мини|200п|Област Соли у саставу Сремске земље Стефана Драгутина, рани 14. век.
Соли је назив за средњовековну област на подручју данашње североисточне Босне и Херцеговине. Област је била центрирана око данашњег града Тузле. У почетку је чинила словенску жупу. У 9-10. веку, област је била у саставу Србије, а потом улази у састав Самуиловог царства, Византије, Угарске, Бановине Босне, Драгутинове Сремске земље и Краљевине Босне. У 12. веку област је постала бановина Краљевине Угарске.
Нема сумње да је област Соли добила назив по каменој соли која се у том крају обилно искоришћавала. Главно место жупе Соли била је управо данашња Доња Тузла са својим центром Сол поменутим први пут у својству места, односно града 1411. године. Колика је била територија жупе Соли не може се тачно одредити јер о томе не постоје историјски подаци. Међутим, на челу Солија налазио се жупан, а ова жупа је била у саставу веће области, Усоре. Соли се помиње као део Усоре или одвојено, али увек уз област Усору. Уколико се помиње одвојено, то се чини да би се истакао велики економски значај ове жупе у средњем веку. Жупу Соли су одвојено од Усоре ословљавале нарочито угарске канцеларије. Усора и Соли се први пут у историјским изворима помињу 1225. године у писму папе Хонорија III.
Соли у раном средњем веку 200п|мини|лево|Држава кнеза Часлава Клонимировића (око 950. године) Назив "Босна" по први пут се јавља средином 10. века у "Спису о народима" (De administrando imperio) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913—959). У време када се први пут спомиње, Босна представља само географски појам. Нема података о евентуалном архонту Босне. Константин је савременик српског кнеза Часлава Клонимировића из династије Властимировића. Босну помиње као део Чаславове државе. Порфирогенит набраја насељене градове у српским земљама у приморју и у унутрашњости. У приморју набраја седамнаест градова, док у унутрашњости набраја осам градова: Дестиник, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник. Убификација свих градова, сем Салинеса, је спорна. Салинес се изједначава са средњовековним Солијем, односно данашњом Тузлом. Био је центар истоимене жупе. Порфирогенит напомиње да се два града налазе у Босни. Дакле, Соли се налазио изнад првобитне Босне која је обухватала само долину истоимене реке. Треба напоменути да је Соли једини Порфирогенитов град у унутрашњости који се касније поново јавља у историјским изворима. Остали градови су нестали, или су претворени у села, углавном до 12. векаБлагојевић, Медаковић (2002). стр. 38—44ВИ 2 (1966). стр. 44—7.
Према Барском родослову, након смрти Часлава Клонимировића распада се његова држава. Рашка и Босна се осамостаљују. Босна почетком последње четвртине 10. века улази у састав хрватске државе под КрешимиромЛетопис попа Дукљанина (1088). стр. 125.. Крајем 10. века македонски цар Самуило у свом походу против Јована Владимира пролази кроз Босну и прикључује је својој држави. Самуило је умро 1014. године након битке код Бјеласице. Његов наследник, Гаврило Радомир, убијен је већ следеће године те је власт преузео Јован Владислав. Након погибије Владислава пред Драчем 1018. године византијски цара Василије реокупирао је Балканско полуострво. Босна свакако признаје врховну византијску власт. Босански бан учествује на страни Византије у устанку кнеза Војислава. Војиславов унук, краљ Константин Бодин, поставио је своје рођаке на чело Босне и Рашке. На челу Босне нашао се кнез Стефан који је Бодину положио заклетву верности. Угарска, међутим, почетком 12. века прикључује Хрватску својој територији, а до 1138. године се и Босна нашла под њеном влашћу.
Босански бан Борић био је угарски вазал. Византијски хроничар Јован Комнин забележио је да је Борић учествовао у опсади Браничева на страни угарског краља (1154)Византијски извори 4 (2007). стр. 45—54. Сукобе око угарског престола искористио је византијски цар Манојло да заузме делове Хрватске, Славоније и Босну. Босна се тако, по последњи пут, нашла у зони утицаја Византије. Од 1165. године Босна је у саставу интитулације цара Манојла. Бан Кулин (1189—1204) је био вазал византијског цара. Он Босну дели на више "земаља" којима су управљали челници. Узор је нашао у Рашкој под Стефаном Немањом. Стефанова браћа, Мирослав и Страцимир, а касније и синови, Вукан и Растко, управљали су деловима државе као удеони кнежеви. Слична је и титула челника у Босни. Матична и најстарија земља око које се развила босанска држава јесте "земља Босна", у долини истоимене реке. Средишња жупа земље Босне била је жупа Босна која се 1244. године дели на две мање жупе: Врхбосну и жупу Босну у ужем смислу. Земља Босна граничила се за земљама Доњи Краји (долина реке Врбас), земља Подриње (формирана до краја 14. века), земља Дрина (доњи ток Дрине) и Усора и Соли, које су обухватале највећи део данашње северне Босне.
Настанак земље Соли 200п|мини|Угарски краљ Бела (1235-1270) Соли и Усора се у изворима по први пут спомињу 1225. године у писму папе Хонорија III калочком надбискупу Угрину. Калочки надбискуп је донео одлуку о уништавању јереси у Босни те му се папа захваљује на томе и потврђује одлуку угарског краља Андрије II (1205—1235) да калочком бискупу повери задатак очишћења Босне, Солија и Усоре (terras quasdam, videlicet Bosnam, Soy et Wossora) од јереси. Андрија је обећао да ће против босанских јеретика покренути прави крсташки рат, али је он изостао након заклађења односа Угарске и папства изазваних доношењем Златне буле из 1222. године. Богумилство је било веома раширено, а подржавала га је и босанска властела којој је католичка црква, као највећи зенљопоседник, представљала највећег конкурента. Бан Матеј Нинослав није успео да се избори са јеретицима што сазнајемо из његовог писма упућеног папи Гргуру IX (1227—1245). Стога је, по папином одобрењу, угарски херцег Коломан 1237. године предузео поход ка унутрашњости босанске државе. Из српских извора сазнајемо да је продро све до Хумске земље где је у то време управљао унук Мирослава Завидовића, Тољен II. Српски краљ Владислав се са војском нашао на крајњем западу своје државе како би предупредио угарски напад. Резултат војног похода херцега Коломана је оснивање Босанске католичке дијецезе која је била потчињена Калочкој надбискупији. Центар Босанске дијецезе је до 1252. године постало Ђаково. Матеј Нинослав је црквени десетак Усоре, Солија и Доњих Крајева, поклонио католичкој дијецези у Ђакову.
Бановина Усора и Соли
200п|мини|лево|Бановина Соли средином 13. века Угарски краљ Бела IV (1235—1270) је, подстакнут монголским нападима, средином 13. века формирао систем бановина на југу и истоку своје државе. Бановине су имале функцију крајине односно крајишта у српској држави. Прва бановина основана је 1247. године у тзв. "Оностраном Срему". Тако су Угари називали област која је у Србији била познатија под називом Мачванска бановина. На чело бановине постављен је Ростислав Михаиловић. Ростислав је био син черниговског кнеза Михаила. Пред монголском најездом се почетком 1240-их година склонио у Угарску где се оженио ћерком угарског краља, Аном. Као зет угарског краља, постао је први бан Мачве. Таст му је доделио и управу над Усором и Солијем. Бановина је формирана 1254. године. Томе је претходио рат угарског краља и бана Матеје Нинослава о коме сазнајемо из писма Беле IV папи Иноћентију IV (1243—1254) у коме се жали како је приморан да ратује у Босни. Поред Мачванске и бановине Усоре и Соли, Бела је формирао и Кучевско-браничевску и Северинску бановину. Бановина Усора и Соли обухватала је простор од ушћа Врбаса на западу до ушћа Колубаре на истоку. Власт Матеје Нинослава и његовог наследника Пријезде је, изгледа, обухватала само земљу Босну са Доњим Крајевима.
У титули Ростислава Михаиловића званично се не помиње ни Усора и Соли. Он је "дукс Галиције и господар Мачве" (dux Gallicie et dominus de Machou). Његова власт у Мачви ослањала се на традицију сремског кнештва Јована Анђела, сина угарске принцезе Маргарите (Марије) и византијског цара Исака II Анђела. Ана, супруга Ростислава Михаиловића, носила је титулу "кнегиње Галиције и Босне и Мачве" (Ducissa Gallicie ac de Bozna et de Mazo domina). Под Босном се овде подразумевају земље Усора и Соли. Власт Матеје Нинослава сведена је на земље Босну и Доњи Краји. Кнегињу Ану наследио је син Бела Ростисављевић. Бела је био на челу Мачванско-усорског кнештва до своје смрти 1272. године. Ратовао је против српског краља Уроша I који том приликом пада у заробљеништво. Тадашњи краљ Ладислав IV Куманац и његова мајка Јелисавета били су играчке у рукама угарске властеле. Власт над Мачвом, Усором и Соли предавана је у руке моћних кнежева о чему сведоче бројне повеље из периода од 1272. до 1280. године. Смењују се Роланд Ратот, Хенрик Гисинговац, Егидије од Мославине, Угрин Чак, извесни Јан и Иринеј. Изричит помен "бановине Усоре и Соли" помиње се у титули Гисинговца од новембра 1272. до априла 1273. године када се он титулише као "banus de Wozora et de Sou" и Иринеја (bano de Sow etdeWozora). У осталим случајевима Усора и Соли наводе се као Босна. Јелисавета је у својим рукама 1280. године објединила власт над Мачванско-усорском бановином. Последњи пут се са титулом кнегиње Мачве и Босне Јелисавета помиње 11. јула 1284. године. Тада је ове територије уступила сремском краљу Драгутину.
Српска власт над Соли
мини|Стефан Драгутин, фреска у цркви Ружици на Калемегдану Драгутин је област Соли добио као зет угарског краља. Био је ожењен ћерком Стефана V и Јелисавете Куманке, Каталином Арпад. Драгутин је на територији Усоре и Солија радио на сузбијању јереси што видимо из писма папе Николе IV упућеног Драгутину, његовом брату Милутину и Јелени, њиховој мајци. Драгутин је од папе тражио мисионаре који ће радити на сузбијању богумилства. Папа је послао двојицу фрањевца. О Драгутиновој власти над Усором и Соли сведоче и доста познији извори. Реч је о родословима међу којима је најстарији Копорињски родослов писан после смрти цара Уроша (1371), а затим и Врхобрезнички и Пејатовићев родослов, оба писана у 17. веку. У њима се наводи да је Драгутин држао "сремску земљу и ускорскују". Соли се не помиње као посебна земља јер се она до половине 14. века налазила у саставу Усоре. Драгутинова ћерка била је удата за Стефана I Котроманића, наследник бана Пријезде, који је на власт дошао између 1287. и 1290. године заједно са својим братом, Пријездом II. Босна се крајем 13. века нашла на удару брибирских кнезова из породице Шубић. Павле Брибирски је, користећи се сукобима у Србији који су избили 1301. године, продро дубоко у земљу, све до Оногошта. Још од 1299. године он је освојио велики део Босне и понео титулу „господара Босне“ постављајући на место бана свог брата Младена I. Младен 1302. године ратује са Стефаном Котроманићем око Босне. Већ 1304. године у једној повељи носи титулу господара Хумске земље. Међутим, нема трагова о стварној власти Младена Брибирског у Хуму. Уместо њега појављује се кнез Константин из породице Нелипчића који влада просторима доњег тога Неретве, Стона и Невесиња. Павле води рат са Милутином. Српски краљ заробио је његовог сина, Младена II, који је 1304. године преузео банску титулу након погибије свога стрицаВојна енциклопедија 9 (1972). стр. 634. Око 1306. године Павле и Милутин су склопили мир. Павле се повукао из Хумске земље, а Милутин је ослободио Младена.