Мосин-Наган

Мосин-Наган М. 1891 (), у Србији позната као Московка, је брзометна пушка репетирка коју је у своје наоружање увела Руска Империја 1891 године. Била је у употреби у Руској Империји, Совјетском Савезу и многим других државама до данашњих дана.Никола Гажевић, Војна енциклопедија 7, Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 549-550

Развој мини|десно|300п|Мосинка на Руској поштанској маркици За вријеме Руско-турског рата 1877-1878, руска војска је, наоружана углавном једнометним пушкама система "Бердан", претрпјела велике губитке од турске војске која је била наоружана брзометним пушкама система Винчестер. То је подстакло руске команданте да одмах модернизују своју армију. Настанак првог модерног метка и пушке ,,Lebel mle 1886" у Француској као и немачког одговора ,,Kommissionen Gewehr 88" довело је да 1889. године, појавиле су се конструкције три руске пушке:„тролинијска“(7,62 mm; „линија“ – стара руска мјера, износи 1/10 инча) пушка капетана Сергеја Ивановича Мосина, пушка калибра 3,5 линије (8,89 mm) белгијског конструктора Леона Нагана и конструкција капетана Зиновјева. Пушке су 1891. године подвргнуте тестирању. Главни недостаци Наганове пушке били су веома компликован механизам и дуг процес растављања (које је захтијевало посебне посебне алате; било је потребно одшрафити два шрафа). Мосинова пушка је била углавном критикована због лоших материјала од којих је била израђена, што је проузроковало много застоја. Комисија је гласала 14 напрема 10 да се одобри Наганова пушка. Међутим, генерал Чагин је наредио поновно тестирање, гдје је пушка Мосина показала своје предности у односу на Наганову пушку.

Неки детаљи са Наганове пушке су узети и примијењени на пушку Мосина. На оригиналном Мосиновом моделу опруга доносача метака није била причвршћена за дно магацина, и према тврдњама комисије, могла је лако бити изгубљена приликом чишћења, тако да је узето решење Леона Нагана;опруга доносача метака која је била причвршћена за дно магацина. Мосинова пушка има још један детаљ позајмљен од Наганове пушке; метални оквир за пуњење у који се стављало пет метака, што је омогућавало брзо пуњење са свих пет метака одједном умјесто убацивања једног по једног. Важно је напоменути да је Руска царска армија захтевала једноставно и поуздано оружје које ће моћи да користи сваки војник с обзиром на то да је у то време свега око 20% руског становништва било писмено. Првих 500.000 пушака Мосин Нагант су произведено у Француској компанији ,,Châtellerault" јер у то време у Русији није било одговарајућих машина.

Техничке карактеристике У поређењу са Маузером 1898, затварач Мосинке (Мосин-Наган се често назива "Мосинка") такође има два забрављујућа блока. Међутим, код Маузера забрављују вертикално, а код Мосинке хоризонтално. Затварач Мосинке има измењиве главе затварача, као Британска репетирка "Lee-Enfield". За разлику од Маузера, који има "контролисано храњење" гдје чело затварача потискује метак из магацина на уводну рампу док при томе зуб фиксираног извлакача постепено захвата обод (жлијеб) чахуре, Мосинка има такозвани "push feed" систем гдје глава затварача гура базу метка све док конусни еластични извлакач не шкљоцне преко обода чахуре кад се затварач коначно затвара и метак уводи у лежиште. Као и Маузер, Мосинка користи избацивач који је монтиран на сандуку пушке.

Ручица затварача Маузера 1898 је на задњем дијелу затварача тако да забрављује иза задњег масивног прстена сандука. Ручица затварача Мосинке(која има исту функцију као трећи или сигурносни блок на млађим Маузерима типа Кар.98к, М-48 итд.),се налази на средини затварача, испред задњег прстена сандука, који на врху има прорез тако да омогућава да када се ручица затварача подигне навише да несметано пролази напријед/назад и тако врши пуњење/пражњење.

Ожљебљење цијеви Мосинке је у правцу казаљке на сату, док је корак увијања жљебова 1:9.5" или 1:10".

Србија мини|десно|350п|Српски војник са Мосинком на Ада Циганлији Од 1880. у наоружању Српске војске је била једнометна пушка система Маузер калибра 11,15х63 mmР познатија као Кокинка. Деведесетих година 19. века са појавом модернијих пушака и Српска Војска је одлучила да купи нове пушке. Тако се 1899. године Српска војна комисија одлучила за пушке „Mauser M1893" у калибру 7х57 mm какве је у то време користила Шпанска војска, а које су Краљевини Србији продате под ознаком Маузер М1899. Србија је 1899. од фабрике DWM из Берлина купила 90.000 пушака М1899, a 1907. је од аустријске фирме ÖWG из Штајрa купила још 30.000 пушака М1899/07 које су биле побољшане, пре свега нишани и одвођење гасова у затварачу. У Први балкански рат, Српска војска је ушла са 90.000 петометних пушака Маузер М1899, 30.000 М1899/07, 35.000 пушака Маузер М1910, око 12.000 карабина М1908 и 43.000 Маузер М80/07 које су 1907. преправљене у петометке, као и око 76.000 старих Берданки и око 50.000 Кокинки М1880 које су намењене трећепозивцима. Током 1912. и 1913. заробљено је око 65.000 турских Маузера М1890, М1893 и М1903 које су након тога коришћене за обуку регрута из нових области, али и у ратним дејствима до 1916. Крајем 1913. године Србија је од Француске подигла кредит за опремање Српске војске новим модерним пешадијским наоружањем и артиљеријом како би се Српска војска потпуно наоружала најбољим пушкама, али и да би надмашила Бугарску, али је француска влада поставила услов да сва опрема мора бити купљена у Француској тако да је Србија била приморана да по 10% већој цени наручи 400.000 пушака Маузер М1910 од француске компаније Шателро, а које никад нису стигле због почетка Великог рата. Због мањка пушака, 1914. године Српско изасланство у Петрограду је замолило руског цара Николаја II да позајми Српској војсци пушке након чега је цар наредио својим генералима да из Руских војних магацина предају Србији 120.000 пушака и 120 милиона комада муниције које су бродовима преко Дунава транспортовали до Србије, први део од 50.000 комада је стигао августа 1914. пре почетка борбених дејстава, али због проблема у транспорту до 16. августа 1914. године у Србију је стигло 113.000 пушака Мосин Нагант и 93 милиона комада муниције. На овим пушкама је било утиснуто слово С за Србију. У уговору је било прецизирано да је Србија у обавези да после рата плати све пушке уколико макар један део буде употребљен. Пушке Мосин Нагант нису биле баш популарне код Српских војника пре свега јер су Српски војници дотад били навикнути на пушке система Маузер које су биле знатно брже и поузданије, а имале су и модернији бајонет. У наоружању Српске војске ове пушке су остале све до 1916. када су због проблема у логистици на Крфу замењене француским пушкама Бертије као и Лебел М1886 које су биле знатно лошије. Завршетком Великог рата пушке Мосин Наган су са Крфа враћене у Србију, али се нису задржале у војсци јер је током 1920-их војска КСХС користила пушке Манлихер 1895 и Лебел 1886, а 1926. Краљевина СХС је поново изабрала систем Маузера. Последњи пут Мосинке су коришћене током 1920-их у Јужној Србији када су власти поделиле оружје локалном становништву на простору општина Штип, Велес, Кочани и Радовиш у циљу борбе против про-бугарских сепаратиста.

Током 1920-их Краљевина СХС је преостале Мосинке продала Финској. Пушке су до Финске транспортоване бродовима, прерађиване су у финским фабрикама и коришћене су током Зимског рата и светског рата. Могу се препознати по утиснутом слову С.

мини|лево|350п|Вардарски Четници током 1920-их, неки од њих наоружани и Мосинком

Верзије Многе државе су производиле своје верзије пушке Мосин-Наган:Естонија, Пољска, Кина, Мађарска, Румунија, Чехословачка, Финска и САД. Русија и СССР десно|мини|275px|Мосин Нагант М38 Карабин Модел 1891 пјешадијска пушка(пехотная винтовка образца 1891-го года)је била главно оружје Руске и Црвене армије од 1891 до 1930 године. Пушка је дуга читавих 1.305 mm(на цијев отпада 800 mm),без бајонета који је био дуг 500 mm. Маса пушке је 4,3 кг. Брзина зрна (7,62х54р) при изласку из цијеви је око 810 метара у секунди.

Између 1891 и 1910 пушка је претрпјела неколико мањих измјена;измијењени су нишани, уклоњен је додатак за мали прст на кундаку иза магацина и додате су нове "спојнице"(метални дио који спаја поткундак и цијев пушке) Драгунска пушка(драгунская) је била дизајнирана за потребе Драгуна.64 mm краћа и 0,4 кг лакша од М1891. Димензије драгунске пушке су идентичне каснијој верзији М1891/30,и многе драгунске верзије су биле прерађене у М91/30. Козачка пушка(казачья) је била дизајнирана за потребе козака. Идентична је драгунској верзији, само козачка пушка није имала могућност монтирања бајонета. Модел 1907 карабин је 289 mm краћи и 0,95 кг лакши од М1891. Била је идеална за потребе коњице и артиљераца. Произвођена је од 1907 до 1917 у малим количинама. Није имала могућност монтирања бајонета. Модел 1891/30(винтовка образца 1891/30-го года, винтовка Мосина) је најуспјешнија верзија М1891. Била је главно пјешадијско оружје Црвене армије од 1930 до 1945. Кориштена је и као снајперска пушка за вријеме Другог светског рата. Прве верзије снајпера су биле опремљене "4x PE" или "PEM" оптиком, Совјетском копијом "Zeiss" оптике. Касније је кориштена "3.5x PU" оптика, која је била простија и лакша за производњу. Снајперске верзије пушке М91/30 су имале дужу и савијену ручицу затварача, тако да оптика не би ометала рад затварача. М91/30 је базирана на драгунској пушци, и имала је неколико измјена;умјесто у аршинима, на задњем нишану даљина је приказана у метрима. Умјесто шестоугаоног предњег дијела сандука уведен је обли (цилиндрични) и измијењен је предњи нишан. Модел 1938 карабин је базиран на моделу М91/30. У Ижевску је произвођен од 1939 до 1945 а у Тули од 1940 до 1944 године. Био је предвиђен за употребу у резервним трупама. Има краћу цијев и краћи кундак од М91/30 и дуг је 1000 mm, док је М91/30 дуг 1219 mm. М38 карабин не прихвата бајонете. Задњи нишан је био подесив до 1000 метара. М38 ће касније бити замијењен са М44. Модел 1944 карабин је видио своју употребу тек при крају 1944 а његова производња се наставила све до 1948. Производили су се у Ижевску од 1943 до 1948 а само 1944 у Тули. М44 је идентичан карабину М38,само М44 је имао једно побољшање;имао је преклапајући бајонет, који се преклапао са десне стране пушке. Модел 1891/59 карабин је настао краћењем цијеви пушке М91/30 на карабинску дужину. М91/59 је скоро иста пушка као М38,само што је задњи нишан на М91/59 остао исти као на М91/30 са тим што је нишан остао подесив до 1000 метара (сви бројеви на нишану преко 1000 m су уклоњени). ОЦ 48/ОЦ 48К је снајперска пушка настала 2000 године са намјером да се искористе залихе пушака М91/30,којих је било у изобиљу у руским војним магацинима. Ова пушка је у ограниченој употреби у неким руским организацијама за спровођење закона.

Естонија После Естонског рата за независност, Естонија је имала око 120.000 пушака М/1891 у резерви. Касније су Кајтселит (Естонска лига одбране) и Естонска национална гарда су добиле финску верзију М28/30 али су неке верзије произведене и у Естонији М1933 - стандардна пушка Естонске војске М1938 - унапређена верзија М1933,произведено 12.000 комада KL300 - верзија за Кајзелит(Естонска лига одбране),произведено 4.025 комада M1935 "Lühendatud sõjapüss M1935-скраћена верзија М1933,произведено 6.770 комада

Финска десно|мини|300px|Пушка * М39 Већину Финских пушака су произвеле фабрике SAKO, Tikkakoski Oy, и VKT. Након стицања независности 1918. Финска је развила своју сопствену муницију 7.62x53R(усавршена муниција старе Руске 7.62x54Р) али је разлика постојала у производњи Финске муниције пре и после 1939. године, муниција пре 1939. је користила .308(7,8 mm) дуг метак док муниција произведена после 1939. је користила .310(7,9 mm) метак, промена је направљена због увођења у службу нове верзије M/39 "Ukko-Pekka" која је направљена да користи Руску .310(7,9 mm) муницију. На Финским верзијама је измењен врх пушке до цеви тако да је могао да се постави бољи бајонет пошто су Руске верзије користиле застареле бајонете.