Ђаво

Ђаво (или Ђавол; од , преко ), Сатана (Сотона; , , , са првобитним значењем у хебр. језику „противник”, „тужитељ (пред судом)” (Пс 109;6; усп. За 3.12;Јб 1.6; За 3.12)) или враг, у религији представља персонификацију зла, непријатеља људима и Богу, палог анђела, демона или мање божанство. Сматра се објективизацијом непријатељске и деструктивне силе.

Тешко је прецизирати одређену дефиницију било ког степена сложености која ће обухватити све традиције, осим тога што је манифестација зла. Има смисла разматрати ђавола кроз објектив сваке од култура и религија које имају ђавола као део својих митова.

Историја овог концепта је испреплетана са теологијом, митологијом, психијатријом, уметношћу и књижевношћу, при чему одржава валидност и развија се независно унутар сваке традиције. То се историјски дешава у многим контекстима и културама, и има много различитих имена — Шејтан, Луцифер, Белзебуб, Мефистофелес — и атрибута: он се портретише као плав, црн или црвен; приказује се као да има рогове на глави, и без рогова, и тако даље.

Идеја ђавола је често била озбиљно схваћена, мада не увек, на пример када се фигуре ђавола користе у рекламирању и на омотима слаткиша.

Дефиниције У својој књизи „Ђаво: Перцепција зла од антике до примитивног хришћанства” (), Џефри Бартон Расел дискутује разна значења и потешкоће које се сусрећу приликом коришћења термина ђаво. Он не покушава да дефинише реч у општем смислу, али описује ограничену употребу коју намерава да примени за реч у својој књизи — ограничену да би се „минимизовала ова потешкоћа” и „ради јасноће”. У својој књизи Расел користи реч ђаво као „антропоморфизам зла који се среће код разних култура”, за разлику од речи шејтан, коју специфично резервише за фигуру у аврамским религијама.

У уводу у своју књигу Сотона: Биографија, Хенри Ансгар Кели дискутује различита разматрања и значења на која је наишао у употреби израза као што су ђаво и сатана, итд. Мада не даје општу дефиницију, он то описује то у својој књизи као „кад год се дијаболос користи као право име сатане”, што напомиње користећи мали формат великих слова.

Ђаво у словенској митологији Враг или Ђаво какав се сусреће и затиче у ←српским народним веровањима и умотворинама, изграђен је након покрштавања Словена, под снажним утицајем Цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На Ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.

Личност је јако сложена. Ниједан други демон није имао тако разнолику историју; ни један други није преоптерећен толиком наследством из старе вере. И дан-данас се назива именом некадашњег словенског врховног бога (в. Чајкановић): то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог. Заједничко словенско име за Ђавола (руски „чорт”, чешки „черт”, пољски „чарт”, лужичкосрпски „царт”) првобитно је била епиклаза не за Ђавола, него баш за Дабога, који је бог чарања (-{par exellence}-).

По овим својим најважнијим ознакама, Ђаво је заменик паганског врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о некој недозвољеној радњи, увек се апелује на Ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица „Ужди свецу једну свећу, а Ђаволу две“. Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренесене са других демона. На пример, када се каже да су „Ђаволи у ноћи јахали и заносили путнике”, може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када Ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и „прави комендију”, то у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не Ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код Срба Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козје ноге, јарчева брада, уши „као у вола”.

Бахаи Вера У Бахаи вери се не верује да постоји злобан, надчовечан ентитет, као што су ђаво или сотона. Ови изрази се, међутим, појављују у Бахиним списима, где се користе као метафоре за нижу природу човека. Људска бића имају слободну вољу и стога су у стању да се окрену Богу и развију духовне квалитете или да се одврате од Бога и буду уроњена у своје егоцентричне жеље. Појединци који прате искушења и не развијају духовне врлине често се описују у Бахајевим списима с речју "сотонистичке". Бахајски списи такође кажу да је ђаво метафора за „инсистирано ја“ или „ниже ја“ што је себична склоност унутар сваког појединца. Они који следе своју нижу природу описани су и као следбеници "Злог".

Ђаво у хришћанству мини|220п|Ђаво на Страшном суду, икона из 18. века. Ђаво (Враг, Сотона, Сет, Сатанаил, Луцифер) је божије створење, анђео отпадник, богоодступник из Старог завета, узрочник пада човечанства у грех.

Хришћанска догматика је наставила јеврејску прогласивши га за противника Сина Божијег и непријатеља људи, оца лажи — персонификацију греха и зла. Сличну идеју користе и неке друге монотеистичке религије као што је ислам.

По хришћанском убеђењу, његове моћи су највеће тамо где су се људи највише удаљили од Бога, те их он може везивати и користити за себе и своје послове, без њихове воље. Са друге стране они који се нису удаљили од Бога и подлегли ђавољем утицају, услед јаке воље или љубави, имају моћ над њим и његовим следбеницима. Чак се и Ђаво показује послушнијим Богу, на укоравање људи који вољно или невољно постају непослушни, те отпадници и богоодступници.

У хришћанству је зло инкарнирано у врагу или сотони, палом анђелу који је главни противник Бога. Хришћани су римска и грчка божанства такође сматрали ђаволима.

Хришћанство описује Сотону као палог анђела који терорише свет зло, антитеза истине, и биће осуђен, заједно са палим анђелима који га прате, на вечни ватру на Последњем суду.

У хришћанству, ђаво се обично назива сотона. То је зато што су хришћанска веровања у сотону директно инспирисана доминантним погледом на јудаизам Другог храма, како га је Исус изразио / практиковао, и са неким мањим варијацијама. Неки савремени хришћани сматрају врага анђелом који се заједно са трећином анђела (демона) побунио против Бога и самим тим је осуђен на Ватрено језеро.

Сотона је традиционално идентификован као змија која је уверила Еву да једе забрањено воће; на тај начин, сотона је често приказан као змија. Иако та идентификација није присутна у приповести о Адаму и Еви, ова интерпретација сеже бар до времена писања књиге Откровења која посебно идентификује Сотону као змију (Отк 20,2).

У Библији је ђаво идентификован са "змајем" и "старом змијом" виђеном у Књизи Откровења (12: 9, 20: 2), као што је "принц овог света" у Јеванђељу по Јовану ( 12:31, 14:30); и "дух који сада делује у деци непослушности" у Посланици Ефасцима (2: 2); и "бог овога света" у 2 Коринћанима (4: 4).

Ђаво се понекад назива Луцифер, посебно када га описују као анђела пре његовог пада, мада је референца у Исаији 14:12 о Луциферу (латински Луциферус, "доноситељ светлости"), "син зоре",

Белзебуб је изворно име филистејског бога (тачније одређене врсте Баала, од Ба'ал Зебуб, лит. "Господар Мува"), али се такође користи у Новом завету као синоним за сотону. Друга, нетачна верзија, "Белзебоуб", појављује се у "Божанственој Комедији" (Inferno XXXIV).

„Без ђавола се не можемо спасти!”, каже свети српски старац Тадеј Витовнички.("Какве су ти мисли, такав ти је живот"

Апокриф / Девтероканон У Књизи мудрости ђаво је представљен као онај који је смрт донео у свет. Друга књига Еноха садржи референце на СатанаелаEnoch 18:3, описујући га као кнеза Григорија који је бачен с неба и злог духа који је знао разлику између онога што је „праведно“ и „грешно“

У Књизи о јубилејима, сотона влада над низом анђела. Мастема, који је наговорио Бога да тестира Аврама жртвом Исаковом, идентичан је Сотони и у имену и у природи.

Књига Еноха садржи референце на Сатхаријела, за кога се мисли да је Сатаниел и Сатан'ел. Слични се правописи огледају његове анђеоске браће Михајла, Рафаило, Урила и Гаврила, пре његовог протеривања са Неба.

Германско паганство У неким традицијама божанства могу постати демони. Тевтонски богови демонизовали су дивове.

Гностичке религије Гностичке религије постулирају идеју да је материјални свет инхерентно зло. Једини истински Бог је удаљен, изван материјалног универзума, стога овим универзумом мора управљати инфериорно божанство наметача. Неке секте, попут Маркионаца, ово божанство су поистоветили са божанством Старог завета. Тертулијан оптужује Маркиона од Синопе да он:"...Сматрао је да је Стари завет био скандал за вернике ... и ... објашњавао је то постулајући [да је Јехова] секундарно божанство, демијург, који је у одређеном смислу био бог, али не и врховни Бог; био је праведан, ригидно праведан, имао је своје добре особине, али није био добар бог, који је био Отац нашег Господа Исуса Христа." Џон Арендзен (1909) у Католичкој енциклопедији (1913) помиње да је Еузебије оптужио Апелеса, гностичара 2. века, да је надахнуће старозаветних пророчанстава сматрао не богом, већ злим анђелом.

Ови списи се обично односе на Створитеља материјалног света као "демијурга" како би га разликовали од Јединога правог Бога.

Катаризам У 12. веку у Европи су се катари, који су били укорењени у гностицизму, бавили проблемом зла и развили идеје дуализма и демонологије. Катара је виђен као озбиљан потенцијални изазов тадашње католичке цркве. Катари су се поделили у два табора.

Први је апсолутни дуализам, који је сматрао да је зло потпуно одвојено од доброг Бога и да су сваки Бог и ђаво имали моћ. Други табор је ублажени дуализам, који Луцифера сматра божјим сином, а Христовим братом. Да би објаснили то, користили су присподобу о блудном сину, са Христом као добром ускоро, и Луцифером као сину који је залутао у зло.

Католичка црква је на Четврти латерански сабор одговорила на дуализам 1215. године, рекавши да је Бог створио све из ничега, а ђаво је био добар кад је створен, али је себе учинио лошим по својој слободној вољи. У Јеванђељу тајне вечере, Луцифер се, као и у претходним гностичким системима, појављује као демијург, који је створио материјални свет.

Хиндуизам Најранији хиндуистички текстови не нуде даља објашњења зла, када се зло сматра нечим природним. Међутим, каснији текстови нуде различита објашњења зла. Према објашњењу које су дали Брамани, и демони и богови говорили су истину и неистину, али демони су се одрекли истине, а богови су се одрекли неистине.

Оба духа се сматрају различитим аспектима једног врховног бога. Чак се и нека жестока божанства попут Калија не сматрају враговима, већ као тамнијим аспектима бога и могу чак испољити доброчинство.

Ђаво у исламу

Иблис () или Шејтан (), по исламском учењу, праотац је Џина.

У исламу се принцип зла изражава са два термина који се односе на исти ентитет: шејтан (значи залутали, далеки или ђаво) и иблис. Иблис је право име ђавола који представља карактеристике зла.

Иблис се спомиње у кур'анској нарацији о стварању човечанства. Кад је Бог створио Адама, наредио је анђелима да се поклоне пред њим. Све је то учинио, али је Иблис одбио и тврдио да је супериорнији од Адама из поноса. [Кур'ан 7:12]

Стога су понос, али и завист постали знак "неверства" у исламу. Након тога Иблис је био осуђен у паклу, али Бог му је одобрио захтев да заведе човечанствоQuran 17:62] знајући да ће се праведници одупрети Иблисовим покушајима да их погрешно води.

У исламу, и добро и зло је Бог створио. Али будући да је Божја воља добра, зло у свету мора бити део Божјег плана. Заправо, Бог је дозволио врагу да заведе човечанство. Зло и патња сматрају се тестом или шансом да се докаже поуздање у Бога.

Źródło i licencja