Крајишник је уобичајени назив за становнике Војне крајине, која је од 16. до 19. века обухватала делове Босанске Крајине, Лике, Кордуна, Баније и Далмације. Она је у вријеме Хабзбуршке монархије и Аустроугарске била организована за одбрану од Османлија, насељавањем војних колониста који су уживали одређене привилегије у замену за војну службу у пограничне области Хрватске, Славоније и Далмације. Данас се назив Крајишник најчешће употребљава за становнике Бањалучке регије (Босанска Крајина) у Босни и Херцеговини и за некадашње становнике Републике Српске Крајине.
Историја
Порекло и статус Војна крајина је створена средином 16. века (1530-1553) постављањем царских (хабсбуршких) војних посада у пограничне тврђаве у Хрватској и Славонији, док су опустошене пограничне области, поседи хрватске властеле, откупљени од претходних власника и насељени избеглицама из свих балканских крајева под турском влашћу. Ових досељеника било је из свих крајева Балкана, укључујући Србију, Босну, Херцеговину, Албанију и освојене делове Хрватске и Славоније, а већином су били православне вере, мада је било и католика, ослобођених хрватских кметова и избеглица из Далмације и Славоније. У историјским изворима из 16. века становници Војне крајине називају се различито (пребези, ускоци, Власи, Хрвати, Славонци, Срби...), али највише заједничким именом ускоци и Власи (за православне) или Славонци (за католике). Становници војне крајине били су изузети испод власти хрватске властеле и директно подчињени аустријским војним властима, које су представљали већином немачки официри. Док су сељаци Хрватске и Славоније све до 1848. имали статус кметова и били својина феудалаца, дотле су крајишници уживали статус и привилегије слободњака, са правом на своју земљу и ослобођени од свих пореза у замену за војну службу. У време Велике сеобе Срба (1690) опустошене крајишке области масовно су насељене избеглицама из Србије. У време националног буђења међу Србима и Хрватима у доба романтизма (средином 19. века), православни Крајишници, који су били у великој већини у то време, прихватили су српски национални идентитет и задржали га до данас.
Војна организација Након губитка Вировитице и Чазме 1552 (што ке најзападнији продор Османлија у Хрватску), краљ Фердинанд је образовао Славонску војну крајину (између Драве и Саве), која је 1553. добила сталну крајишку посаду од 2.791 војника о трошку Штајерске и Корушке (са 3 капетаније-Копривничка, Крижевачка и Иванићка) , и Хрватску војну крајину (од Саве до мора) у којој је Крањска издржавала 1.409 најамника (са 5 капетанија - Сињска, Бихаћка (до 1594), Огулинска, Храстовичка (до 1594) и Жумберак). На крањској територији организована је посебна капетанија за жумберачке ускоке. Одбрана Хрватске заснивала се на милитаризованој Хрватској и Славонској војној крајини са плаћеним посадама у градовима (већином састављеним од Немаца) и неплаћеном народном војском крајишника (већином пребега - ускока). Сво становништво Војне крајине било је ослобођено феудалних намета и подељено у војводства, која су у случају узбуне давала 30-40 чета неплаћене народне војске-око 2.000 харамија и 500 хусара. Пешаци крајишке војске називали су се харамијама или ускоцима, и били су већином наоружани ватреним оружјем; од 3.000 харамија у Војној крајини у 16. веку, плаћених пребега (ускока) било је око 1.000, остатак су чинили домаћи људи. До Великог бечког рата (1683-1699) овако организована Војна крајина била је главни ослонац аустријске одбране против Турака. Са опадањем турске опасности у 18. веку Војна крајина је реорганизована, а њено становништво укључено у такозване граничарске јединице аустријске стајаће војске.
Види још Крајина
Референце
Литература
Категорија:Срби Категорија:Крајишници