Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији су представљали једну од најважнијих институција Срба у Хабзбуршкој монархији.СРПСКИ НАРОДНО-ЦРКВЕНИ САБОРИ 1718-1735 , Историјски институт Београд
Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији су више од два века (1708 – 1911) вршили не само изборе архиепископа, касније патријарха, него су и решавали о многим другим народно-црквеним, просветним, па и о чисто политичким потребама Срба под аустро-угарском влашћу.Народна енциклопедија, 1925 г. - књига 4. - странице 382-384.
Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији 1708 – 1911
мини|250п|Српски народно-црквени сабор 1837.
СабориМестоПериодКрушедолски саборМанастир Крушедол1708.Манастир Крушедол1710.Сабор 1713.Сремски Карловци1713.Сремски Карловци1714.Сремски Карловци1715.Сремски Карловци1716.Сремски Карловци1717.Даљ1718.Манастир Хопово1721.Сабор 1722.Петроварадински шанац1722.Сабор 1726.Сремски Карловци1726.Београд1730.Сремски Карловци1731.Београд1732.Сремски Карловци1735.Сабор 1744.Сремски Карловци1744.Сабор 1748.Сремски Карловци1748.Сабор 1749.Сремски Карловци1749.Сабор 1769.Сремски Карловци1769.Сабор 1774.Сремски Карловци1774.Сабор 1780.Сремски Карловци1780.Темишварски саборТемишвар1790.Сабор 1837.Сремски Карловци1837.1839.Сабор 1842.Сремски Карловци1842.Мајска скупштинаСремски Карловци1848.Благовештенски саборСремски Карловци1861.Сабор 1864.Сремски Карловци1864.Сабор 1865.Сремски Карловци1865.Сабор 1869.Сремски Карловци1869.1870.1871.1872.1874/5.1879.1881.1892.Сабор 1908.Сремски Карловци1908.Сремски Карловци1910-1911.
Одржавање сабора Претеча народно-црквених сабора у Хазбуршкој монархији је народно-црквени сабор одржан у Београду (18) 28. јун 1690. године. У време Великог бечког рата, када се аустријска војска повлачила из Србије.Исидора Точанац: Српски народно-црквени сабори (1718-1735), страница 15
Први Српски народно-црквени сабор, после Сабора у Баји (1694), одржан је 1708. y Манастиру Крушедолу, у циљу избора новог архиепископа. Сабор је отворио изасланик аустријског цара, као што су и све тадашње сталешке саборе отварали специјални царски изасланици или опуномоћници. Чланови овога Сабора били су, углавном, црквени великодостојници. Доцније је право отварања овога Сабора припало угарској влади, пошто се јурисдикција Карловачке митрополије углавном простирала у земљама круне Св. Стевана, највећим делом у хабзбуршкој Краљевини Угарској, а такође и у Краљевини Славонији, Краљевини Хрватској, Војној крајини, Тамишком Банату и Кнежевини Трансилванији. Делом се јурисдикција митрополије простирала и на Буковину. Тако су Срби Карловачке митрополије, с једне стране, били заступани у сталешким саборима Хрватске и Славоније и Угарском сабору, а с друге пак стране они су имали и своје народно заступништво у Народно-црквеним саборима, које је постајало утолико значајније што је број световних чланова тога Сабора више растао.
Само на првих неколико Сабора преовлађивао је број црквених лица над бројем световних. У доцнијем времену ушло је у праксу, a после тога је било и озакоњено, да се поред архиепископа, епископа и свештенства, чији је број у свему износио једну трећину чланова, бира и две трећине чланова Сабора из реда световњака. У томе времену одређен је и сталан број чланова сабора, као и начин како се бирају. Тако је на Народно-црквени сабор који је 1749. одржан дошло, уз 25 лица свештеног чина, још и 25 крајишких официра и 25 представника грађана и сељака из целе митрополије. 1779. године, једном царском Деклараторијом, та сразмера била је озакоњена и није мењана све до последњег Сабора, само што је 1871, после укидања Војне Крајине, било одређено да на место 25 крајишких официра сам народ бира још 25 својих представника. У току првих неколико деценија 18. века чланове ових Сабора именовали су сами архиепископи и митрополити по својим епархијама, a они су именовали само најугледније богате људе, „бојаре". Доцније је право избора пренесено на ондашња три главна сталежа у српском народу на подручју митрополије. По тој одредби су после тога времена свештеници, крајишници и грађани са сељацима, сваки за себе бирали по 25 посланика. По изборном реду који је донесен 1871, тај начин избора био је измењен тако што је било уређено да оба сталежа, свештенички и световњачки, по нарочито одређеним изборним срезовима и по тачно утврђеном броју, по сразмери душа у епархијама, заједнички бирају свих 75 посланика, од којих 25 морају бити свештена лица, a 50 лица могу бити представници свих друштвених редова.
Стално седиште Српских народноцрквених сабора постали су Сремски Карловци, где је било и главно седиште митрополије и архиепископије, али су Сабори, нарочито у ранијим временима, одржавани и у другим местима. Тако је Сабор из 1694. одржан у Баји, 1718. у Даљу, 1722. у Новом Саду, 1790. у Темишвару, 1708. и 1710. у Крушедолу a два Сабора одржана су и у Београду, 1730. и 1732. године. За више од две стотине година одржано је у свему 47 Српских народно-црквених сабора, a последњи је одржан у мају 1910. године у Сремским Карловцима. Од поменутих 47 сабора њих деветнаест имало је задатак да бира архиепископа и митрополита карловачког, и то су били изборни Сабори, док су осталих 28 Сабора били привилегијално-расправни, разуме се у оквиру аутономије коју су имали, a често и ван оквира те аутономије, јер су се Сабори бавили и расправљањем чисто политичких питања.
мини|лево|270п|Банат, посебна српска аутономна област - војводство, тражена на Темишварском сабору 1790. године. Од привилегијално-расправних Сабора један од најважнијих био је онај који је 1769. године одржан у Сремским Карловцима. Он је донео неколико важних закључака који су, нешто доцније, послужили као основа за Деклараторију која је донесена 1779, a та Деклараторија је у ствари први народно-црквени устав хабзбуршких Срба. По значају, иза овога Сабора не заостаје ни Сабор који је 1790. одржан у Темишвару, који је имао чисто политички карактер и који је Аустрији послужио као адут у политичкој борби са Мађарима. Од интереса је поменути да је тај Сабор, уз 75 својих редовних чланова, имао још и 25 чланова Срба, „бојара" из Угарске, тако да је бројао у свему 100 чланова бираних из световних редова. Темишварски сабор донео је неколико важних закључака у погледу на потребе српске аутономије у Хабзбуршкој монархији, a сем тога тражио да ce, у смислу дарованих повластица, одреди засебна територија у Банату за Србе, како би се што боље очували од туђих и понајвише мађарских утицаја. Сличне закључке донео је и најстарији Сабор који је одржан у Баји 1694. године, који се састао по позиву патријарха Арсенија III Чарнојевића и српског подвојводе Јована Монастерлије.
мини|225п|Проглашење Српске војводине (Мајска скупштина 1848.) Међу значајније политичке Саборе спада, свакако, и Мајска скупштина која је 1848. године одржана у Сремским Карловцима. На тој скупштини донесен је закључак да се поведе борба са Мађарима у циљу одбране народних и црквених права. То је, у ствари, била једна револуционарна народна скупштина којој су присуствовали не само Срби из Хабзбуршке монархије, него и Срби из Кнежевине Србије, и она је за српског војводу изабрала пуковника Стевана Шупљикца, a карловачком архиепископу и митрополиту Јосифу Рајачићу дала је звање патријарха. После те знамените скупштине, одржан је још један, такође политички важан, Сабор Срба из Карловачке митрополије. То је био сабор који је 1861. у Сремским Карловцима, након укидања Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године, изнео захтеве да се обнови Српска Војводина, организована на националној основи. То је био акт чисто политичке природе, коме није било суђено да ступи на снагу јер је Аустрија, после постигнутог споразума са Мађарима, подручје некадашњег војводства оставила под управом Угарске и оно под угарском влашћу није уживало никакав аутономан статус.ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 282 – 283)
мини|десно|270п|Подручје Карловачке митрополије 1909. године. У овом периоду, јурисдикција митрополије се није простирала на Трансилванију и Буковину, јер су ту формиране нове црквене области - Сибињска и Черновичка митрополија. Политичка организација Карловачка митрополија је под својом јурисдикцијом имала велику територију, која се протезала од Хрватске до Буковине. Ова подручја су, у политичком смислу, била подељена на више територија Хабзбуршке монархије. Седиште митрополије, Сремски Карловци, налазило се у саставу Војне крајине, а током револуције из 1848-1849. у саставу Српске Војводине, чије су прокламоване границе обухватале западни Банат, Бачку, Барању и највећи део Срема. Један део тих простора држала је Аустрија под својом влашћу већ од краја 17. века, изузевши Банат и доњи Срем који су остали под турском управом и после Карловачког мира који је склопљен 1699. године. Ta два подручја су такође припала Аустрији после мира склопљеног у Пожаревцу 1718, a 1739, после Београдског мира, реке Дунав и Сава су постале граница између двеју царевина, Османске и Хабзбуршке, чиме је и Карловачка митрополија према Османском царству добила своју дефинитивну границу. На великој територији те митрополије живео је, још од средњег века, велики број Срба и других словенских племена, a њихов број се стално повећавао доласком нових насељеника који су са Балкана, повлачећи се испред Турака, насељавали те крајеве по дозволи аустријских власти. У томе историјском процесу који је дуго трајао, најважнија је била Велика сеоба Срба под пећким патријархом Арсенијем Чарнојевићем, последњих година 17. века. Ти досељеници насељени су, готово искључиво, у границама будуће Карловачке митрополије на чијој су територији, благодарећи привилегијама које је код цара Леополда израдио патријарх Чарнојевић, имали верску a донекле и политичку аутономију која је била дата не само Србима који су тада досељени, него и Србима староседеоцима. Отуда долази и чињеница да ce, у једној чисто црквено-административној области, у границама Карловачке митрополије, развијао и један политички живот коме су, истина, тон давали карловачки митрополити и патријарси, али и живот у коме је сам народ, на основу своје црквене аутономије, могао да решава многа своја унутрашња чисто политичка питања.
Прву организацију православне цркве под Хабзбуршком монархијом извршио је патријарх Арсеније III Чарнојевић. Он није имао намеру да се са досељеним народом трајно насели у тим крајевима, јер је веровао да ће Аустрија, помоћу српских избеглица и Срба уопште, успети да потисне Турке и ослободи подручја некадашње средњовековне Србије. Ради тога је патријарх Чарнојевић тражећи од цара Леополда привилегије за досељене Србе и за православну цркву, тражио иста права и за Србе староседеоце и све Србе где год их има у тој царевини. Привилегијом коју је дао цар Леополд било је то право признато свима Србима, у свим крајевима у којима живе. Te тада дате привилегије биле су основ народној црквено-политичкој и просветној самоуправи коју су имали Срби у Карловачкој митрополији, и на основу њих, у ужем или ширем опсегу, што је зависило од благонаклоности двора и политичких прилика, развијао се и политички живот српског становништва тих крајева.
На основу те привилегије за архиепископа могао је да буде изабран само Србин, кога изабере Народно-црквени сабор. Архиепископ пак управљао је црквено-народним животом на основу старих обичаја, a како је патријарх под Турцима имао и нека световна права над Србима, та права су му била дата и том царском привилегијом. На тај начин народ је у области ове митрополије дошао до своје сеоске и градске самоуправе, па су Срби у селима и варошима могли живети у својим старим народним организацијама, по својим старим народним обичајима, и под управом својих народних власти, кнежева и других старешина, које сами изаберу.