200п|мини|Фотографија Милорада Рајчевића Милорад Рајчевић био је први Србин и Лесковчанин који је пропутовао кроз цео свет. На путовању је провео више од три деценије и обишао је обе хемисфере шест пута.

Основне информације и прва путовања

Рођен је крајем 19. века у околини Лесковца. У Лесковцу је завршио четири разреда основне и два разреда грађанске школе. Након школовања је почео да учи декоративно сликарство у Београду. Жеља за учењем и авантуристички дух већ у петнаестој години су га одвели у Беч, где је учио сликарство код дворског сликара. То је било и његово прво путовање ван Краљевине Србије. Није успео да се скраси у Бечу па је почео да обилази једно место за другим – Салцбург, Минхен, Штутгарт, Нирнберг, Улм. Потом је отишао у Француску, где је провео три месеца у Паризу радећи у атељеу сликара Жоржа Вебера. Из Француске је наставио за Швајцарску где је обишао Женеву, Лозану, Берн, Цирих, Базел и Луцерн. Уместо да се мало одмори од пута и бар на кратко скраси, Милорад је за време боравка у Ријеци дошао на идеју да оде у Америку. На ријечком пристаништу је упознао капетана Марка Караксића уз чију помоћ је добио место на прекоокеанском броду „Ултаниа“ који је ишао за Њујорк. У Америци је провео неколико месеци, све док није на маратону повредио ногу због чега је морао у болницу. Тамо су открили да нема пасош те је враћен у Европу. Међутим, Рајчевићу је то био само повод да настави своје путовање па је отишао код тетке у Румунију. Одатле се, већ опорављен од повреде и материјално потпомогнут од тетке, упутио у Цариград, а затим преко Александрије у Јерусалим. Током ових путовања је научио пет језика. Вративши се у Србију, Рајчевић је наставио да се бави спортом.

Пут око света

1910. године у Београду се упознао са браћом Савић, власницима и уредницима „Малог журнала“, једног од најтиражнијих југословенских листова. Позитиван утисак је навео редакцију да са Рајчевићем склопи опкладу и пошаље га на пут око света. Понудили су му две године током којих је требало да обиђе Европу, Азију, Америку и Африку. Поред награде од 10.000 динара, део договора је био и месечни хонорар од 150 динара, који ће на свака три месеца моћи да подигне у месту које сам одреди, а што му је било довољно да преживи. Поред тога, извор прихода му је била и продаја дописних карата са сопственим ликом.

Услови опкладе

Маршрутом је у општим потезима означен пут који путник по условима опкладе мора да пређе. За доказ да је био у сваком од поменутих места, поднеће потврду месне власти. Одређивање дана одмора и дужине трајања одређиваће сам путник по свом нахођењу. Одело путника имитира униформу српског пешака с ранцем на леђима, у коме, поред најнужнијих лекова (аспирин, кинин, јод, козји лој и др) мора увек да има и по два пара чистих обојака. Хоће ли се што више носити, оставља се његовој увиђајности. На путу, путник има право да се користи свим превозним средствима.

Полазак

Рајчевић је оберучке прихватио опкладу и кренуо на пут око света 13. марта 1910. године. Свечано су га испратили његови пријатељи спортисти и редакција „Малог журнала“. На пут је кренуо са ранцем на леђима, у коме је, осим неопходних лекова, понео путничку књигу – празну свеску у којој је намеравао прикупити потписе свих значајнијих људи на које буде наишао током пута. У путничку књигу му се први, већ после два дана пута, уписао принц Ђорђе Карађорђевић којег је срео у Горњем Милановцу. Крећући се ка југу стигао је и до црногорског престолонаследника Данила који му се такође уписује у путничку књигу и дарује га јубиларном споменицом књаза Николе. Из Црне Горе се упутио ка Италији, одакле је требало да се пребаци у Африку. Међутим, због рата у Триполитанији (Либији) мења маршруту и одлази у Француску, па затим у Енглеску и Немачку, да би већ у јулу дошао до Петрограда. У Русији је провео месец дана током којих је одседао у најбољим хотелима и посећивао представнике власти и истакнуте личности да му се потпишу у путничку књигу. Углавном су га сви примали са одушевљењем, жељни да сазнају појединости о његовом необичном подухвату. Већ почетком августа 1910. одлази у Сибир и даље на азијски континент. На бициклу пролази азијске крајеве у којима среће за њега чудне људе и обичаје, те осећа носталгију за Европом и њему познатим стварима. Зато се изненађује када у руској Манџурији на пријему код гувернера чује старог руског официра који пева српску песму „Радо иде Србин у војнике“, коју је овај научио од генерала Јована Липовца Црногорца са којим је служио у Руско-јапанском рату. Одатле се упућује у Владивосток па у Јапан. Из Јапана шаље редакцији допис пун одушевљења јапанским народом, који се, гле чуда, купа најмање два пута дневно. Наравно, његово одушевљење изазвале су и гејше. У Јапану га прима и престолонаследник, који одбија да се упише у његову књигу. Разлог томе јесу јапански обичаји по којима је цар божанство. Након Јапана уследили су Сингапур, Малезија и Сијам. У Сијаму га прима краљ лично и дарује му мопед, како би му олакшао пут. Тамо је провео Божић у дому једне Немице из Панчева. Из Сијама је отишао у Индију где су му приредили лов на тигрове слоновима. Након Индије упућује се на Цејлон, затим у Персију, Сирију где се придружио каравану и након несрећних околоности је прешао из Дамаска у Јерусалим. Ту га примају јерусалимски и јерменски патријарх, након чега одлази на ходочашће по Светој земљи.

Повратак

У Београд стиже 21. септембра 1911. године. Приређен му је свечани дочек на пристаништу, који су браћа Савић снимали да би га касније приказивали у свом биоскопу. Иако у току овог путовања није успео да обиђе Африку и Америку Рајчевић није посустао у својој жељи, те 1912. године поново приступа планирању пута у Африку. У тој намери га омета Први балкански рат у којем је учествовао као војник. Већ следеће године одлази у Америку и обилази је уздуж и попреко, након чега поново планира пут у Африку. Чинило се да му није суђено да обиђе црни континент пошто је поново био спречен, овога пута Првим светским ратом. Међутим, након завршетка Великог рата одлази у Африку о којој пише у две књиге „Из жарке Африке“. Милорад Рајчевић је као дописни новинар часописа „Мали журнал“ од 1910. до 1930. године пропутовао 70 држава. Од његових дописа прављене су веома читане репортаже, а објављено је и више књига у којима су описани његови доживљаји са путовања.

Након свих путовања повукао се и мирно је живео у Београду.

Његова путничка књига је постала највећа и највреднија збирка аутограма, а Рајчевић први човек са подручја некадашње Краљевине СХС који објавио збирку са стотинама потписа краљева, принчева, државних функционера и других знаменитих личности.Autografi Znamenitih Licnosti XX Veka - Milorad Rajcevic Photo by Sule63 | Photobucket

Дела Своја путовања описао је у путописима: Из жарке Африке, Београд (самостално издање), 1924 На далеком истоку, Београд (Штампарија Љ.Јакшић), 1930 Аутографи знаменитих личности XX века, Београд, 1932

Референце

Спољашње везе Први Србин на путу око света (приступљено 30. новембра 2014) Прича о првом Србину - светском путнику (Лозничке новине) , приступљено 14. септембра 2019. Милорад Рајчевић – први Србин који је пропутовао свет („Политика”, 25. март 2021) https://web.archive.org/web/20140504223444/http://jugmedia.info/2014/04/03/leskovcanin-prvi-srbin-na-putu-oko-sveta/ https://web.archive.org/web/20140504225320/http://bktvnews.com/prica-o-prvom-srbinu-koji-je-krenuo-na-put-oko-sveta/ https://web.archive.org/web/20140504225753/http://leskovackevesti.rs/milorad-rajcevic-leskovcanin-na-putu-oko-sveta-sirija-izmedu-neba-zemlje/ "Илустровани лист"; бр. 32 1924; стр. 22 - 24

Категорија:Рођени 1890. Категорија:Лесковчани Категорија:Српски књижевници Категорија:Светски путници Категорија:Српски истраживачи Категорија:Хумана географија