Скупштина у Београду је одржана између 25. фебруара и 6. марта 1807.
Прва скупштина одржана у Београду Крајем децембра 1806. пао је и Београд у руке устаника. У исто време догодило се неколико важних догађаја који су на дело ослобођења Србије могли врло повољно утицати: Русија је ушла у рат против Турске која је била војнички неспремна, руска војска прешла је границу a Михељсон, руски главнокомандујући генерал који је имао дужност да одржава трајну везу са Србима, јављао је о великим и знатним успесима руске војске и позивао Србе да се придруже тој војној акцији из све снаге.
писао је Михељсон Србима преко Карађорђа, коме је било адресовано ово писмо.
Требало је, дакле, одредити држање према свим тим догађајима и донети одлуке саобразне значају тренутка. Карађорђе и Савет сазвали су народну скупштину у новоослобођени Беопрад, која је одржана између 25 фебруара и 6 марта 1807 године. То је прва скупштина српског народа која је у Београду одржана. Није познато место на коме је заседала ова скупштина; према задацима које је имала да реши јасно је да је на њој учествовао велики број народних старешина и да су седнице, ради важности самог већања, одржаване у затвореном простору. Но сем побројаних питања, требало је решити још једно, од готово пресудне важности: држање према Порти која је преко народног депутата Петра Ичка нудила велике уступке у циљу да ce, ратујући са Русијом, обезбеди од стране Срба.
Прва народна скупштина одржана у Београду донела је једногласно ова решења: 1 да се одбаци Портина понуда за мир и одбаци уговор који је Петар Ичко направио с Портом; 2 да ce, у савезу са Русима, настави ратовање с Турском; 3 да ce, према желж руског главнокомандујућег у Влашкој и Молдавији Михељсона, обрати што већа пажња на ратни сектор у Источној Србији, од Бање до Мироча према Тимоку и Видину; 4 да ce, за главног команданта војске према источној граници, постави Миленко Стојковић коме је стављено у дужност да изврши потребне припреме, заузме Неготин и Кладово и да се с војском упути према Видину, да би се на тај начин што пре добила трајна веза са руском војском која се већ налазила у Влашкој; 5 да Карађорђе лично посвети што више пажње ратовању у источним крајевима, иако је стално заузет и на свим осталим странама; 6 да се напад на турске границе изврши према плану који је утврдила скупштина. Вељку Петровићу било је одређено да заузме Бању са Црноречком и Гургусовачком нахијом, Добрњац је требало да се упути ка Делиграду и Нишу, Јаков Ненадовић, Лука Лазаревић и Сима Марковић имали су да оперишу на Дрини, сектор према Карановцу поверен је Антонију Пљакићу, a линију Ужице—Вишеград имали су да држе Милан Обреновић и Лазар Мутап; 7 да се поправе зидови београдске тврђаве и у доњем граду подигне арсенал, оснује тополивница и радионица за оружје и ливење танади, a сем тога да се подигне и ковачница за бајонете и копља; 8 Савету је наређено да спреми одговор генералу Михељсону на његово писмо које ће му однети нарочито изабрани депутати који ће се Михељсону представити и поднети му нарочита пуномоћства од народа. Одређено је шта депутати имају да траже од Михељсона на име ратне помоћи и да се преко њих одржава стална веза са Русима; за депутате одређени су П. Н. Чардаклија, Аврам Лукић и Јеремија Гагић; 9 разрезан је порез за следећу годину и извршен преглед рачуна из прошле године.
Свршивши још неке ситније послове управног карактера, учесници ове народне скупштине разишли су ce. Скупштина је једном одлуком ставила учесницима у дужност да донесене закључке објаве народу и војсци.
Литература
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 10) Народне скупштине Првог и Другог српског устанка (1804—1815)
Категорија:Народне скупштине Србије Категорија:Први српски устанак Категорија:Историја Старог града (Београд) Категорија:Политика Београда Категорија:Србија у 1807.