Астрономска опсерваторија „Београд“ скраћено АОБ, међународна ознака 057, је самостална државна непрофитна научно-истраживачка установа чија је основна делатност пасивно и селективно посматрање непосредне и даље васионе, односно врши изучавање небеских тела и појава изван Земље (планета, звезда, звезданих система и галаксија), која су усмерена на стицање и анализирање података, као и теоријски рад. Основана је 26. марта (7. априла) 1887. године, заједно са Метеоролошком опсерваторијом, а оснивач и њен први Управник био је Милан Недељковић.
Године 1891. изграђена је наменска зграда на Малом Врачару за Астрономску и метеоролошку опсерваторију при Великој школи, у којој су се налазиле просторије за рад и инструменти. Опсерваторија је убрзо постала Главна метеоролошка станица одакле се руководило метеоролошком мрежом на простору Србије. Астрономска делатност се сводила на наставнички рад током којег су вршена основна посматрања као део показних и практичних вежби за високошколце. Под руководством Недељковића за Опсерваторију се набављају и први сеизмолошки и геомагнетни инструменти чиме је ова установа проширила делатност.
Астрономска и метеоролошка опсерваторија су се раздвојиле у две засебне установе при Универзитету у Београду 1924. године. Под руководством новог Управника Војислава В. Мишковића започета је на Великом Врачару изградња нове савремене Опсерваторије по пројекту чешког архитекте Јана Дубовија у модернистичком стилу, чији ће радови бити успешно окончани 1932. године. Брдо Велики Врачар народ ће потом због Опсерваторије назвати Звездарницом, по коме ће ново градско насеље и општина добити име Звездара. Ово је уједно представљало и највеће улагање у науку у првој половини 20. века на овим просторима. У то доба, сарадник опсерваторије а касније и њен директор је био један од највећих научника у свету, у 20. веку, професор и академик Милутин Миланковић.
Сарадници Опсерваторије открили су 43 мале планете од којих су 12 добиле име.„110 године астрономске опсерваторије“, Милан С. Димитријевић, 1997. Служба двојних звезда у оквиру АОБ-а од 1951. до данас открила је преко двеста нових двојних и вишеструких звезда. Почетком 1960-их, отворени су павиљони са фундаменталним астрономским инструментима, по којима ће опсерваторија, у другој половини 20. века, бити позната светској стручној јавности.
Крајем 20. века научна посматрања отежавају светлосна „загађења“ као последица ширења градских насеља. Почетком 21. века започета је изградња нове Астрономске станице на планини Видојевици. У исто време, комплекс опсерваторије постепено је почео да се претвара у музеј. АОБ блиско сарађује са бројним иностраним опсерваторијама, као и водећим научним и високо образовним установама у Србији. Комплекс опсерваторије у Београду од 2001. године је одлуком Владе Србије проглашен за споменик културе. Налази се улици Волгина 7, у Београду, на Звездари. Историја Оснивање мини|десно|250п|Астрономска и метеоролошка опсерваторија од 1891. до 1924. Данас је ова зграда Споменик културе од великог значаја, Булевар ослобођења 8. По повратку са школовања из Париза, 1884. године, професор астрономије и метеорологије на Великој школи Милан Недељковић је годинама инсистирао на питању оснивања сталне Астрономске и метеоролошке опсерваторије. Увидевши реалност, односно да је немогућа брза градња наменских објеката за Опсерваторију, професор Недељковић предлаже у писму Министру просвете и црквених дела, 2. марта 1887. да са радом отпочне у Провизорној опсерваторији у приватној кући. На основу овог прихватљивог писма-молбе, министар просвете Милан Кујунџић Абердар донео је 26. марта 1887. решење о оснивању Провизорне (Привремене) опсерваторије у приватној изнајмљеној кући предузимача и трговца Ернеста Гајзлера, на Малом Врачару.
Међутим, како су услови за рад у том објекту били више него скромни професор Недељковић је поново почео да се залаже за изградњу наменске опсерваторије у којој би научни радови у астрономији и метеорологији били могући. Упутио је молбе Министарству просвете и црквених дела са намером да се преко Општине Београд нађе одговарајуће земљиште за потребе Велике школе а за развој астрономије и метеорологије. После бројних седница и преписки са Министарством просвете, одборници под председништвом Живка Карабиберовића су изгласали одлуку да се уступи одговарајуће земљиште. Поступајући по захтеву министра просвете и црквених дела, Владана Ђорђевића, Београдска општина одобрила је 18. марта 1889. године Великој школи земљиште величине 1, 83 хектара за изградњу астрономске опсерваторије на Малом Врачару.О земљишту прве српске опсерваторије, Владимир Лепојевић, 2009. Након ове одлуке започети су грађевински радови који су успешно завршени 1. маја 1891. године. Опсерваторија је имала 270 m² површине и представљала је павиљон са спратом мање површине од приземља. Пројекат је урадио архитекта Димитрије Т. Леко, а по скици њеног оснивача, професора Милана Недељковића. Главна фасада завршава се зупцима који образују атику и ограде терасе, постављене изнад једног дела поткровља, а остале фасаде степенастим забатима, прозори у приземљу и улазна врата су лучно завршени, а декорацију фасаде чине оквири прозора и испупчане хоризонталне траке. Око опсерваторије уређен је парк. Професор Недељковић је одмах започео са метеоролошким опажањима и мерењима у новој опсерваторији. Године 1901. Опсерваторија је као Главна метеоролошка станица водила рачуна о 130 метеоролошких станица широм Србије. Астрономски инструменти служили су само за основна посматрања као део показних и практичних настава са ученицима Велике школе.Астрономска и метеоролошка опсерваторија у Београду и њен рад до краја Првог светског рата, Милан Јеличић, 2012. Опсерваторија је у те сврхе располагала са једним малим пасажним инструментом отвора 45 mm, једним универзалним отвора 50 mm као и једним азимуталом отвора 120/1900 mm. Поред тога на опсерваторији је постојао један часовник са клатном и хронометар као и више мањих астрономско-навигацијских инструмената (Слике Опсерваторије из 1890-их). Године 1903, у кругу Опсерваторије, поред два постојећа астрономска павиљона подигнута су још два: сеизмолошки и геомагнетски. После почетних српских победа у Првом светском рату, аустроугарској војсци, притекла је у помоћ Немачка. Дошло је до општег повлачења српске војске ка Грчкој. Милан Недељковић је 25. септембра 1915. напустио Опсерваторију. Са супругом Томанијом стигао је на грчко острво Крф почетком 1916. Од почетка 1916. Београдску опсерваторију користила је окупаторска војска за метеоролошке потребе на челу са Виктором Конрадом. Након пробоја Солунског фронта, окупаторска војска је октобра 1918. приликом повлачења похарала њен инструментаријум. Професор Недељковић је дошао у своју Опсерваторију 24. фебруара 1919. године.
Изградња мини|280п|Аеро-снимак Астрономске опсерваторије у Београду, тада у саставу Универзитета, непосредно након отварања, око 1932. године. мини|десно|245п|Српски астрономи, у првом реду, слева надесно: Захарије Бркић, астроном, Перо М. Ђурковић, астроном, Војислав В. Мишковић, директор Опсерваторије, академик, Петар Музен, астроном, Бранислав М. Шеварлић, астроном, Милорад Протић, астроном. мини|десно|280п|Павиљон са малим Цајсовим астрографом отвора 16/80 cm с дурбином за вођење отвора 110/1280 mm, изграђен 1932. године (слика астрографа Цајс 16/80 цм) До почетка космичког доба, 1957. године, са овим инструментом откривено је девет, данас нумерисаних планетоида. Професор и управник, Милан Недељковић, је са својим залагањем код Владе 1922. године успео да издејствује одобрење да се у Немачкој на рачун ратне репарације купе инструменти и пратећа опрема за нову опсерваторију у вредности 2.990.000 златних марака или близу 660.000 долара.„Репарациони уговори Милана Недељковића“, Милан Радованац. 2011. Са места управника, Недељковић у својој 67 години одлази у пензију 6. јула 1924. године. После његовог пензионисања Филозофски факултет је донео одлуку да Опсерваторију подели на две установе: Астрономску и Метеоролошку опсерваторију. Метеоролошка је на управу била поверена Павлу Вујевићу, док је Астрономска требало да буде без управе, све до доласка Војислава Мишковића из Француске на њено чело. Међутим, до доласка Мишковића у Опсерваторију октобра 1926, управљање Астрономском опсерваторијом и порученим инструментима водио је Милутин Миланковић, професор небеске механике и теоријске астрономије. После одвајања, Метеоролошка опсерваторија је наставила рад у постојећој згради, а Астрономска опсерваторија је пресељена у две оближње бараке-павиљона. У једној је био смештен радни простор за Управника, а у другој су биле канцеларије и слушаоница док је нова тек пристигла опрема са инструментима била смештена у подрум Привредне банке. Мишковић, у таквим околностима, одмах по доласку на место професора практичне астрономије и управника, покреће акцију за изградњу нове Опсерваторије (звездарнице) на југоисточној периферији Београда на коти од 253 метара и на површини од 42.000 метара квадратна.
Одлука и средства о изградњи су добијена 7. октобра 1929. године. Сама изградња објеката коштала је око десет милиона динара. Земљиште на Великом Врачару је поклонила Општина Београд. Архитекта Јан Дубови, шеф Одсека за разраду генералног плана Општине Београд и члан струковне скупине ГАМП - група архитеката модерног правца, урадио је пројекат у стилу модерне за нову Опсерваторију. Основно решење које је Дубови понудио било је испуњење функционалних захтева, односно изградња павиљона за смештај прецизних астрономских инструмената и пратећих садржаја на простору предвиђеним за јавни парк. Пре изградње земљиште је поравњано и очишћено од растиња. На том месту је већ била изграђена Тригонометријска тачка која је означавала прецизну одредницу географске ширине, дужине и надморске висине града. У периоду од 1930. до 1932. године су се изводили грађевински радови. Дубови је пројектовао осам објеката које је слободно распоредио на терену повезаних прилазним стазама. Комплекс нове Опсерваторије садржи: мини|десно|280п|Павиљон Мали рефрактор Цајс 20/302 cm и две фотографске цеви с објективима Тесар и Пацвел отвора 16/80 cm, у међувремену је пренамењен са инструментом Соларни Спектрограф. Павиљон је изграђен 1932. године. Главна Управна зграда са библиотеком, канцеларијским простором, подрумом дубоким 8 метара са четири Рифлерова часовника под стакленим звоном, и два штрасерова са барометарском композицијом клатна, обртном куполом са Цајсовим тражиоцем комета отвора 200/1330 mm и са станом за управника. Павиљон Велики рефрактор покретног крова са апаратом за посматрање звезда Цајс (Zeiss) 65/1055 cm (у то доба четврти у Европи) Павиљон Мали рефрактор Цајс 20/302 cm и две фотографске цеви с објективима Тесар и Пацвел отвора 16/80 cm. Павиљон са малим Цајсовим астрографом отвора 16/80 cm с дурбином за вођење отвора 110/1280 mm; Павиљон са два мала пасажна инструмент Асканиа отвора 100/1000 mm и 80/800 mm; Главни улаз са два стана за раднике Павиљон са становима за астрономе Зграда са механичарском и столарском радионицом
Управна зграда је троделна са бочним крилима и средњим нижим делом над којим је купола. На главном улазу се налази прилазно степениште и трем са стубовима изнад којег је написано на латинском: „Omnia in numero et mensura“ (Све је у броју и мерењу). У средишњем делу је смештена библиотека која је уз помоћ великих прозора добро осветљена. У бочним крилима зграде налазе се просторије за рад и лабораторија. Испод зграде, осам метара под земљом смештена је стаклена кабина која одређује тачно време.
Осматрачки павиљони - рефрактори су приземни објекти са главним простором куполом за осматрање и мањим помоћним просторијама. Све рељефе на павиљонима радио је архитекта, скулптор и сликар Бранко Крстић. Изнад улаза у Бели павиљон – Велики рефрактор налази се рељеф који приказује Хелија, бога Сунца.