окупатору. Нашавши се у још тежој ситуацији након пада партизанске Ужичке републике и преласка главнине партизанских снага у Босну и Санџак, чему је знатно допринела Михаиловићева спремност да напада партизане у моменту кад они покушавају да сузбију немачку офанзиву, Михаиловићу се поново наметнула нужност сарадње са квислиншким структурама, нарочито у контексту немачке спремности да га гоне као одметника.
Партизанско-четнички сукоби и слабљење снага отпора погодовали су немачком окупатору да неометано припреми завршну офанзиву на слободну територију Ужичке републике.
У нападу на слободну територију учествовале су Љотићеве, Пећанчеве и Недићеве јединице под командом пуковника Косте Мушицког и неке бивше јединице Драгољуба Михаиловића, које су на тај начин ушле у састав Недићевих снага и формално се легализовале код Немаца, али су и даље биле под командом Михаиловића.Радивоје Папић, Ужичка република 1941. Водич кроз изложбу, Народни музеј Ужице, 2017, стр. 136.
Наставак сарадње са квислиншким структурама, децембар 1941. Упркос одбацивању од стране Немаца, четници су наставили сарадњу са Недићевом владом. Вреди истаћи да Немци нису узнемиравали Михаиловићеве четнике након његовог одбијања да прихвати капитулацију на састанку у Дивцима, 11. новембра 1941, док су четници избегавали борбе са немачким окупатором још пре овог датума. Било је очигледно да је немачка офанзива на Ужице заобишла четничку Врховну команду и главнину четничких снага на Равној гори. Михаиловић је имао информације из квислиншких извора да ће немачке снаге након окончања борби против партизана настојати да елиминишу снаге под његовом командом. Стога је Михаиловић је направио план да већи део својих четника укључи у Недићеве оружане одреде, да их легализује код Немаца, да на тај начин очува своје људство и да га и даље користи у борби против партизанских одреда Србије. У вези с тим, Михаиловић је на Равној гори, 30. новембра 1941, одржао састанак четничких команданата са територије оближњих округа. Немци су већ тада били заузели Чачак и Ужице, а главнина партизанских снага повукла се у Санџак.
Записник са овог састанка није сачуван, али о њему сведочи извештај који је Дражи Михаиловићу децембра 1942. послао поручник Предраг Раковић, команданта легализованог Љубићког четничког одреда, као и записник са судског саслушања четничког мајора Милоша Глишића, начелник штаба Пожешког четничког одреда. Британски официр за везу Бил Хадсон је стигао је на Равну гору ноћу између 7. и 8. децембра док су Немци вршили офанзиву на Михаиловићеву команду. Он је закључио да су се четници извукли преласком у Недићеве одреде. мини|Српски добровољачки корпус са четницима Драже Михаиловића, децембар 1941. године. На основу одлуке четничке Врховне команде на Равној гори, четнички одреди под командом Драже Михаиловића у чачанском крају легализовали су своје деловање у оквиру квислиншких формација почетком децембра 1941. и на тај начин су се статусно изједначили са тзв. владиним четницима, односно четницима војводе Косте Пећанца. Претходно, током новембра 1941, легализован је Јелички четнички одред Милоја Мојсиловића, који је претходно признавао команду Драже Михаиловића. О легализацији Михаиловићевих четника у чачанском крају недвосмислено сведочи извештај поручника Предрага Раковића, команданта Љубићког четничког одреда, Дражи Михаиловићу из децембра 1942.Извештај Раковића Михаиловићу од децембра 1942, — Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV (четнички документи), књига 1, Војноиздавачки завод, Београд , Приступљено 24. април 2013. Раковић наводи да је „после одржане седнице на Равној гори 30. новембра 1941. и према добивеним инструкцијама” ноћу између 30-31. новембра кренуо ка Горњој Горевници где се његов одред од 200 бораца сусрео са 5. добровољачким одредом, формацијом Српског добровољачког корпуса, под командом потпуковника Марисава Петровића. Истог дана Раковић је замољен, како наводи, да са Љубићким четничким одредом „пође у претрес терена Г. Горевнице и чишћење од комуниста”, при чему су четници снабдевени муницијом од СДК. Увече је Раковић са Петровићем отишао у Чачак где се сусрео са командантом СДК, пуковником Костом Мушицким, који је био заповедник квислиншких снага у чишћењу западне Србије од преосталих партизанских снага. Складно договорима виших инстанци, Први ваљевски четнички одред, чији је командант Нешко Недић, издао је 13. децембра 1941. наређење за сарадњу са квислиншким властима у борби против партизана.