Шарл Пјер Бодлер (; Париз, 9. април 1821 — Париз, 31. август 1867) био је француски песник, есејиста, преводилац и ликовни критичар. Његове песме се описују као оне које показују мајсторство ритма и риме, садрже егзотику наслеђену од романтичара и засноване су на запажањима из стварног живота.
Његово најпознатије дело, збирка лирске поезије под називом „Les Fleurs du mal“ (Цвеће зла), изражава променљиву природу лепоте у брзо индустријализујућем Паризу, изазваном реновацијом Париза средином 19. века. Бодлеров оригинални стил прозне поезије утицао је на генерацију песника, укључујући Пола Верлена, Артура Рембоа и Стефана Малармеа. Он је сковао термин модерност (modernité) да би означио пролазно искуство живота у урбаној метрополи и одговорност уметничког изражавања да то искуство забележи."By modernity I mean the transitory, the fugitive, the contingent which make up one half of art, the other being the eternal and the immutable." Charles Baudelaire, "The Painter of Modern Life" in The Painter of Modern Life and Other Essays, edited and translated by Jonathan Mayne. London: Phaidon Press, 13. Маршал Берман је Бодлера назвао првим модернистом."If we had to nominate a first modernist, Baudelaire would surely be the man." Marshall Berman, "Everything That Is Solid Melts Into Air".
Биографија
Детињство и младост Бодлер је рођен у Паризу 9. априла 1821."Baudelaire". Merriam-Webster. године. Његов отац, Жозеф-Франсоа Бодлер, био је високи државни службеник и аматерски уметник, који је са 60 година био 34 године старији од Бодлерове 26-годишње мајке, Каролине (рођене Дифајс); она је била његова друга жена. Жозеф-Франсоа је умро током Бодлеровог детињства, у улици Отфеј у Паризу, 10. фебруара 1827. године. Следеће године, Каролина се удала за потпуковника, који је касније постао француски амбасадор на разним племићким дворовима.
Бодлерови биографи су често ово видели као кључни тренутак, с обзиром на то да га је откриће да више није једини фокус мајчине наклоности оставило са траумом, што донекле објашњава ексцесе који су се касније појавили у његовом животу. У писму јој је навео: „У мом детињству је био период страствене љубави према теби.“ Бодлер је редовно молио мајку за новац током целе каријере, често обећавајући да је уносан уговор о издаваштву или новинарска наруџбина пред вратима.
Бодлер се школовао у Лиону, где је живео у интернату. Са 14 година, један школски друг га је описао као „много префињенијег и угледнијег од било ког нашег колеге ученика... повезани смо једни са другима... заједничким укусима и симпатијама, прерано развијеном љубављу према лепим књижевним делима“. мини|Портрет Бодлера са 23 године, насликао га је 1844. Емил Дероа (1820–1846). Бодлер је био нередован у својим студијама, понекад марљив, понекад склон „лењости“. Касније је похађао Лицеј Луј-ле-Гран у Паризу, студирајући право, популаран курс за оне који се још нису одлучили за неку одређену каријеру. Почео је често да одлази и тражи проститутке и могуће је да је у том периоду добио гонореју и сифилис. Такође је почео да се задужује, углавном за одећу.
По стицању дипломе 1839. године, рекао је свом брату: „Не осећам да имам позив ни за шта.“ Његов очух је имао на уму каријеру у праву или дипломатији, али уместо тога Бодлер је одлучио да се упусти у књижевну каријеру. Његова мајка се касније присећала: „Ох, каква туга! Да је Шарл дозволио да га води очух, његова каријера би била веома другачија... Не би оставио име у књижевности, истина је, али бисмо били срећнији, сво троје.“
Његов очух га је послао на путовање у Колкату, у Индији, 1841. године у нади да ће окончати његове раскалашне навике. Путовање је пружило снажне утиске о мору, једрењу и егзотичним лукама, које је касније користио у својој поезији. Бодлер је касније преувеличао своје неуспело путовање како би створио легенду о својим младалачким путовањима и искуствима, укључујући и „јахање на слоновима“.
По повратку у париске кафане, почео је да компонује неке од песама „Les Fleurs du Mal“. Са 21 годином добио је значајно наследство, али је велики део потрошио у року од неколико година. Његова породица је добила декрет о поверавању његове имовине у поверење, што је он горко негодовао, у једном тренутку тврдећи да би допуштање да финансијски пропадне био једини сигуран начин да га научи како да држи своје финансије под контролом.
Бодлер је постао познат у уметничким круговима као денди и расипник, потрошивши велики део свог наследства и џепарца за кратко време. Током овог периода, Жан Дивал, црнкиња и глумица француског порекла, постала је његова љубавница. Његова породица ју је одбацила. Његова мајка је сматрала Жан „црном Венером“ која га је „мучила на сваки начин“ и исцеђивала му новац у свакој прилици. Бодлер је покушао самоубиство током овог периода.
Учествовао је у револуцијама 1848. године и писао је за револуционарне новине. Међутим, његово интересовање за политику је било пролазно, како ће касније забележити у својим дневницима.
Почетком 1850-их, Бодлер се борио са лошим здрављем, великим дуговима и нередовним књижевним стваралаштвом. Често се селио из једног смештаја у други како би побегао од поверилаца. Предузимао је многе пројекте које није могао да заврши, иако је завршио преводе прича Едгара Алана Поа.
По смрти свог очуха 1857. године, Бодлер није поменут у тестаменту, али је ипак био охрабрен што би се раздор са мајком сада могао поправити. Са 36 година, написао јој је: „веруј да ти припадам апсолутно и да припадам само теби.“ Његова мајка је умрла 16. августа 1871. године, надживевши сина скоро четири године.
Каријера Његово прво објављено дело, под псеудонимом Бодлер Дифајс, била је његова уметничка критика „Салон 1845“, која је одмах привукла пажњу због своје смелости. Многа његова критичка мишљења била су нова у своје време, укључујући и његово залагање за Делакроа, а неки од његових ставова делују изузетно у складу са будућим теоријама импресионистичких сликара.
Године 1846, Бодлер је написао своју другу рецензију за Салон, стекавши додатни кредибилитет као заговорник и критичар романтизма. Његова континуирана подршка Делакроа као најистакнутијем романтичном уметнику добила је широку пажњу. Следеће године објављена је Бодлерова новела „La Fanfarlo“.
Цвеће зла мини|Илустрација за дело „Цвеће зла“ Шарла Бодлера (1916), Емил Бернар. Бодлер је био спор и веома пажљив радник. Међутим, често су га ометали лењост, емоционална патња и болест, и тек 1857. године објавио је „Les Fleurs du mal“ (Цвеће зла), своју прву и најпознатију збирку песама. Неке од ових песама су се већ појавиле у „Revue des deux mondes“ (Преглед два света) 1855. године, када их је објавио Бодлеров пријатељ Огист Пуле-Маласис. Неке од песама су се појавиле као стихови у разним француским часописима током претходне деценије.
Песме су пронашле малу, али захвалну публику. Међутим, већа пажња јавности је посвећена њиховој теми. Утицај на колеге уметнике био је, како је Теодор де Банвил рекао, „огроман, грандиозан, неочекиван, помешан са дивљењем и неким недефинисаним анксиозним страхом“. Гистав Флобер, недавно нападнут на сличан начин због Госпође Бовари, био је импресиониран и написао је Бодлеру: „Пронашли сте начин да подмладите романтизам... Непопустљиви сте као мермер и продорни као енглеска магла.“
Главне теме секса и смрти сматране су скандалозним за тај период. Такође се дотакао лезбејки, свете и профане љубави, метаморфозе, меланхолије, корупције града, изгубљене невиности, угњетавања живота и вина. У неким песмама је значајна Бодлерова употреба слика чула мириса, које се користе за изазивање осећања носталгије и прошле интимности.
Међутим, књига је брзо постала синоним за нездравост међу главним критичарима тог времена. Неки критичари су неколико песама назвали „ремек-делима страсти, уметности и поезије“, али су друге песме сматране заслужним ни мање ни више него правним поступком како би се забраниле. Ж. Хабас је предводио оптужбу против Бодлера, написавши у часопису „Фигаро“: „Све у њој што није ружно је несхватљиво, све што се разуме је труло.“ Бодлер је одговорио на негодовање пророчким писмом својој мајци:
мини|Илустрација омота за Олупине, Бодлеровог пријатеља Фелисијена Ропса. Бодлер, његов издавач и штампар су успешно процесуирани због стварања прекршаја против јавног морала. Кажњени су новчано, али Бодлер није завршио у затвору. Шест песама је забрањено, али су касније штампане као Les Épaves (Олупине) (Брисел, 1866). Још једно издање Les Fleurs du mal, без ових песама, али са значајним додацима, појавило се 1861. године. Многи значајни људи су стали иза Бодлера и осудили пресуду. Виктор Иго му је написао: „Твоје цвеће зла сија и блиста попут звезда... Аплаудирам твом снажном духу свим снагама.“ Бодлер се није жалио на пресуду, али му је казна смањена. Скоро 100 година касније, 11. маја 1949. године, Бодлер је ослобођен оптужби, пресуда је званично поништена, а шест забрањених песама враћено је у Француску.
У песми „Au lecteur“ (Читаоцу) која је предговор за Цвеће зла, Бодлер оптужује своје читаоце за лицемерје и да су подједнако криви за грехе и лажи као и песник:
... Силовање, отров, нож и сва зла дела ако красних слика сав још вез не даше на отрцан ђерђеф бедне судбе наше— значи, није душа, авај доста смела.
Последње године лево|мини|Портрет Бодлера, Надар, 1855. Бодлер је затим радио на преводу и адаптацији дела Томаса де Квинсија „Исповести енглеског конзумера опијума“. Остала дела у годинама које су уследиле укључују „Petits Poèmes en prose“ (Мале прозне песме); серију уметничких критика објављених у часопису „Pays, Exposition universelle“ (Село, Светска изложба); студије о Гиставу Флоберу (у часопису „L'Artiste“, 18. октобар 1857); о Теофилу Готјеу (Revue contemporaine, септембар 1858); разни чланци доприносили су делу Ежена Крепеа „Poètes français“; „Les Paradis artificiels: opium et haschisch“ (Француски песници; Вештачки рајеви: опијум и хашиш) (1860); и Un Dernier Chapitre de l'histoire des oeuvres de Balzac (Завршно поглавље историје Балзакових дела) (1880), првобитно чланак Comment on paye ses dettes quand on a du génie (Како неко плаћа своје дугове када има генијалности), у коме се критика окреће ка његовим пријатељима: Оноре де Балзаку, Теофил Готјеу и Жерар де Нервалу. лево|мини|Жан Дивал, насликао Едуар Мане 1862. (Музеј ликовних уметности у Будимпешти). мини|Аполонија Сабатије, насликао Винсент Видал. До 1859. године, његове болести, дуготрајна употреба лауданума, живот пун стреса и сиромаштво узели су свој данак и Бодлер је приметно остарио. Његова мајка је попустила и пристала да му дозволи да неко време живи са њом у Онфлеру. Бодлер је био продуктиван и мирно живео у приморском граду, а његова песма „Путовање“ је један од примера његових напора током тог времена. Године 1860, постао је ватрени присталица Рихарда Вагнера.
Његове финансијске тешкоће су се, међутим, поново повећале, посебно након што је његов издавач Пуле Маласис банкротирао 1861. године. Године 1864. напустио је Париз и отишао у Белгију, делимично у нади да ће продати права на своја дела и да држи предавања. Његова дугогодишња веза са Жан Дивал наставила се повремено, а он јој је помагао до краја живота. Бодлерове везе са глумицом Мари Добрен и са куртизаном Аполонијом Сабатје, иако су биле извор велике инспирације, никада нису донеле трајно задовољство. Пушио је опијум, а у Бриселу је почео да прекомерно пије. Бодлер је 1866. године доживео тежак мождани удар, након чега је уследила парализа. Након више од годину дана афазије, примио је последње почасти Католичке цркве. Последњу годину свог живота провео је у полупарализованом стању у разним „кућама здравља“ у Бриселу и Паризу, где је и умро 31. августа 1867. Његова сахрана одржана је у цркви Сен Оноре д'Ело, уз присуство неколико десетина људи. Бодлер је сахрањен на гробљу Монпарнас у Паризу.