Краљевина Пољска (, ) је била држава Западних Словена у североисточном делу средње Европе, настало 1025. године када је Болеслав I Храбри био први великопољски кнез који је крунисан за краља. Краљевина Пољска је 1569. уједињена са Великим војводством Литванијом у Државну заједницу Пољске и Литваније, у чијем саставу је остала до треће деобе Пољске.

Од 1025. до 1370. на челу државе стајали су владари из династије Пјастова, а од 1385. до 1572. Јагелонци. Касније је Пољска била изборна монархија.

Историја

Образовање Пољске кнежевине мини|десно|Мјешко I Пјаст, први хришћански владар Пољске Пољски савез племена у сливу реке Висле образује се средином 10. века. Из тог бремена познат нам је пољски кнез који је стајао на челу тог племенског војног савеза, по имену „Мјешко”, који је већ примио хришћанство. Тај савез образовао се на тај начин што је централно племе Пољана покорило друга племена — Сераџане, Ленчане, Кујавце, Мазуре, Беле и Црне Хрвате. Том приликом кнежеви тих племена су уклањани и тако је одједном поникла крупна заједница племена само са једним централним кнезом. Испрва је та племенска заједница признавала своју зависност од немачких краљева.

Пољски летописи саопштавају да је кнез Мјешко имао велику дружину — од три хиљаде војника, које је издржавао делом сам, а делом на рачун становништва разних делова земље. Његов наследник, Болеслав I Храбри, који је већ стекао пуну независност од Немачке, имао је далеко бројнију дружину — од 20 хиљада војника. Тако се и у Пољској почиње формирати војнички сталеж. Том савезу прикључују се аристократски представници крупних родова, шљахта. Кнежев двор постаје центар управе. У појединим областима, које носе назив повета, седе кнежеви намесници, каштелани. На становништво се почиње разрезивати порез у корист кнеза.

Са уздизањем кнежевске власти народно веће губи свој ранији значај, и његове функције прелазе на савет састављен од настаријих чланова дружине и највиших достојанственика; тај савет састајао се код краља; после примања хришћанства у састав тог савета почињу улазити и представници вишег свештенства. Понекад се сазивају и шире скупштине, које се састоје од свих достојанственика и на које се позивају и чланови дружина.

Пољска држава стиче потпуну самосталност за владе Мјешковог сина Болеслава Храброг (992—1025). За његове владе присаједињени су пољској држави Померанија (Поморје), Шлеска, закарпатски Словаци, Лужичани, Чешка и Моравска. Образовала се крупна средњословенска држава, која је достигла велики утицај у Европи. Неустрашиви Болеслав, побеђује једнако и на истоку, где победничкиулази у град Кијев. На кратко време пред смрт Болеслав Храбри крунисао се за пољског краља.

Све то показује какве је велике успехе постигла у то време феудализација и претварање сељачких маса у кметове. У одговор на то дижу се устанци народних маса против кнежевских „редара”, или чиновника, против ритера и свештенства. Карактеристично је да у тим устанцима народне масе спаљују хришћанске храмове и успостављају паганство. Према томе, и овде, у Пољској; хришћанство је представљало идеолошки ослонац феудалних елемената — кнежева и горњег слоја пољског друштва.

Устанке је угушио краљ Казимир, који је успоставио хришћанство и добио надимак „Обновитељ”.

Процес феудализације мини|десно|Болеслав Храбри, први краљ Пољске Већ у доба првих пољских кнежева (Мјешка и Болеслава Храброг, види претходно поглавље) процес феудализације постиже у Пољској значајне успехе. Родовска аристократија, nobiles, почиње да игра све већу улогу. Ма да се пређашње патријархално ропство донекле сачувало, у већини случајева робови су насељавани на земљу. Робове су углавном чинили ратни заробљеници. Други извори робова били су куповина, дугови и »добровољно« предавање у ропство из нужде. Главну масу сељаштва чинили су кметови, који су имали личну слободу, али су били обавезни да кнезу плаћају данак и да врше друге обавезе. Сем дажбина, које су углавном исплаћиване у натури, морали су да кнезу и његовој пратњи, када би путовали по земљи, дају превозна средства и храну: пољски кнез, као варварски владари уопште, није имао сталне резиденције. Кметови су морали да раде на грађењу утврђења, друмова и мостова и да врше низ других обавеза, да плаћају царине за коришћење тржишта, скела итд. Кнез је делио свештенству и људима у својој служби земље, насељене кметовима, који су се тако претварали у људе зависне од духовних и световних феудалаца. Кнез је, сем тога, присвајао себи сву необрађену земљу, од које је делио поклоне духовним и световним великодостојницима.

Још под првим кнежевима била је организована централна и локална управа. У центру су створене дужности војвода, канцелара, скрбника (државних благајника), коморника (управника кнежевских поседа), судије. Месни органи кнеза били су посебни начелници, који су после добили назив каштелана, по латинској речи castellum, тј. утврђење, замак. Ти су се замкови на пољском звали гроди. По гродима су били постављени краљевски каштелани, они су имали војну и судску власт у областима које су биле додељене граду, убирали су краљевске приходе и управљали краљевским поседима.

Политичка организација Пољске све више се удаљавала од родовске демократије. Кнез се сада саветовао само са својом дружином, великодостојницима и вишим свештенством. Што се тиче народне скупштине, већа, која је постојала код појединих пољских племена, она се више није сакупљала; бачена је у други план и општенародна војска.

У војсци су главну улогу играли чланови кнежеве дружине, чији се број за Болеслава попео на 20 хиљада.

Чланови дружине, или воји, почели су да добијају земљишне поклоне, као што су биле западне бенефиције, а они су настојали да их претворе у своје наследне поседе.

Услед делатности кнежева, процес феудализације је у 11. веку убрзан. Сељаштво се претвара у кметове како услед распадања родовског уређења и јачања власти родовских старешина тако и услед образовања војничког сталежа. Поред родовске аристократије, nobiles, образује се и војна, milites. Оба та слоја постепено су се приближила и слила један с другим.

Устанак сељака мини|десно|Казимир Обновитељ, обнављач пољске моћи После смрти Болеслава Храброг, његова држава, која је била доста површно уједињена, почела се распадати у борби између његових наследника. Пољска је изгубила већи део територија које су стечене у доба његовог кнежевања. Десет година после смрти Болеслава Храброг дошло је до општег устанка кметова и робова. Тај је устанак био истовремено усмерен против ритера и против свештенства, а исто тако и против каштелана и других краљевских агената. Сељаци су на јуриш заузимали градове (гроди), пљачкали цркве и обнављали стару, прехришћанску религију.

Цар Хенрих III помогао је пољском кнезу Казимиру да угуши тај устанак. Казимир је обновио црквену и чиновничку јерархију, поново подигао градове и каштеле, а робове и кметове приморао да сносе раније обавезе.

Обновљена Пољска Болеслав II Смели (1058—1079) и његов синовац Болеслав III Кривоусти настављају Болеслављево дело. Болеслав Кривоусти, продирујући на запад, допире чак до границе данашњег Микленбурга и осваја област Рујану. У то доба јавља се први пољски историчар Галус (Gallus). У XII веку Пољаци почињу искоришћавати обилне наслаге соли и олова.

Распад Пољске на удеоне кнежевине и власт аристократије После смрти Казимировог праунука, Болеслава Кривоустог, 1138, наступио је период цепања на удеоне кнежевине. Земља се распала на неколико самосталних кнежевина. Ма да је на челу државе формално стајао један од представника краљевског рода Пјастовића, тиме политичко јединство земље није било обезбеђено. Додуше, у прво време су признавали власт великог кнеза, најстаријег у роду Пјастовића, који је седео у Кракову, али је ускоро тај ред напуштен и власт великог кнеза свела се само на титулу. Неки делови Пољске распали су се на сићушне удеоне области. Кнежеви су се непрекидно између себе борили.

Тај се период пољске историје често назива периодом можновладства, тј. власти аристократије. Знатно је ојачан политички утицај феудалаца; међу њима су најважније место имали ранији кнежевски великодостојници — војводе, судије и каштелани — који су од кнежевских чиновника постали феудални господари.

У то време запретила је Пољској страшна опасност споља. Почетком XIII века мазовски кнез Конрад у борби с Прусима позвао је Тевтонски ред и поклонио му земље. Ред је током XIII века постепено заузео Пруску, ујединио се с редом Мачоносаца и тако припојио својим поседима источни Прибалтик (види гл. XXIV). Својом кратковидом политиком Пољска је себи навукла опасног непријатеља.

Нове су ударце задали поцепаној Пољској 1241. Татари, који су управо пре тога опустошили Русију. Порушили су Краков, Вроцлав (Бреслав) и целу земљу страшно опустошили. Пољска није остала под татарском влашћу, али су Татари повремено пустошили земљу, особито јужну Пољску, палили села и градове, одводили стоку и узимали масе заробљеника да их продају у ропство.

мини|Болеслав Кривоусти, један од највећих владара Пољске

Племство и црква У исто време Пољска се и даље феудално распадала. Кнежеви су били потпуно зависни од крупних земљопоседника, од панова (велможа, барона) и од вишег свештенства. Ти су се крупни феудалци окружавали мноштвом ритера који су од њих зависили. Избор кнеза зависио је од прелата и панова. Они су чинили кнежевска веће, без кога кнез није могао донети никакву важну одлуку. Феудална класа у Пољској делила се на две основне групе, на панове или велможе (можновладци) и на ритере или шљахту. Шљахта је била везана за своје панове, од њих је потпуно зависила, добијала од њих земљу и чинила њихову војну пратњу. У односима између панова и шљахте често су се сачувале старе родовске везе: шљахтићи су носили презиме и грб свог пана. Осиромашени шљахтићи хранили су се на дворовима великих панова, вршећи код њих разне дужности.

Заједно с тим шљахтићима панови су водили честе ратове, вршили пљачке. Та феудална самовоља, позната из историје Запада, испољила је у Пољској све негативне црте које су јој својствене. Панови су образовали привилегован земљопоседнички сталеж, они су на својим земљама имали кнежевско право (»ius ducale«), које им је на њиховим поседима стварало положај малих владара.

Да би на своју страну привукли свештенство и панове, кнежеви су морали да им деле своје земље и самим тим су слабили свој политички утицај. Црква је имала огромне поседе. Архиепископи и епископи имали су читаве кнежевине и кнежевска права према становништву тих земаља.

Сељаштво мини|десно|Црква у Пољској у XII и XIII веку У XIII веку још се више погоршао положај сељака, јер је процес њиховог поробљавања непрекидно текао. Сачувао се само безначајан слој слободних кметова, тј. сељака који су давали дажбине и испуњавали обавезе, али су имали слободу кретања. Сада су слободни кметови остали без икакве заштите од стране кнежева. Пошто су крупни земљопоседници добили на својим феудалним поседима врховна права, ти су сељаци пали под јурисдикцију својих господара и тако су отпале све препреке да се они потпуно потчине. Имунитетним повељама панови су добијали право да суде својим »сељацима и слугама«, »да их погубљују, вешају, муче ватром« итд. Већи део сељака прелази у положај зависних кметова, сливајући се с робовима насељеним на земљи.

Крајем XIII века било је уведено правило да земљопоседник може да хвата одбегле сељаке; ухваћени сељак претваран је у роба који се могао продати. Кмет, који је раније био наследни поседник своје деонице, изгубио је на њу право, па се могао отерати и пребацити на гори комад земље, ако је његов господар то сматрао за нужно.

Тако период власти аристократије представља и период јачег поробљавања народних маса.

Градови