thumb|right|Пар јагуара Јагуар () је врста велике мачке и једини живи члан рода Panthera који је пореклом из Америкe. Са дужином тела до 1,85 м и тежином до 158 kg, највећа је мачка у Америци и трећа по величини у свету. Његово упадљиво прошарано крзно карактерише колоритом од бледожуте до смеђе боје прекривено пегама које прелазе у розете на боковима, иако се код неких јединки јавља меланистичко црно крзно. Јагуаров снажан угриз омогућава му да пробије оклопе корњача и да примени необичан метод убијања: директно угриз лобање сисара између ушију како би задао смртоносне повреде мозгу.
Претпоставља се да су преци савременог јагуара ушли у Америке из Евроазије током раног плеистоцена преко копненог моста који је некада постојао на месту данашњег Беринговог мореуза. Данас се ареал јагуара простире од југозападних Сједињених Америчких Држава преко Мексика и већег дела Централне Америке, Амазонске прашуме па све до Парагваја и северне Аргентине. Насељава различита шумска и отворена станишта, али његово преферирано станиште су тропске и суптропске влажне широколисне шуме, мочваре и шумовити региони. Одличан је пливач и углавном је самотњачки, опортунистички врхунски предатор који лови из заседе. Као кључна врста, игра важну улогу у стабилизацији екосистема и регулисању популација плена. Има ширу главу од леопарда, краће и снажније ноге, краћи реп и масивније је грађе од леопарда. Величина ове мачке зависи од популације до популације, и у вези је са стаништем које мачке насељавају. Најмањи јагуари живе у централној Америци, односно на просторима од Мексика до Колумбије, а највећи јагуари су настањени у јужном Бразилу, као и на просторима Парагваја и северне Аргентине. Јагуар има одлично чуло вида, као и слуха који му омогућава да прати плен. Види добро по дану, а такође има осетљив вид и ноћу, што му омогућава да лови на месечини, или под светлошћу звезда.
Јагуар је угрожен губитком и фрагментацијом станишта, криволовом због трговине деловима тела и убиствима у конфликтима између људи и дивљих животиња, посебно са сточарима у Централној и Јужној Америци. Од 2002. године наведен је као „врста близу угрожености“ на Црвеној листи IUCN-а. Сматра се да је дивља популација опала од краја 1990-их. Приоритетна подручја за очување јагуара обухватају 51 јединицу за очување јагуара (JCU), дефинисану као велика подручја насељена са најмање 50 јединки које се размножавају. Ове јединице налазе се у 36 географских региона од Мексика до Аргентине. Јагуар је имао истакнуту улогу у митологији домородачких народа Америка, укључујући цивилизације Астека и Маја.
Етимологија Реч „јагуар” је вероватно изведена од тупијскогваранске ријечи што значи „дивља звер која савладава свој плен скоком”. Пошто се та реч односи и на друге животиње, међу староседиоцима у Гвајани познат је и као , са додатком суфикса , што значи „права звер”. -{Onca}- је изведена од португалске речи за пегаву мачку која је већа од риса. Реч „пантер” потиче од класичнолатинске ријечи , а она од старогрчке речи .
Таксономија Године 1758, Карл Лине је описао јагуара у свом раду -{Systema Naturae}- и дао му је научно име -{Felis onca}-. У 19. и 20. веку, неколико јагуарских типских узорака је формирало базу за описе подврста. Године 1939, Реџиналд Инс Покок је препознао осам подврста на бази географског порекла и морфологије лобање тих узорака. Покок није имао приступ довољном броју зоолошких узорака да критички процени статус њихових подврста, али је изразио сумњу о статусу неколико. Каснија разматрања његовог рада су произвела закључак о постојању само три подврсте. Опис -{P. o. palustris}- је базиран на фосилу, лобањи. Аутор референтне публикације Сисарске врсте света наводи девет подврста и обе -{P. o. palustris}- или -{P. o. paraguensis}- засебно.
Резултати морфолошких и генетичких истраживања индицирају постојање клиналне северно–јужне варијације између популација, али да нема евиденције о диференцијацији подврста. Једна накнадна, детаљнија студија је потврдила предвиђену популациону структуру у популацији јагуара у Колумбији.
Процењивачи врста IUCN црвене листе и чланови спедијалне групе за мачке не признају ни једну подврсту јагуара као валидну.
Еволуција мини|десно|Фосилна лобања плеистоценског северно америчког јагуара (-{Panthera onca augusta}-)
Род -{Panthera}- је вероватно еволуирао у Азији пре између шест и десет милиона година. Сматра се да се јагуар одвојио од заједничког претка -{Panthera}- пре бар 1,5 милиона година и да је ушао на Амерички континент у раном плеистоцену преко Беринговог копненог моста, који се некад протезао преко Беринговиг мореуза. Резултати анализе јагуарове митохондријске ДНК индицирају да су врста еволуирала пре између 280.000 и 510.000 година. Њен непосредни предак је био -{Panthera onca augusta}-, који је био већи од садашњег јагуара.
Филогенетичке студије су генерално показале да је облачасти леопард (-{Neofelis nebulosa}-) базалан за ову групу.
Филогенија
Опис
Јагуар је компактна и мишићава животиња. То је највећа мачка пореклом из Америке и трећа по величини на свету, већи су само тигар и лав. У раменима је висок од 57 до 81 центиметара. Његова величина и тежина значајно варирају у зависности од пола и региона: тежине у већини региона су обично у распону од 56 до 96 kg. Забелеежено је да изузетно велики мужјаци теже чак 158 kg. Најмање женке су из Средње Америке и теже око 36 kg. Полно је диморфан, при чему су женке обично 10—20% мање од мужјака. Дужина од носа до основе репа варира од 1,12 до 1,85 м. Реп је дугачак од 45 до 75 cm и најкраћи је од било које велике мачке. Његове мишићаве ноге су краће од ногу других врста са сличном телесном тежином.
Величина има тенденцију повећања од севера ка југу. Јагуари у резервату биосфере Чамела-Куиксама на пацифичкој обали централног Мексика тежили су око 50 килограма. Јагуари у Венецуели и Бразилу су много већи, са просечном тежином од око 95 kg код мужјака и од 56 до 78 kg код женки.
Крзно јагуара варира од бледо жуте до жуте или црвенкастожуте, са беличастом доњом страном и прекривена црним мрљама. Пеге и њихови облици варирају: са стране постају розете које могу садржати једну или више тачака. Тачке на глави и врату су углавном испуњене, као и оне на репу гдје се могу спојити и формирати траке при крају и створити црни врх. Издужене су на средини леђа, често се спајају и стварају средњу пругу, а на стомаку су мрље. Ови узорци служе као камуфлажа у областима са густом вегетацијом и шареним сенкама. Јагуари који живе у шумама често су тамнији и знатно мањи од оних који живе на отвореним површинама, вероватно због мањег броја крупног, биљоједног плена у шумским срединама.
Јагуар веома подсећа на леопарда, али је генерално робуснији, са здепастијим удовима и четвртастијом главом. Розете на крзну јагуара су веће, тамније, мањег броја и дебљих линија, са малом тачком у средини. Има снажне чељусти са трећим најснажнијим угризом од свих мачака, после тигра и лава. Просечна снага загриза на врху очњака је 887,0 -{N}- и коефицијент силе загриза на врху очњака је 118,6. Јагуар од 100 kg може да угризе силом од 4939 -{kN}- са очњацима и 6922 -{kN}- у карнасијалном зарезу.
Варијације боје Меланистички јагуари су познати и као црни пантери. Црни морф је ређи од пегавог. Црни јагуари су документовани у Средњој и Јужној Америци. Меланизам код јагуара је узрокован делецијама у гену меланокортинског 1 рецептора и наслеђен је преко доминантног алела. Црни јагуари се јављају у већој густини у тропским кишним шумама и актвинији су током дана. То сугерише да меланизам обезбјеђује камуфлажу у густој вегетацији са високим освјетљењем.
Камера у планинама Западног Сијера Мадреа фотографисала је 2004. првог документованог црног јагуара у северном Мексику. Црни јагуари су такође фотографиани у биолошком резервату Алберто Мануел Бренес у Костарики, у планинама Кордиљера де Таламанка, у Националном парку Барбиља и у источној Панами.
Распрострањеност и станиште Према податку из 1999. историјски домет јагуара на прелазу у 21. век процењен је на 19 милиона километара квадратних, на потезу од југа Сједињених Америчких Држава преко Централне Америке до јужне Аргентине. На прелазу у 21. век, укупан домет станишта јагуара се смањио на око 8.750.000 километара квадратних, при чему је већина губитка територије јагуара била на југу САД, северном Мексикку, северном Бразилу и јужној Аргентини. Садашњи распон територија јагуара се протеже од Мексика преко Централне Америке до Јужне Америке Перу, укључујући Белизе, Гватемалу, Хондурас, Никарагву, Костарику, посебно на полуострву Оса, Панама, Колумбију, Венецуелу, Гвајану, Суринам, Француску Гвајану, Еквадор, Перу, Парагвај и Аргентину. Сматра се да је врста изумрела у Салвадору и Уругвају.
Јагуар преферира густе шуме и обично насељава суве листопадне шуме, тропске и суптропске влажне широколисне шуме, прашуме и водене шуме Централној и Јужној Америци; отворене, сезонски поплављене мочваре, суве травњаке и кроз историју је такође живео у храстовим шумама у Сједињеним Америчким Државама. Јагуари су примећени и на надморским висинама до 3.800 метара али генерално избегавају планинске шуме. Врсти погодују речна станишта и мочваре са густом вегетацијом. У шумама Маја у Мексику и Гватемали, 11 јагуара са џи-пи-ес огрлицом преферирало је неометано густо станиште удаљено од путева; женке су избегавале чак и подручја са ниским нивоом људске активности, док су мужјаци изгледали мање узнемирени густином људске популације. Млади мужјак јагуара такође је забележен у полусушној Сијера де Сан Карлос.
Ранија распрострањеност У 19. веку, јагуар је још увек виђен на реци Норт Плат 38-80 километара северно од врха Лонгс у Колораду, у приобалној Луизијани, северној Аризони и Новом Мексику. У Калифорнији је познато више верификованих зоолошких извештаја о јагуару, два чак на северу до Монтереја 1814. и 1826. године. Једини запис о активној јазбини јагуара са одраслима и мачићима који се размножавају у Сједињеним Америчким Државама био је у планинама Техачапи у Калифорнији пре 1860. Јагуар је опстао у Калифорнији до око 1860. Последњи потврђени јагуар у Тексасу упуцан је 1948. године, 4.8 километара југоисточно од Кингсвила, Тексас. У Аризони, женка је упуцана у Белим планинама 1963. године. До касних 1960-их сматрало се да је јагуар истјебљен у Сједињеним Америчким Државама. Аризона је забранила лов на јагуаре 1969. године, али до тада није остала ниједна женка, а током наредних 25 година само су два мужјака виђена и убијена у истој држави. Током 1996, ранчер и ловачки водич из Дагласа, Аризона, наишали су на јагуара у планинама Пелонсиљо и постали су истраживачи врсте; постављали су камере за трагове, које су снимиле још четири јагуара.
Понашање и екологија Јагуар је највише активан током ноћи и у сумрак. Међутим, јагуари који живе у густим шумама Амазонске прашуме и Пантанала углавном су активни дању, док су јагуари у Атлантској шуми првенствено активни ноћу. Образац активности јагуара се поклапа са активностима његовог главног плена. Јагуари су добри пливачи, играју се и лове у води, можда чак и више од тигрова. Забележено је како се крећу између острва и обале. Јагуари су такође добри у пењању на дрвеће, али то чине ређе од пума.
Улога у екосистему Одрасли јагуар је врхунски или алфа грабљивац, што значи да је на врху ланца исхране и да не представља плен у дивљини. Јагуар је такође назван кључном врстом, јер се претпоставља да контролише нивое популације плена као што су биљоједи и сисари који једу семење и на тај начин одржава структуру шумских система. Међутим, рад на терену је показао да ово може бити природна разноврсност, а да повећање популације можда неће бити одрживо. Дакле, хипотезу о кључним предаторима не прихватају сви научници.