мини|200п|Берлински конгрес, насликао Антон фон Вернер
Напред у средини Ото фон Бизмарк Берлински конгрес, одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину под председништвом Ота фон Бизмарка, када je био одржан састанак представника шест великих сила у Европи (Русија, Велика Британија, Француска, Аустроугарска, Италија и Немачка), Османског царства и четири балканске државе (Грчка, Србија, Румунија и Црна Гора) .
Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. мартa 1878. године), којим је завршен Руско-турски рат (1877–1878). Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Османско царство би изгубило велики део своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Северне Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.
Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Услед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка. Пошто Немачка практично није морала да штити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао да наступи као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вредан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира"). У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић, изасланик кнеза Милана.
мини|200п|Границе балканских држава 1878. године
Исход преговора је био Берлински мир 13. јула 1878. године. Он се састојао из признања Румуније, Србије и Црне Горе као суверених држава и Бугарске као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном Руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878. године, територија Бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Сан-стефанским миром (одлучено је да заузима територије само северно од планине Балкан). Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске и или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији, Босна и Херцеговина Аустроугарској (Берлински конгрес 1878 – окупација, 1908 – анексија).
Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.
Моћ Турске у Европи и Азији је овим мировним уговором драстично ублажена. Утицај Русије је у корист Аустроугарске веома смањен што је повећало тензије између два царства. Уз то је, такво преуређење Балкана довело до нових напетости на том подручју.
Позадина thumb|Грчка етничка мапа Балкана Јоаниса Генедијуса, коју је објавио енглески картограф Е. Станфорд 1877. године Деценијама пре конгреса, Русију и Балкан захватио је панславизам, покрет којим би се ујединили сви балкански Словени и били под једном влашћу. Та жеља, која се развила слично као пангерманизам и уједињење Италије, што је резултирало у два уједињења, попримило је различите облике код различитих словенских народа. Панславизам је у царској Русији значио стварање јединствене словенске државе, под руским вођством, у суштини то је била реч која је представљала руско освајање Балканског полуострва. Реализацијом циља, Русија би добила контролу над Дарданелом и Босфором, а тиме и економску контролу над Црним морем и знатно већу геополитичку моћ.
На Балкану, панславизам је значио уједињење балканских Словена под влашћу одређене балканске државе, али држава која је требало да служи као место уједињења није увек била јасна, јер је иницијатива вођена између Србије и Бугарске. Стварање бугарског бискупа од стране Османлија 1870. године имало је за циљ да Бугаре верски одвоји од грчке патријаршије, а политички од Србије. Са балканског становишта, уједињењу полуострва потребан је Пијемонт као база и Француска као спонзор.
Иако су се разликовали погледи на то како би балканска политика требала даље да се развија, обоје су започели склањањем султана као владара Балкана и избацивањем Османлија из Европе. Како и чак да ли је то било извршено било би главно питање о којем би се расправљало на Конгресу у Берлину.
Велике силе на Балкану
Балкан је био средиште надметања великих европских сила у другој половини 19. века. Британију и Русију је занимала судбина Балкана ради неких њихових користи. Русија је била заинтересована за регион, идеолошки као панславистички ујединитељ, и практично да би осигурала већу контролу над Медитераном. Британија је била заинтересована да спречи Русију у остварењу својих циљева. Штавише, Уједињене заједнице Италије и Немачке су спутавале трећу европску силу, Аустроугарску, да своју територију даље шири на југозапад. Немачка, као најмоћнија континентална држава од Француско-Пруског рата 1871. године је имала врло мало интереса у то да се негде скраси и насели и зато је била једина сила која је могла објективно да расправља на тему Балкана.
Русија и Аустроугарска, две силе које су највише улагале у судбину Балкана, биле су у савезу са Немачком у Савезу три цара, који је основан ради очувања монархије континенталне Европе. Конгрес у Берлину је углавном био спор између наводних савезника Бизмарка и његовог Немачког царства, а особа која би представљала судију би морали изабрати пре краја конгреса кога ће од својих савезника да подржи. Та одлука је требала имати директне последице на будућност европске геополитике.
Отоманска бруталност у српско-османском рату и насилно потискивање Херцеговачког устанка подстакли су политички притисак унутар Русије, која је себе сматрала заштитником Срба, да буде против Османског царства. Давид Мекензи је написао да "симпатија према српским хришћанима постоји у судским круговима, међу дипломатама и нижим класама, и активно се показивала преко словенских комитета".
На крају је Русија тражила и добила обећање Аустроугарске да ће бити неутрална у наредном рату, у замену за уступање Босне и Херцеговине Аустроугарској што је и договорено Будимпештанском конвенцијом 1877.
Ниш и новоослобођени крајеви од престанка турске власти до закључења Берлинског уговора
Берлински конгрес је заседао месец дана и завршио рад 13. јула 1878. Представници балканских слободних земаља: Румуније, Србије, Црне Горе и Грчке нису могли учествовати у раду Конгреса, али су добили право да, писменим путем, изнесу захтеве својих влада. Србију је у Берлину представљао њен министар спољних послова, бивши намесник, Јован Ристић.
Три су главна питања која је требало повољно решити за Србију: признање њене државне независности, територијално проширење и питање трибута Турској. Када се у току Конгреса расправљало о Србији, прво питање није представљало никакву тешкоћу: Србија је примљена у ред суверених држава Европе и призната јој независност; треће питање, на велико заузимање руске дипломатије, такође је повољно решено. Међутим, нове границе и територијално проширење Србије наишло је на велике тешкоће. Против захтева за Босном и Новопазарским санџаком - устала је Аустро-Угарска; против неослобођених крајева Старе Србије залагале су се Турска, Енглеска и Италија; а против припајања источних крајева - Русија која је заступала интересе Бугарске, свакако у духу ранијих схватања.
У међувремену, током пролећа 1878. године, једно време, због одлука Санстефанског уговора, држало се да ће се граница Кнежевине Србије одредити у непосредној околини Ниша, тј. код Беле Паланке. На тај начин Ниш, са својом казом, био би гранични крај према Бугарској. Међутим, српска влада се веома ангажовала да дипломатско-политичком акцијом, подупре не само оправданост својих државно-политичких захтева, већ и да се до краја заузме за народне молбе и петиције из нишког, врањског и пиротског подручја у којима се тражило да ти крајеви остану под Србијом као део њене националне територије. У Ниш тада долазе бројне депутације из свих крајева Санџака које изражавају лојалност српском кнезу, а ту се стиче и много избеглог народа са оних подручја Турске које је српска војска евакуисала још по закљученом примирју у Једрену, 31. јануара 1878. године. Из Ниша се тада, практично, руководи целокупном акцијом замене турске управе српском, посебно обезбеђењем новоослобођених предела југоисточне Србије. Ниш постаје центар тзв. Нишке управе која изводи прву управну организацију у условима националне слободе.
На Берлинском конгресу пошло се од ревизије постојећих основа Санстефанског уговора и у територијалним питањима везаним за разграничење Кнежевине Србије према Турској царевини, односно и према новопројектованој Бугарској кнежевини. Српска влада заузимала се за то да цела територија бившег Нишког санџака - казе: нишка, прокупљанска, куршумлијска, лесковачка, врањска, пиротска и трнска, које је ослободила српска војска, остане у саставу Србије, док је Руска дипломатија била за то да већи део овог санџака, са Пиротом и Врањем припадне Бугарској. Са своје стране, српска влада износила је све разлоге о потреби да се читаво подручје Санџака, као јединствена целина, а пиротски и врањски крај и као етничко и национално подручје српског народа, придружи Кнежевини Србији, што је најзад и признато на Берлинском конгресу. Од некадашњег Нишког санџака, само је трнска каза и царибродски крај припао Бугарској.Ristić, J. Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875-1878. Knj. I-II, Beograd, 1896-1898. Још одмах по предаји нишке тврђаве, 29.XII 1877. / 9.I 1878, 13. јануара у Ниш је дошао владин изасланик Лазар Протић као управитељ вароши и члан Управе нишке. Два дана касније, 15.I, према Закону о уређењу ослобођених предела, почело је организовање окружне, среске и општинске управе. Целокупна ослобођена територија била је подељена на седам управа: нишку, лесковачку, прокупљанску, белопаланачку, врањску, пиротску и кулску. Ове управе отпочеле су да раде на уређивању не само административних већ и економских, здравствених и културних прилика, као и да оснивају судове и пореске установе.
Нишка управа, варошка и окружна, обављала је током првих месеци 1878. веома бројне и разноструке послове, нарочито у вези с пописом турских имања, евидентирањем имовинских односа по селима, пописом људства и заостале хране бивших турских власника. Такође, као позадинска власт, старала се и о обезбеђењу комуникација, јавне сигурности и снабдевању српске војске.
У Мају 1878. извршена је подела на округе, и нишки округ састојао се од срезова: нишког, копривничког и белопаланачког. Ова административна подела нишког округа уследила је после закључења Санстефанског уговора 3. марта 1878. године када је изгледало да ће нишки округ бити граничан према Кнежевини Бугарској. Тада је за окружног начелника био постављен Коста Павловић, а по срезовима: у нишком - Тодор Станковић са писаром Димитријем Ђорђевићем и у копривничком - Мијаило Миловановић. Срески начелници вршили су дужности управе односно полицијске власти, док су судови - општински, срески и окружни - били самосталне установе. По завршетку Берлинског конгреса и правном окончању рата са Турском, извршена је нова управна подела новоослобођених крајева. Ниш је и даље остао средише једног од четири новообразована округа и, у ствари, главно место "Нове Србије", односно једног дела ослобођене историјске "Старе Србије".