Роберт Волпол, први гроф од Орфорда (; 26. август 1676 – 18. март 1745), познат пре 1742. као сер Роберт Волпол (), био је британски државник који се обично сматра првим премијером Велике Британије. Иако позиција премијера Велике Британије у то време није била законски дефинисана, нити се термин званично користио, Волпол је признат као председник владе јер је de facto имао највећи утицај у оквиру владе.
Волпол је био виговац и изабран је за посланика у британском парламенту 1701. године. Обављао је државне функције у време владавине Џорџа I и Џорџа II. Поједини историчари броје Волполов мандат „премијера“ од 1730. године, када је, са повлачењем са власти Лорда Таунсенда, Волпол постао једини и неоспорни вођа кабинета. Међутим, углавном се Волполов мандат „првог министра“ рачуна од 1721. када је постао први лорд Трезора. Тадашња штампа, посебно опозициона, далеко више се бавила Волполом него Таунсендом. Волпол је био премијер све до 1742, што га чини не само првим већ и најдуговечнијим председником владе у британској историји.
Порекло и образовање
Волпол је рођен у Хотон Холу у Норфоку 1676. године. Његови родитељи Роберт и Мери имали су укупно деветнаестеро деце. Волпол је био трећи син и укупно пето дете у својој породици. Његов отац био је активан у странци виговаца и био је посланик округа Касл Рајзинг у доњем дому парламента. Мајка Мери била је наследница сер Џефрија Бурвела из Сафока. Хорејшио Волпол, први барон Волпол био је Робертов млађи брат.
У детињству Волпол је похађао приватну школу у Масингхему у Норфоку, а затим је школовање наставио 1690. на Колеџу Итон где је сматран за одличног ученика. Итон је напустио 2. априла 1698. године да би истог дана био уписан на Краљев колеџ у Кембриџу. Школовање је напустио већ у мају исте године пошто је примио вест о смрти преосталог старијег брата Едварда. Роберт је првобитно планирао да се посвети црквеној каријери, али сада, када је постао најстарији син у породици, решио је да се врати кући и помогне оцу у руковођењу имањима. Робертов отац је преминуо у новембру 1700. и Волпол је наследио девет имања у Норфоку и још једно у Сафоку .
Почетак политичке каријере
Волополова политичка каријера почела је у јануару 1701. када је изабран за посланика у Касл Рајсингу који је напустио већ 1702. како би могао да заступа суседни округ Кингс Лин, „џепни“ округ који ће изнова бирати све до краја његове политичке каријере .
Попут свог оца, Роберт Волпол је био члан виговаца . Краљица Ана је 1705. именовала Волпола за члана савета њеног супруга данског принца Георга, лорда врховног адмирала . У време када су виговци били у сукобу са владом Волпол је посредовао да се свађа изглади. Лорд Годолфин, тадашњи први лорд трезора и шеф кабинета, је препознао Волполове способности и 1708. га је именовао у Ратни секретаријат . Волпол је закратко 1710. године обављао и дужност благајника морнарице (Treasurer of the Navy) .
Упркос личном утицају, Волопол није могао да спречи лорда Годолфина и виговце да захтевају судско гоњење Хенрија Сахеверела, свештеника који је држао антивиговске проповеди. Суђење је било врло непопуларно широм земље, изазвало је бројне немире и губитак избора за виговце 1710. године. Нови кабинет, под вођством торијевца Роберта Харлија , отпустио је Волпола са места у Секретаријату рата, али је све до 2. јануара 1711. остао на месту благајника морнарице cites Dartmouth MSS. стр. 303.. Волпол је одбио Харлијеве позиве и претње да се прикључи торијевцима и уместо тога је постао један од најгласнијих представника виговске опозиције . Ефикасно је бранио лорда Годолфина у парламентарним дебатама са торијевцима, као и у штампи .
Волпол је 1712. оптужен за корупцију у случају два уговора о крмном биљу намењених Шкотској. Иако је доказано да није задржао било какав новац, Волопол је проглашен кривим за „велико кршење поверења и злогласну корупцију“ . Тако је изгубио посланичко место у Доњем дому, док га је Горњи дом прогласио кривим. Избачен је из парламента и на шест месеци притворен у Лондонском тауеру. Док је боравио у Тауеру, Волпол је практично проглашен за политичког мученика и посећивали су га вође виговаца. Након изласка из затвора писао је и објављивао анонимне памфлете у којима је нападао Харлијеву владу, а помагао је и сер Ричарду Стилу у састављању политичких памфлета. За народног посланика реизабран је 1713. године, поново у Кингс Лину.
Влада Станхоуп-Сандерланд усправно|мини|Сер Роберт Волпол
После смрти краљице Ане 1714. године, у складу са Актом о наслеђивању из 1701, нови владар Велике Британије постао је краљичин најближи протестантски сродник Георг Лудвиг, војвода од Хановера, познатији као Џорџ I. Нови краљ је гајио неповерење према торијевцима пошто је веровао да оспоравају његова права на престо. Долазак Џорџа Првог на престо 1714. означио је истовремено и долазак виговаца на власт за наредних педесет година . Волпол је постао члан владаревог Тајног савета и благајник оружаних снага () у влади коју је номинално предводио Лорд Халифакс. Праве вође владе били су Лорд Таунсенд, иначе Волополов зет, и Џејмс Станхоуп . Такође, Волпол је био именован за преседавајућег тајне комисије овлашћене да истражи рад претходног торијевског министарства из 1715. године. Лорд Оксфорд је изгубио место у парламенту, а Лорд Болингбрук је кажњен без суђења .
Лорд Халифакс, титуларни вођа кабинета, умро је 1715. године и Волпол је именован за првог лорда трезора и канцелара благајне. Увео је посебан фонд у који су се сливали вишкови () који је служио за санирање националног дуга. Ипак, влада у којој је министровао била је подељена по важним питањима. Обично су Волпол и лорд Таунсенд били на једној, а Стенхоуп и лорд Сандерленд на другој страни. У спољној политици, краљ Џорџ I је првенстено имао на уму интересе својих немачких поседа, али је кабинет Станхоуп-Сандерланд ипак уживао владареву подршку. Таунсанд је 1716. смењен са функције државног секретара за северну област () и постављен је на место лорда заступника за Ирску (). Међутим, ни ова промена није задовољила Станхоупа и Сандерланда, па је у априлу 1717. Таунсанд смењен. Већ сутрадан и Волпол је дао оставку и изашао из владе. Волпол је званично објавио да не може да учествује у неким предузетим делима и да, преласком у опозицију, нема намере да чини владару непријатности или осујећује краљеве послове. cites Parl. Hist. vii. 460; 9 May 1717. У новом кабинету Сандерланд и Станхоуп, који је у међувремену произведен у грофа, били су неоспорне вође.
Недуго након Волполовог повлачења у краљевској породици избила је огорчена свађа између Џорџа I и принца од Велса, будућег Џорџа II. Волпол и друге опозиционе вође окупљљали су се у Лестеровој кући, дому принца од Велса, где су ковани нови политички планови. Волпол је такође постао и саветник и близак пријатељ са принчевом женом Каролином од Анзбаха. Његов положај је ојачан када је 1720. године допринео помирењу краља и престолонаследника.
Током овог периода Волпол је био утицајна личност у Доњем дому. Посебно је био активан у опозицији једном од владиних значајнијих закона, Закона о племству (), који је требало да ограничи монархово право да проглашава ново племство. Доњи дом је директно одбацио предлог закона. Овај неуспех је довео да се вође владе измире са политичким противницима и Волпол је поново ушао у владу као благајник оружаних снага, док је Таунсенд постављен за лорда председника савета. Ипак, уласком у владу Волпол је изгубио наклоност принца од Велса који је још увек био незадовољан тадашњом владом због очеве политике.
Политички успон
Убрзо након Волополовог повратка у кабинет, Британија је била захваћена веома оптимистичним спекулацијама везаним за Компанију Јужних мора. Влада је, наиме, развила план према коме је Компанија Јужних мора требало да преузме национални дуг Велике Британије у замену за лукративне обвезнице. Нашироко се веровало да ће Компанија остварити огромну зараду кроз међународну трговину тканинама, пољопривредним производима и робљем. Многи су, укључујући и самог Волопола, грозничаво улагал у Компанију. Међутим, у другој половини 1720. године Компанија је почела да пропада услед наглог пада вредности обвезница. Волпол, који је првобитно тргујући на берзи остварио огромну зараду, успео је да прода свој део обвезница.
Током 1721. године поведена је истрага везана за скандал око Компаније Јужних мора ( South Sea Bubble) преко парламентарне комисије . Показало се да су у корупцију били умешани и поједини министри, посебно канцелар благајне Џон Ајслаби,, Џејмс Крегс Старији, управник поштанске службе (Postmaster General), државни секретар за јужну област () Џејмс Крегс Млађи, па чак и лордови Стенхоуп и Сандерланд. Крегс Млађи и Крегс Старији су помрли један за другим у немилости, остали чланови владе су опозвани због корупције. Ајслаби је осуђен и притворен, али је Волпол својим личним утицајем спасао Станхоупа и Сандерленда. Волпол је тиме стекао надимак Заштитник () cites Coxe, ii. 216.
Волпол је убрзо постао најдоминантнија личност у влади пошто се Сандерленд повукао из политике, а Станхоуп је преминуо 1721. године. У априлу 1721. именован је за првог лорда Трезора, канцелара благајне и вођу Доњег дома. Сматра се да је de facto преузео положај премијера или првог министра у време када је постављен за првог лорда трезора 1721. године. Његов зет Лорд Таунсанд обављао је дужност државног секретара за северну област и преузео је на себе и спољну политику. Таунсенд и Волпол су се тако вратили на власт и „уништили противничку политичку струју."
Премијер у време Џорџа I
Под Волполовим вођством, парламент је покушао да ублажи финансијску кризу коју је донео скандал око Компаније Јужних мора. Имовина водећих људи Компаније употребљена је за исплату одштете жртвама кризе, док су деонице компаније подељене између Банке Енглеске и Британске источноиндијске компаније. Сама криза је причично погодила поверење јавности у владара и партију виговаца, али је Волопол у својим говорима спретно бранио и Џорџа I и своју странку у Доњем дому.
Волполова прва година на месту председника владе била је обележена разоткривањем завере коју је организовао Франсис Атербјури, бискуп Рочестера. Осујећење завере спречило је нови покушај "јакобита" чији су ранији устанци (нпр. 1715. и 1719), такође завршени неуспехом. Торијевци су такође били лоше среће иако је њиховом вођи, лорду Болингброуку, било дозвољено да се 1723. врати из прогонства у Француској. Болингроук је, наиме, раније морао у изгнанство као симпатизер јакобита.
Током владавине Џорџа Првог, политичка моћ монарха је постепено слабила, док је власт његових министара јачала. Главни политички ривал Волопола и Таунсенда, лорд Картерет, је 1724. смењен са функције државног секретара за јужну област и постављен, поново, на формално нижи положај лорда заступника за Ирску. У Ирској Картерет је искористио своју моћ да продуби кризу до које је дошло када је држава поверила ковање бакарног новца за Ирску приватној ковници Вилијама Вуда. Картерет је тајно подржавао Џонатана Свифта који је тим поводом објавио седам памфлета познатих под називом Дрејперова писма. Волпол је успео да преброди ову кризу тако што је повукао патент којим је Вуду првобитно била дата дозвола да кује новац. Ипак, јавно мнење у Ирској је и даље било антиенглески настројено.
У међувремену, Таунсанд је, сарађујући са краљем, успео да обезбеди мир у спољној политици, пре свега захваљујући споразумима са Француском и Пруском 1725. године. Волпол није био консултован по овим питањима, сматрао је да је Таунсанд у својој спољној политици био „преслободан“. Волпол је 1725. убедио краља да обнови ред Ред витезова од купатила и 1726. Ред витезова од подвезице захваљујући чему је добио надимак „Сер плава трака“ (Sir Bluestring).. Такође, његов најстарији син добио је титулу барона .
Премијер у време Џорџа II