Петар Петровић (; око 1486 — октобар 1557) био је угарски племић српског порекла, активан током 16. века у областима источне Угарске, Ердеља и Баната.

Биографија Поседовао је значајно богатство и моћ у источној Краљевини Угарској, и био је један од најбогатијих земљопоседника. Као рођак и присталица краља Јована I Запоље, стекао је бројна имања у областима под краљевом влашћу. Од 1534. постаје тамишки жупан. По оснивању Будимског беглербеглука, 1541. године, Османлије су источне делове Краљевине Угарске предали као вазалну државу Јовану Жигмунду Запољи. На југозападу те територије, са седиштем у Темишвару, власт је задржао Петар Петровић. 1541. године слањем заставе и берата османски султан је признао посед Петра Петровића на југозападу вазалне државе Јована Жигмунда. Као тврђаве у рукама Петровића поименце се помињу Липова, Темишвар, Бечкерек и Бечеј. Састављач документа напомиње да је ова територија „права српска област“ () и уточиште избеглица из Сремског и Смедеревског санџака. Петровић је 1542. године утврдио и додатно проширио своју власт, када му је Угарски сабор доделио титулу врховног заповедника доњих делова Угарског краљевства. На тај начин Петровићев утицај се проширио скоро до Дунава на југу и до Мориша на северу, док је западну границу његових територија чинила Тиса, са градовима Бечејем и Бечкереком. С друге стране, источно од Темишвара, Петровић је ојачао свој утицај добијањем положаја карансебешког бана.

Област која се налазила под Петровићевом влашћу била је од изузетне важности за Османлије. Османски непријатељи би са те територије могли лако организовати напад на Будимски беглербеглук. Пошто је сукоб са Хабсбурзима захтевао груписање османских снага на западним и северним границама Будимског беглербеглука, султан није могао да дозволи постојање претње и на источним границама. Поред стратешке важности, Петровићев посебан положај у оквирима новонастале угарске вазалне државе, омогућавао је Османлијама да лакше управљају приликама у Ердељу и да ограниче могућности угарских власти за изненадан прелазак на страну Хабсбурговаца. Ради разумевања Петровићевог положаја важно је осврнути се и на назив који су Османлије дале његовој области. У османским изворима та се област најчешће назива „Петровићевим санџаком“ (), међутим наилази се и на називе „Петровићева област“ () или „Петровићеви крајеви“ (), као и „Темишварска област“ ().

Османлије су од Петра Петровића захтевале да се у лето 1542. године са својим трупама придруже османској војсци која се спремала за рат против Хабсбурговаца. Међутим, том приликом, избегао је да изврши ову обавезу изговарајући се да мора остати у својој земљи, како би се обезбедио мир и сигурност док влашке и молдавске трупе буду пролазиле путем за Будим.

Био је изразити антихабзбурговац и поборник сарадње са Османлијама. Као један од најутицајнијих магната био је саветник и заштитник младог Јована II Жигмунда Запоље. Петровић је такође имао и велико имање у Банату, код Темишвара. Обављао је и дужност лугошког и карансебершког бана под краљицом Изабелом Јагелонском. Петар Петровић је током читаве једне деценије играо важну улогу у југоисточним пределима Угарске. Успешно је лавирао између интереса Порте и политичких борби у окрњеном Угарском краљевству. Након османских похода, 1551. и 1552. године. настао је Темишварски беглербеглук, чији су главни део чиниле управо територије Петровићевог санџака.

Турци су преко Али-паше будимског 1553. године слали помоћ побуњеницима под вођством Петровим. Петровићеве чете су се тада бориле на страни Запоље, против угарског краља Фердинанда I.Алберто Фортис: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984. Од султана је 1554. године добио градове Лугош и Карансебеш. Током 1556. године вршио је дужност намесника Ердеља, како би припремио повратак краљице и њеног сина. Умро је следеће године, док је његов штићеник, Јован Жигмунд, именован за вазалног кнеза Ердеља

Лични живот Породица Петар Петровић је рођен око 1486. године. Његов отац је био Михаило Петровић, представник Врбаса у Угарском сабору од 1505. Будући да се није женио нити имао потомства, сву своју имовину након смрти у октобру 1557. је оставио деци својих сестара.

Калвинизам Био је присталица калвинизма и користио је своју моћ како би значајно утицао на ширење реформације у Угарској. Блиско је сарађивао са Петером Мелијусом Јухасом, бискупом и организатором калвинистичке заједнице у Дебрецину. У новембру 1554, запослио је чувеног италијанског лутеранског теолога Франческа Станкара као личног лекара, у свом замку све до своје смрти 1559. Станкаро је био познат по утицају на дебрецинског клерика Тамаша Арањија, који се умешао у оштру дебату са Петровићевим калвинистичким сарадником Петером Мелијусом Јухасом око антитринитарних питања; али изгледа да ово није утицало на односе Петровића и Станкара, јер је остао у Петровићевој служби до његове смрти.

Види још Лугошка и карансебешка бановина

Референце

Литература

Категорија:Умрли 1557. Категорија:Мађарско племство Категорија:Српско племство Категорија:Срби у Мађарској Категорија:Реформација Категорија:Српскe војсковође Категорија:Историја Војводине у новом веку Категорија:Српска историја под османском влашћу Категорија:Банови