250п|мини| Породични грб српске племићке породице Синобад. 250п|мини|Грб породице Синобад под османском влашћу. Синобади (), српска су племићка породица из Книна (прецизније речено: из Книнског Поља).
Породица је првотно живела у Херцеговини, која је у време њиховог боравка на том простору била у саставу српског Војводства Светог Саве (1435–1483) и нешто раније у саставу српске жупанске Рашке области.
Синобади су славна морлачка породица (Морлак, тј. Моровлах / Црни Влах – Србин ускок)„U svojoj relaciji podnesenoj mletačkom kolegiju god. 1572. generalni providur Dalmacije i Albanije Foscarini opisuje susjedne turske krajeve. Dakle, u doba dok rat između Venecije i Turske još uvijek traje. Na tom teritoriju vidi on samo dvije vrste stanovništva - Turke u manjini i kršćane u većini. Kršćane on naziva bez razlike Morlaci, i dodaje »ovi su kršćani narod srpske vjere.«“ и у фусноти 70: „Sono questi popoli christiani de fede serviana.“; Novak, Grga: „ Morlaci (Vlasi) gledani s mletacke strane“ (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971, стр. 594), која је уз друге српске племићке породице попут Јанковића (Митровића), Рашковића„Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu“, Etnologija, Nova serija, 29 (Sarajevo: Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, 1974, str. 209), Богуновића„La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“, Архив Историјског института САНУ, Исписи 1300-1500, кутија 7. Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio (Београд: стр. 98-99)Duišin, Viktor Anton: „Heraldički zbornik“, Svezak 1 (Zagreb: Ivan Rast, 1938, стр. 80)Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2, тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001, стр. 37-46)Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Београд: Лума Принт, 2012, стр. 5-8), Владимировића, Качића, Будисављевића и других, креирала историју Срба на овим просторима од 16. до 20 века.
Ова породица ће остати упамћена у српској националној историји по томе што је дала многе истакнуте личности, које су се истицале борбом за одржање и ослобођење српског националног корпуса, односно простора.
Најистакнутији чланови породице Синобад 300п|мини| десно|Препис дукала (указа) од 30. јануара 1696. године, којим је млетачки дужд прогласио српског ускочког (морлачког) вођу Јована Синобада (16??–1715) витезом Св. Марка.(Archivio di Stato di Venezia, Senato-Secreta, filza 127., Venezia, Veneto, Repubblica Italiana: 1946–)]]
Петар Синобад
Први познати предак је Петар-Перица Синобад (16??-1684). Он се доселио из Херцеговине (заједно са своја три брата Митром, Филипом и Јованом) на подручје Млетачке републике (). Браћа су имала барем једну сестру, пошто се 1702. године помиње чета од 60 хајдука, коју су предводили „Синобадов сестрић“ (Јованов) и Вид Петровић са Далматинског Косова.
Прво место досељења је Ражанац, испод Велебита, 20 км западно од Новиграда на мору.Влачић, Љубомир-Љубо: „Хисторичке успомене о сердарима, пуковницима и сопраинтендантима витезовима Синобада“ (Дубровник: 1907, стр. 6) Петар је одмах по досељењу у Ражанац постао поглавар (кнез) насеља, а његови синови су касније постали војници млетачке војске и тако се борили против Турака. Он је био писмен и образован човек.
Због јуначког учествовања Петра и његових синова у одбрани од Турака, млетачке власти су им доделиле имања и куће ранијих турских ага и бегова. Петар је погинуо у априлу 1684. године, заједно са својим старијим сином Митром (Дмитром), од стране хајдучке дружине Илије Јанковића Митровића (брата Стојана Јанковића). Извршилац Петровог убиства је био Митровићев човек по имену Радан Матић, из Бргуда.
Повод за убиство је било супарништво ове две главарске куће, као и спор око напуштене турске земље, тј. то што је Јовановог стрица (чије име није остало забележено) у обрађивању поседа ометао је наоружани Илија Митровић.
Нешто касније (1690. године), Алесандро Молина (16??–17??), тј. , генерални провидур за Далмацију и Албанију (владао: 1689–1692), тј. је, да би спречио крвну освету, поставио Јована Синобада за команданта Звониграда, уклонивши тако ову породицу из близине Митровића.
Тек је млетачком адмиралу Данијелу Долфину (1656–1729), тј. , генералном провидуру за Далмацију и Албанију (владао: 1692–1696) пошло за руком, да у марту 1692. године изглади ову „стару вражду међу кућом Јанковића и кућом Синобада“.
Митар П. Синобад
Митар Синобад (16??-1684), син Петров, је одмах по доласку на подручје Млетачке републике био примљен у млетачку војску, учествујући у многим борбама против Турака у току тзв. Кандијског рата (), тј. Шестог турско-млетачког рата (1645–1669).
Српски војвода Митар је ратовао (у склопу српске морлачке војске) против Турака, под Илијом Смиљанићем (16??-1654), главнокомандујућим ускочким харамбашом и сердаром (војни чин изнад војводског), а потом и под главнокомандујућим (од 1681. године) ускочким сердаром Стојаном Јанковићем Митровићем (1636–1687), сином харамбаше Јанка Митровића (1613–1659), кога Млеци називају „capo principale de Morlachi“, а за ослобођење Далмације и Лике.
Митар се посебно истакао приликом освајања Земуника и у борбама око Гламоча. Убијен је заједно са оцем Петром 1684. године. Од Михаила, јединог сина Митра, није остало мушког потомства.
Филип П. Синобад
Филип Синобад је средњи син Петров и рођени брат Митра и сердара Јована. Био је храбар борац, а учествовао је у многобројним борбама против Турака заједно са својом браћом Митром и Јованом. Због огромне храбрости у борбама против Турака вршио је дужност барјактара.
Он је декретом од 26. јуна 1691. године унапређен у чин капетана, те је био постављен за капетана (команданта/управника) тврђаве Звониград и тиме заменио на тој дужности брата Јована, који је именован за сердара Книнске Крајине. На тој дужности Филип је остао све до 1694. године, када је услед тешке болести умро.
Заменио га је синовац Михајло, Митров син.Влачић, Љубомир-Љубо: „Хисторичке успомене о сердарима, пуковницима и сопраинтендантима витезовима Синобада“(Дубровник: 1907, стр. 13)
Филип је имао два сина од мушке лозе и то Матију и Дамјана, који припадају трећем колену породице Синобад. Од Филиповог старијег сина Матије, који је погинуо при опсади Улциња (од 10. августа до 5. септембра 1696. године), није остало мушког потомства. Даљу (данашњу) лозу породице продужио је његов млађи син Дамјан, који је био млађи Филипов син. Нема података о години његовог рођења.
Зна се само да се после очеве смрти преселио са породицом из Буковице у Книн, али се није нешто посебно истицао у вршењу војних или цивилних дужности за време владавине Млетачке републике.
Он је од мушког потомства имао три сина: Лазара, Јована и Илију.Влачић, Љубомир-Љубо: „Хисторичке успомене о сердарима, пуковницима и сопраинтендантима витезовима Синобада“(Дубровник: 1907, стр. 30-31)
Потомци Дамјановог сина Лазара имају следеће породичне надимке: Гускови (они су од Лазаревог сина Митра), Панини, Оличини и Сишини (ова три надимка носе потомци Трифуна, сина Лазаревог).
Потомци Дамјановог сина Јована имају следеће породичне надимке: Доратићи, Тришићи, Катићи, Југови, Мирковчини, Владини и Петракови.
Потомци Дамјановог сина Илије имају следеће породичне надимке: Васинови, Стеванови и Шпирини.
Јован П. Синобад
Јован Синобад је био најмлађи син Петров. Његова година рођења није у архивским документима забележена, мада је он најславнији припадник породице Синобад, који је за своју храброст и јунаштво против Турака, добио највиша звања и титулу почасти од Млетачке републике.
По заслугама и успесима Јован се може неспорно упоредити са познатим ускочким вођама Вуком Мандушићем (16??–1648), Илијом Смиљанићем (16??–1654) и Стојаном Јанковићем (1636–1687). Његови подвизи су опевани у многим народним песмама.
Одлуком од 1. јула 1684. године, млетачког провидура Доменика Монћенга (1624–1694), тј. , генерални провидур за Далмацију и Албанију, тј. Jačov, Marko: „L'Europa tra conquiste ottomane e Leghe Sante“ (Vatican: Biblioteca Apostolica Vaticana, 2001, стр. 131)(владао: 1684) Јован је награђен кућом и великим земљишним имањем код Карина</ref>.
За заслуге за освајање Книна, Синобад је награђен великим имањима, која су припадала турским агама Челићу и Куртовићу.Влачић, Љубомир-Љубо: „Хисторичке успомене о сердарима, пуковницима и сопраинтендантима витезовима Синобада“ (Дубровник: 1907, стр. 15-18).
После пада Книнске тврђаве, Јован је за кратко време очистио Книнску Крајину од Турака, укључујући и Звониград, који се налазио 5 km јужно од Зрмање.
За успехе које је постигао у борбама са Турцим код Ливна (1695), Силвестера Валијера (1630–1700), тј. , дужд Млетачке републике (владао: 1694–1700) га је својим дукалом (дуждева повеља/декрет/указ) од 30. јануара 1696. године прогласио витезом (каваљером) Св. Марка ()Archivio di Stato di Venezia, фонд: „Cancelleria inferiore: Cavalieri di San Marco, Privilegi“ (Venezia, Veneto, Repubblica Italiana: 1946–), одликујући га златном колајном (вредном 300 дуката).
Млечанин Анђело Емо (1666–1750)Renata Targhetta:„Dizionario biografico degli Italiani“, Volume. 42 (Rome: Istituto dell'enciclopedia Italiana, 1993, стр. 620-623), тј. , генерални провидур за Далмацију и Албанију (владао: 1714–1717) је 18. јануара 1714. године именовао витеза Јована Синобада за пуковника и супраинтенданта, осим книнске, још и Дрнишком и Врличком крајином.
Последњи рат са Турцима Јован је водио код Гламоча, 1715. године, потукавши војску босанског паше.
Тад је турски буљубаша Мујо Ножинић својим копљем задао смртни ударац Јовану, али је и Мујо погинуо од Јованове пратње. Јован је издахнуо на рукама својих бораца у селу Роре на ивици Гламочког поља. Сахрањен је у порти српске православне цркве Св. Ђорђа на Синобадовој главици, где и данас почива. Од Јандрије (Андрије), јединца Јована Синобада, није остало мушког потомства.
Песник Андрија Качић и Јован Синобад 300п|мини| десно| Српски песник Андрија Качић Миошић (1704-1760) написао је 1756. године песму „Pisma od Grada Knina i gniegovi Vitezova.“ о јунаштву ускочког (морлачког) сердара Јована Синобада (16??-1715). (Venezia, Imperium Romanum Sacrum: 962-1806)
Српски племићPavičić, Stjepan: „Seobe i naselja u Lici“, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, Књига 41, уредник: Branimir Gušić (1901–1975), Antropogeografska istraživanja III (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umetnosti, 1962, стр. 34) и песник Андрија Качић Миошић (1704–1770) је у својој књизи „Razgovor ugodni naroda slovinskoga“ (Venezia: 1756) овековечио Синобаде, кроз песму Pisma od Grada Knina i gniegovi Vitezova.Peričić, Šime: „Knin pod Mlečanima (1688-1797) “. Kninski zbornik (Zagreb: Matica hrvatska, 1993, стр. 158)
Pisma od Grada Knina i gniegovi Vitezova.Миошић, Андрија Качић (ориг. Andrii Caçichiu-Miossichiu): „Razgovori ugodni naroda slovinskoga u komese ukazuje poçetak, i svarha kraglià slovinskì, koji punno vikòvà vladasce svim slovinskim darxavam, s razliçitim pismam od kraglià, bànà i slovinski vitezovà. Izvagen iz razliçitì kgnigà, i sloxene u jezik slovinski po Fra Andrii Caçichiu-Miossichiu iz Briista…“ (Venezia: Adolf Czesar, 1801, стр. 202)
»...
Jedan bisce mlagian Capetane Po imenu Mitar Sinobade Çesto junak na vojsku igiasce Robbih turska sella i Varosce.