Тунис (раније Тунизија, од ; [], [-{Tunes}-]), званично Туниска Република ( []), магребска је држава у северној Африци, United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications која се на северу и на истоку граничи са Средоземним морем. На западу има границу с Алжиром (965 -{km}-) и на југоистоку с Либијом (459 -{km}-). Име државе долази од имена главног града Туниса, који се налази на северу земље.
Око 40% територије земље покрива сахарска пустиња, док је остатак земље веома плодан. Овај простор је колевка картагинске цивилизације и житница Римског царства.
Од 1957. Тунис је председничка република. Данас је члан бројних светских и регионалних организација укључујући Арапску лигу, Афричку унију и Заједницу сахело-сахарских држава.
Географија
десно|мини|200п|Карта Туниса
Положај Тунис се налази на медитеранској обали северозападне Африке, на пола пута између Атлантског океана и делте Нила. Граничи се са Алжиром на западу (965 км) и југозападу и Либијом на југоистоку (459 км). Лежи између 30° и 38° северне ширине и 7° и 12° источне географске дужине. Површина државе износи 163.610 km², што га чини најмањом државом у Магребу. Рељеф Туниса поприлично је другачији од рељефа регије. Земља има велику обалу (1 298 km). Положај је повољан зато што има излаз на Средоземно море.
Геологија и рељеф Кроз земљу се у смеру југозапад-североисток протеже планински ланац, који је део источног дела Атласа. Између планина у тој регији налазе се долине и плодне равнице. Највиша је тачка Ђебел Чамби (1544 -{m}-), а просечна је висина 700 -{m}-. Сахара, која се налази на југу земље, покрива око 40% територија Туниса.
Најважнија природна богатства су: нафта, фосфати, гвожђе, олово, цинк, со и обрадива земљишта.
Воде Најважнији је водоток река Међерда која се улива у Туниски залив. Највеће језеро је слано језеро Шот ел Џерид.
Клима Клима Туниса подложна је средоземним и сахарским утицајима. Састоји се од седам биоклиматских зона између којих постоји велика разлика у могућностима узгоја. Највећу климатски границу између севера и остатка земље чини туниски планински ланац који одваја медитеранску и сахарску климу.
Годишњи број падавина варира кроз регије: око 1 000 милиметара на северу око 380 милиметара у средишњем делу око 300 милиметара на југу.
Летњу сезону обележава сува клима која је обележена високим врућинама и сушом због југа. Температуре варирају у зависности од положаја, надморске висине и близине Средоземног мора. Просечне температуре за целу земљу варирају од 12 °C до 30 °C. Земљу карактерише врло велики број сунчаних сати (око 3000 сати годишње). У подручјима планина Крумири могуће су температуре око 0 °C зими и око 50 °C лети у пустињским подручјима.
Историја
Давна историја Бројни трагови људске активности из доба доњег палеолита сведоче о прадавним становницима данашњег Туниса. Штавише, овде је откривена (20 -{km}- источно од Гафсе) најстарија религијска грађевина на свету (стара више од 40.000 година) која се састоји од више предмета посвећених духовима или силама природе. У неолиту се појавила приобална иберо-мауританска цивилизација као и капсијанска култура. У то време човеково присуство је условљавало обликовање Сахаре која је тад попримила данашњу климу. У то исто време становништво данашњег Туниса почело се повећавати доласком Бербера.
Тунис је ушао у историју доласком Феничана који су, развијајући своју трговачку мрежу, основали низ станица у западном делу Средоземља и изван Гибралтарског теснаца. Једна од најзначајнијих таквих станица била је Картагина коју су Тирани основали на туниској обали 814. п. н. е. По легенди град је основала краљица Елиса, сестра Пигмалиона, тирског краља.
Од пунске до римске Картагине лево|180п|мини|Пунска стела у Картагини десно|280п|мини|Изглед Картагине Између 6. и 5. века п. н. е. ривалитет са Грцима изазвао је Картагину на јаче развијање сопственог положаја: ускоро је контролисала цели североисток земље и појачала је свој ауторитет над другим феничанским територијама на афричкој обали. Тада се проширила на север, привучена трговином калајем, и на југ, ради трговине златом са Суданом.
Почетком 3. века п. н. е. Картагина је постала велика поморска и трговачка сила која је потпуно контролисала трговину и пловидбу у водама западног Средоземља. Поседовала је бројна подручја и изван Африке: југ Иберијског полуострва, запад Сицилије, Корзику, Сардинију и Малту. Неукључивање берберског становништва у своју цивилизацију Картагину је учинило рањивом, када су Римљани истиснули Грке као главне такмаце. У трци за контролу над западним Средоземљем, две су силе ушле у сукоб (Пунски ратови). Посед Сицилије био је у средишту овог сукоба који су се водили три пута између ова два града, почевши од 264. п. н. е.
Побуна Бербера током Првог пунског рата допринела је победи Рима над Картагином. Победа Ханибала у битци код Кане 216. п. н. е. дала је Картагињанима предност, али крајем Другог пунског рата опет је избила берберска побуна под вођством краља Масинисе, која је резултовала освајањем бројних картагинских територија. Напослетку, на крају Трећег пунског рата, 146. п. н. е, Рим је потпуно уништио Картагину . Крај Пунских ратова обележава успостава римске провинције Африке. Утика је постала први главни град, али је место старе Картагине и даље имало велику важност због својих предности. Године 44. п. н. е. Јулије Цезар је одлучио да тамо оснује колонију, али то се остварило тек за време Октавијана Августа, неколико деценија касније.
После Картагина постаје главни град провинције. То је раздобље благостања и напретка, када Африка постаје важан добављач пшенице и уља за Рим. Славна кружна картагинска војна лука претворена је у луку за флоту бродова који су превозили житарице за Рим. Као интегрални део Републике, па после Царства, заједно с Нумидијом, Тунис је постао средиште римско-афричке цивилизације.
Покрштавање Када се хришћанство појавило у Тунису, и генерално на Магребу, оно се суочило не само са непријатељским царским едиктима, већ и са отпором народа У 2. веку на снагу су ступиле царске мере, а сви који су одбијали службени култ подвргнути су прогонима. Онима који су устрајали у одбијању службене религије заплењена су сва добра те су прогнани или депортовани. Упркос овој тешкој ситуацији, нова религија развијала се брже него у Европи, поготово због друштвене улоге коју је Црква имала у другој половини 3. века. Афричка Црква развијала се врло брзо па је Картагина у 4. веку постала један од духовних средишта Запада. Тертулијан, свети Кипријан, свети Аурелије били су на одређени начин донатисти, а та доктрина, која је била у успону између 4. и 5. века, после је проглашена јеретичком.
429. године, под вођством Гејсериха, Вандали прелазе Гибралтарски теснац. Десет година касније, након напуштања Хипона, улазе у Картагину, где оснивају своје краљевство на готово један век. Били су аријевци, што није олакшавало њихов однос с већинским хришћанским становништвом. Будући да се становништво верно званичном хришћанству покушало супротставити Вандалима, многи су црквењаци мучени, прогањани и затварани у логорима на југу Гафсе. Ипак, латинска култура је сачувана па је хришћанство било снажно заступљено. Вандали су постали власници најбогатије римске провинције у којој је живот у то време био поприлично лагодан. Регрутовање војске било је отежано те су Вандали почели са регрутацијом аутохтоних, романизованих Бербера.
Ипак, у неспособности одбијања непријатељских племена, која су се гомилала на њиховим границама, пораз од 530. године искористио је византијски цар Јустинијан I који је заузео ту територију 533. године. Највећи део вандалског становништва поробљен је и депортован на Оријент, док је други део, присилно или властитом вољом, укључен у византијску војску као помоћни војници. Јустинијан је Картагину учинио седиштем своје афричке дијецезе. Након монотелитске кризе, византијски цареви, супротстављени локалној Цркви, окрећу се од Картагине. Такође, уз многе религијске свађе, Византија није успела да у своје царство интегрише Бербере, који су се побунили неколико пута.
Арабизација и исламизација Туниса Три су подвига заслужна за арапско освајање Туниса. Преобраћења се нису догађала подједнако и без отпора, понегде се догађала потпуна апостазија, а понегде прихватање синкретизма. Арабизација се догађала полако и поступно.
Први подухват почео је 647. године. Картагински егзарх Гргур потучен је код Сбеитле, што је показало слабе тачке Византије. 661. године, догодио се други подухват који је резултовао заузимањем Бизерте. Трећи подухват, који је 670. извршио Окба бен Нафа (عقبة بن نافع), био је кључан: Бен Нафа је исте године основао град Керуан, који је постао средиште разних похода на север и запад Магреба. Потпуну инвазију спречило је убиство Бин Нафе, 683. године те је маварска војска истерала арапску војску из Керуана. Арапи се враћају 688. године, али су изгурани у Либију. 695. године успева им преотимање Картагине од Грка, али је Византија поновно заузима 696. Град је потпуно освојен 698. године.
За разлику од осталих освајача, Арапи се нису задовољили само освајањем обале те су заузели и унутрашњост земље. Након грчевитог отпора, Бербери су се после пораза код Кахене преобратили на религију својих нових освајача. Ипак, бројни који су одбили доминантну религију прихватили су хариџијство (трећа и најмања грана ислама, уз суните и шиите), који је сматран јеретичним, јер заговара једнакост свих муслимана, без обзира на боју и класу. 745. године берберски хариџије освајају Керуан. Регија је остала под влашћу Омејада до 750. године.
лево|243п|мини|Натпис из једног Сократовог рада 800. године, халиф Харун ал-Рашид, у Ифрикији препушта своје моћи емиру Ибрахиму ибн Ал-Аглабу који оснива династију Аглабида, која влада идућих 100 година. Тунис постаје важно културно средиште у чијем је срцу Керуан. Аглабиди оснивају велику ратну флоту како би се одбранили од претњи с мора. 909. године, Абу Абд Аллах ал-Хусаин ал-Схи'и, уз помоћ Бербера који су одбијали аглабидску власт, најављује силазак Фатиме Захре (Мухамедове кћери) те се проглашава владаром и имамом Туниса, и оснива шиитску династију Фатимида. Појављују се као противтежа аглабидским и омејадским халифима, окупљеним око сунитизма.
921. године основан је град Махдиа који је проглашен главним градом Фатимидског халифата. Трећи халиф Исмаил ал-Мансур премешта главни град у Керуан те осваја Сицилију 948. године. Кад су Фатимиди преместили своју базу у Египат 972. године, Зириди мало по мало стичу своју независност. Раскид с Фатимидима догодио се 1048. године, кад је један владар добио од абасидског халифа статус заповедника свих веровања у целом Магребу. Раскидом с Фатимидима почиње раздобље ослобођења Бербера. Као освету, Фатимиди шаљу египатска номадска племена, Хилалите, у инвазију тог подручја. Керуан, иако утврђен, одолева нападима пет година, али на крају завршава окупиран. Опљачкане су бројне трговине и срушене јавне зграде те светилишта. Ова инвазија срушила је разлике између берберских номада и седећих становника те је резултовала општим мешањем становништва. Политичке трзавице у Ифрикији, подстакнуте нестанком Зирида, гурнуле су државу у анархију. Махдиа, као и други градови Ифрикије на крају падају у руке алмохадском султану Абд ал-Мумину, који се у својим подухватима устоличио на северу Марока, 1159. године.
Дуго пре доласка Хилалита, од друге половине 7. века, у регији се прихвата ислам, али класични арапски језик остаје прерогатива богатијих грађана и дворанина. Након хилалитске инвазије, берберски дијалекти прилагођавају се, те неки потпуно нестају у корист арапског језика.
Раздобље великих освајања