Национални историјски парк културе Чако () је национални историјски парк који садржи најгушћу концентрацију древних пуеблоса на југозападу САД-a. Парк је смештен на северозападу државе Нови Мексико, између градова Албукерки и Фармингтон, у забаченом кањону који пресеца Чако Вош. У њему се налази највећа количина древних рушевина северно од Мексика, те представља једно од најважнијих предколумбовских локалитета у САД. Чако кањон је између 900. и 1150. године било важно средиште културе древних Пуебло народа.

Чакоанци су вадили блокове пешчара и довлачили дрвену грађу са великих удаљености, конструишући петнаест великих комплекса који су остали највеће зграде икада изграђене у Северној Америци до 19. века. Предложени су докази постојања археоастрономије у Чакоу, а популаран пример је петроглиф „Сунчев бодеж“ на Фахада Бјуту. Сматра се да су многе чакоанске грађевине биле поређане тако да би пратили соларни и лунарни циклуси, што је захтевало генерације астрономских посматрања и векове вешто координисане изградње. Сматра се да су климатске промене довеле до емиграције Чакоанаца и коначног напуштања кањона, почевши од педесетогодишње суше која је почела 1130. године.

Ова локација Унескове светске баштине се налази у сушном и ретко насељеном региону Четири угла. Парк културе Чако је осетљив на промене, те је забринутост због ерозије коју изазивају туристи довела је до затварања Фахад Бјута за јавност. Народи Хопи и Пуебло сматрају ове локације светим домовинама предака, и они одржавају усмена предања о својој историјској миграцији из Чакоа и њиховом духовном односу са земљом. Иако напори за очување парка могу бити у сукобу са урођеничким верским уверењима, представници племена блиско сарађују са Службом националних паркова како би поделили своје знање и поштовали наслеђе чакоанске културе.

Парк се налази на сликовитим стазама древних људи, једној од означених сликовитих странпутица Новог Мексика.Trail of the Ancients. New Mexico Tourism Department. Retrieved August 14, 2014.

Географија

Кањон Чако лежи у басену Сан Хуана, на врху огромне висоравни Колорадо, окружен планинама Чуска на западу, Сан Хуан на северу и ланцем Сан Педро на истоку. Древни Чакоанци су користили густе шуме храста, пињона, западног жутог бора и клеке да би добили дрвену грађу и друге ресурсе. Сам кањон, који се налази унутар низија окружених пољима дина, гребена и планина, смештен је дуж осе у приближном правцу од северозапада према југоистоку и окружен је равним масивима познатим као месе. Велики размаци између југозападних литица — бочних кањона познатих као ринкони — били су критични у усмеравању олуја које носе кишу у кањон и повећању локалног нивоа падавина. Главни комплекси Чакоа, као што су Пуебло Бонито, Нуево Алто и Кин Клецо, на надморској су висини од .

Дно алувијалног кањона спушта се наниже ка северозападу са благим нагибом од ; он је преполовљен са Чако Вашом, потоком који ретко носи воду. Главни издани кањона били су превише дубоки да би били од користи древним Чакоанима: само неколико мањих и плићих извора им је омогућавало опстанак.

Геологија thumb|лево|250п|alt=Тамни, котрљајући олујни облаци се спуштају изнад пустињског пејзажа; стрмо брдо стоји у непосредној близини, лево од центра.|Летње олује са грмљавином изнад Фахада Бјута и Фахада Гапа, близу југозападног руба кањона Чако

Након што се Пангејски суперконтинент распао током периода креде, регион је постао део прелазне зоне између плитког унутрашњег мора — Западног унутрашњег морског пута — и појаса равница и ниских брда на западу. Пешчана и мочварна обала осцилирала је на истоку и западу, наизменично потапајући и откривајући област на врху садашње висоравни Колорадо коју сада заузима кањон Чако.

Река Чако Вош је текла преко горњих слојева данашње Чакра Месе од , усецајући је и ископавајући широки кањон током милиона година. Меса обухвата формације пешчара и шкриљаца које датирају из касне креде, које припадају групи Месаверде. Подножје кањона је додатно еродирано, разоткривајући стене Менефи формације; ово је касније затрпано испод отприлике седимента. Кањон и меса леже унутар „Језгра Чако“ — које се разликује од шире висоравни Чако, равног подручја травњака са ретким присуством стабала. Како је континентално развође удаљено само источно од кањона, геолошке карактеристике и различити обрасци дренаже разликују ова два региона како један од другог тако и од оближње Чако падине, падине Гобернадор и долине Чуска.

Клима thumb|250п|alt=Стеновити пустињски пејзаж прекривен снегом, приказан у скором сумраку. Два масива, удаљена неколико миља, прекривена су снегом.|Фахада Бјут: Чако у просеку има три или четири снежне олује зими.

Као сушно подручје високе пустињске шикаре и степе, кањон и шири басен у просеку имају падавина годишње; парк у просеку добија . Кањон Чако лежи на заветринској страни обимних планинских венаца на југу и западу, што резултира ефектом кишне сенке који подстиче преовлађујући недостатак влаге у региону. Регион има четири различита годишња доба. Падавине су највероватније између јула и септембра, док су мај и јун најсушнији месеци. Орографске падавине, које су резултат влаге из олујних система који се пењу на планинске ланце око кањона Чако, одговорне су за већину летњих и зимских падавина, а падавине се повећавају са већом надморском висином.

Чако подноси изузетне климатске екстреме: температуре се крећу између −39 до 39 °C (−38 до 102 °F), и може да се осцилује 33 °C (60 °F) у једном дану. Регион у просеку има мање од 150 дана без мраза годишње, а локална клима се мења од година обилних падавина до дуготрајне суше. Велики утицај јужне осцилације Ел Ниња доприноси променљивој клими кањона.

Референце

Литература

Спољашње везе

Чако Категорија:Њу Мексико