Хетити су први индоевропски народ на тлу Мале Азије. О њима се зна изузетно мало. Прва сазнања о Хетитском царству била су посредством Библије. Док археологија није установљена као наука Хетити су сматрани минорним племеном предње Азије. Од 18. века почиње истраживање Хетитске државе да би у 19. веку почело да се базира на научним методама. Археолози Винклер и Макриди 'беја су почетком 20. века ископали у Богазкалеу, у северној Турској стари хетитски град Хатушу. Пронашли су архив са 20.000 докумената писаних клинастим писмом, међу којима је и мировни споразум Хатушилиша III и Рамзеса II, који се чува у истанбулском музеју.
мини|280п|Хетитско царство (црвено) на врхунцу своје моћи 1290. п. н. е., граничи се са Египатским царством (зелено) Култура Хетита мини|280п|Египатски фараон Рамзес II опсада утврду Хетита Дапур - 1269. п. н. е. мини|280п|Хетитска кочија из египатског хијероглифа. Поред руина хетитских градова и остатака материјалне културе, постоје и многобројни извори писаног карактера. Они су углавном писани клинастим писмом који су Хетити преузели од асирских трговаца и прилагодили свом језику. Постоји и део извора писан лувијском варијантом хијероглифа. Најважинији су владарски натписи Аните, Телепина, анали Муршилиса II, хетитски законик из 14. века п. н. е. који се састоји из 2 дела написана у различитим временима, документарни извори о даривању земљишта, катастарски записи, уговори хетитских владара са владарима суседних области и држава, религијско магијски текстови, вавилонско - хетитски речници, вавилонски натписи и асирска документа. Архив египатског фараона Ехнатона у Тел Ел Амарни садржи корпус текстова који осветљавају односе Египта и хетитске државе у време експанзије под Шупилулијумом I, најмоћнијим хетитским владарем.
Историја
У 3. миленијуму п. н. е. простор Анадолије (Мале Азије) насељавала су два племена која су имала одлике Јафетске групе. То су били Прото Хети (Хати) и Палајци. Оштро су се разликовали од племена Неситских Хета и Лувијаца, која су се доселила на тај простор почетком 2. миленијума п. н. е. а која су припадала Индоевропској групи народа. Та разлика је најочигледнија у језику који је код јафетских староседелаца аглутинативан, док су досељеници говорили индо-европским језиком. Постоје и две претпоставке одакле су дошли: по једној, у почетку су насељавали простор око Каспијског језера и дошли су преко Кавказа, а по другој су дошли преко Балкана.
Хатуша, код данашњег Богазкалеа (-{Boğazköy}-) у средишњој Турској, постаје престоница око 1650. п. н. е., у време владавине Хатушилија I.
Организована држава се појавила око 1800. п. н. е. под краљем (Сунцем) Анитом.
Хетити су 1594. п. н. е. заузели Вавилон и проузроковали пад Хамурабијеве династије. Године 1593. п. н. е. Касити су освојили Вавилон.
Држава доживљава врхунац за време Шупилулијуме I, a у бици код Кадеша одбијају египатски напад. Хетитска држава се простире од Егејског мора (око 1300. п. н. е. Хетити заузимају Ефес) до близу Библоса.
Око 1200. п. н. е. хетитску државу, која је пре пола века била на још на врхунцу, а сада ослабљену устанцима и проблемима са разбојницима, уништава најезда „морских народа“, народа коме етнички састав и порекло нису утврђени.
Још пола миленијума ће постојати мале хетитске државе, државе „хијероглифских Хетита“. Године 717. п. н. е. Асирци под краљем Шарукином (Саргоном II) освајају последњу велику Хетитску државу Кархемиш. Наредних векова Хетити се посемићују и примају језик семитских Јермена. Име Хетита убрзо после тога коначно ишчезава из историје.
Асирске дамкарске колоније и формирање државе Природна богатства хетске државе која се пре свега огледају у великим количинама металних руда (сребро, олово, гвожђе) потребних за занатске производе привлаче становнике околних области, посебно Асирце из Ашура који на овом простору оснивају трговачке (дамкарске) колоније. Регион је претежно пашњачког карактера и богат ситном рогатом стоком. Асирци су имали извесну аутономију у трговини подржани од локалне аристократије која је добро зарађивала тргујући са њима. Обично становништво је услед њихове зеленашке праксе сиромашило и подизало устанке. Постоји предање о интервенцији Саргона (владара сумерско-акадског царства) који је упао у Анадолију позван да заштити асирске дамкаре у Канешу од Бурушханда. Колоније су осниване у сливу реке Халис (Казил Ирмак). Локално становништво је разједињено услед отежане комуникације због географских одлика. Анадолија је висораван без доминантног воденог тока где би се образовало наводњавање, па је интегративни процес био спорији.
У III миленијуму п. н. е. асирска трговачка колонија Канес (Ганис) експлоатише становништво које је расцепкано услед географских одлика територије. Хетити се у том периоду налазе у распадању родовско-племенске заједнице. Постепено се образују први племенски савези који су били ембрионални облици Хетитских држава. Издавајају се центри у Хатушашу, Неши, Залпуви и Кушару. Уједињавањем племена Прото Хетита (Хата), Палајаца, Неситских Хетита и Лувијаца, свако племе и даље задржава свој идентитет и свој аристократски слој, вероватно у некој мери и језик и писмо (лувијски хијероглифи су се одржали и после пада царства у 12. веку п. н. е.).
У 19. веку п. н. е. настаје једна од првих хетитских држава. Хетско-неситски владар Анита, син Пухтане из Кушара, побеђује Пијушта из Хатушаша, руши градове Хатушаш и Залпуви и ставља своју престоницу у Неши.
Старохетитско царство 1680−1500. године п. н. е.
У 17. веку п. н. е. почиње јачање хетитске државе. Табарна (велики цар) из Кушара покорава низ области Кападокије – долине близу Тауруса. Сматран је оснивачем хетитске државе. Његово име постаје синоним за владарску титулу. Крајем XVII века престоница се премешта у Хатушаш. Табарна узима име Хатушилиш I (човек из Хатушаша). Устанак робова после смрти Хатушилиша I је вероватно био последица претеране експлоатације и угњетавања. Судећи по законику који је пронађен у клинописној верзији из 14. века п. н. е., односи господара према робовима су били сурови. Робови су сматрани обичним оруђем, и штета која је причињена евентуалним убиством роба је, у ствари, била штета према имовини.
Крајем 17. века п. н. е. поновно проширење Хетитске државе под Муршилијем I који уједињује области Мале Азије. Осваја Алепо (Халпу) и наставља ка Еуфрату. Године 1595. године п. н. е. упада у Вавилон – пљачка и свгава Шамшудитану последњег аморитског цара, што је отворило пут Каситима који 1593. заузимају Вавилон и оснивају своју династију. Крајем владе Муршилија I почињу крупни устанци и дезинтеграција земље. Муршили I гине у дворској завери. Немири су потресали државу која је била ограничена на територију северно од Тауруса.
У 16. веку држава се консолидује под царем Телепином. Он утврђује сениоратско наследство престола, по коме престо наслеђује најстарији син. Одређује компетенције Панка (гомила, мноштво) – аристократског већа које је реликт старинског родовско племенског савета.
У прво време он је представљао скуп војника града Кушара, да би касније када органи војне демократије губе значај прерастао у орган врховног савета владајуће класе. У његов састав су улазили владареви рођаци, пријатељи и војсковође. Телепин је Панку доделио права да може ограничавати царску власт, преиспитивати царске судске одлуке које се односе на чланове царске породице. Чак је тај савет могао и да суди цару. Примена ових овлашћења није позната из извора, али је јасно да је јачањем царске власти у каснијем периоду овај савет потпуно изгубио значај.
Поред Панка у ово време је постоја још један државни орган, савет старешина, назван Тулија, који је такође био установљен ради ограничавања царске власти.
Телепин је на свом натпису оставио инструкције својим наследницима „Ти не треба да говориш - ... хоћу да је поштедим.-Ти не треба да прашташ, већ пре да увећаваш!".
Средњохетитско царство 1500−1400. године п. н. е.
Овај период се слободно може назвати и хетитски мрачни, средњи век, обзиром да је изворима најнеосветљенији. Свакако је очигледно слабљење царства унутрашњим немирима, а сматра се да је управа прешла на владаре области Ханигалбат који су били у савезу са Египтом.
У овом периоду долази до развоја царства Митани на истоку у рејону гоњег Еуфрата. Митански владари су анексирали област Кисвадну на југоистоку Анадолије, касније познату као Киликија, Алепо и Алалах. После губитка освојених сиријских области због ратничких похода Тутмеса III, склапају пријатељство и савез са његовим наследницима Тутмесом IV и Аменхотепом III, што је био аларм Хетитима да размисле о свом положају.
Новохетитско царство 1400−1180. године п. н. е.
У 15. веку п. н. е. предњом Азијом доминира хуритско царство Митани, чије се језгро налазило на реци Хабур, левој притоци Еуфрата. Митанско царство је успело да се прошири од Алепа и Алалаха на западу, до Нузи који се налазио источно од Еуфрата обухватајући Асирију. Шауштатар, митански цар, је освојио Ашур и из њега однео златна и сребрна врата у Вашукану, митанску престоницу.
Египат је за време Тутмеса III проширио границе на рачун Митана (цар је био тада Баратарна), до северне Сирије и Кархемиша, али се за владавине његових наследника такво стање није одржало. Већ за владе Тутмеса IV и Аменхотепа III долази до династичких бракова између Египта и Митани због јачања Асирије и Хетитске државе. Војна моћ Египта слаби. Аменхотеп III је био потпуно војно неактиван, а Аменхотеп IV сувише заузет верском реформом и борбом са Амоновим свештенством у Теби. Египат је потресала социјална криза.
Крајем 15. века п. н. е. Асирија се изборила за независност од Митани које су потресали дворски нереди око преузимања престола. Египат је био у опадању, а на Хетитски двор је дошао способни и енергични цар Шупилулиума, који је знао дипломатијом и оружјем да издигне Хетите, као претенденте на хегемонију у региону.
Први походи Шупилулијуме су били усмерени на припајање области Кисвадне која се раније налазила у оквиру митанског царства. Кисвадна је прикључена хетитском царству и постала је њена почасна покрајина. У натписима стоји да је ослобођена ропства Хурита.
Користећи се сукобима Асирије и Митани, Шупилулијума је потчинио низ кнежевина на северном Тигру, међу њима и Алзу. У кнежевинама су владали људи блиски цару који су били потпуно под његовом контролом.
Митани су потресани немирима око преузимања престола. Јављало се више претендената, тако да нису обраћали пажњу на освајање северне Сирије, земље Амуру. Шупилулијума је стигао до ливанских планина потчинивши себи Кархемиш и Алепо у којима су владали његови синови. Немогућност египатских владара, да због унутрашњих борби, одбране сиријске поседе, изазвало је прилазак савеза сиријских кнежева, који су били опозиција египатској власти, Шупилулијуми. Хетски цар је умео добро да искористи њихову огорченост на велике намете које су плаћали Египћанима и нахушка их да за њега освајају области продирући до Палестине и освајајући Катну и Библос, који је одвајкада био бастион египатске власти у том подручју. Савез сиријских кнежева је био под вођством Азируа, кнеза Кадеша. После смрти Тутанкамона, Шупилулијума је чак покушао да дипломатским путем анексира Египат уговарајући брак Тутанкамонове удовице са својим сином. Према неким сазнањима хетитски принц је кренуо у Египат, али је у Сирији убијен. Сумња се да га је убио Хоремхеб, војни командант који је преузео престо и основао XIX династију.