Дунав (, , , , , , , , ) друга је река по дужини у Европи након Волге. Његови изворишни кракови Брег и Бригах извиру испод масива Шварцвалд у Немачкој и спајају се код Донауешингена. Дунав је дугачак око 2850 km, протиче кроз неколико централноевропских главних градова, пре него што се улије у Црно море кроз делту Дунава у Румунији и Украјини.
Дунав је у историји био једна од најсталнијих граница Римског царства. Река протиче кроз 10 држава или чини њихову границу: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину.
Назив Дунав је током старије историје носио разне називе, а два најпознатија имена реке потичу из античких времена, односно из грчког и латинског језика.
Старији (грчки) назив гласио је: Истар, односно Истрос ( / ), а у лингвистици се сматра да то име води прапорекло од протоиндоевропских појмова за означавање водотокова, односно протицања (ПИЕ. *isro- / *sreu). Назив Истар употребљаван је и у средњовековном грчком језику, током византијског периода, те је тако и покрајина која се у 11. и 12. веку пружала дуж јужног тока реке названа Паристрион (дословно: при Истру).
Назив Дунав се у различитим облицима употребљава у многим савременим језицима, а потиче од латинског назива -{Danubius}- или -{Danuvius}- који је посведочен на бројним примерима, почевши од античког периода. У савременим стручним круговима сматра се да су Стари Римљани тај назив преузели из келтских језика, док старије прапорекло води од претпостављених протоиндоевропских корена из којих су извођена имена разних речних божанстава (ПИЕ. *dānu / *dehnu). Исти корен је присутан и у називима других европских река (Дон, Доњец, Дњепар, Дњестар).
Извор лево|мини|Место на коме Брег и Бригах граде Дунав Дунав почиње од Донауешингена где се спајају две мање реке Брег и Бригах па одатле носи назив -{Donau}-. Међутим, на мермерној плочи у Фирстенбершком парку код Донауешингена, која је много старија од монографског записа места, на самом врелу Бригаха (слика), пише: -{CAPUT DANUBII}-, тј. Глава Дунава.
Дужина Дунава кроз Србију износи 588 km.
Хидрографија мини|Слив Дунава је један од највећих у Европи Дунав је једина велика европска река која тече од запада према истоку. Након пута од Le Danube, Encyclopaedia Universalis 10, članak Andréa Blanca i Pierrea Carrièrea река се улива у Црно море у подручју делте Дунава () у Румунији и Украјини. За разлику од осталих река, дужина Дунава мери се од ушћа до извора, а полазном тачком сматра се светионик у Сулини на Црном мору. Слив Дунава има површину .
Притоке које су већином у Алпима уливају се с десне стране. Од извора до ушћа највеће притоке Дунава су:
Илер(70) Лех(200) Наб(49) Алтмил(17) Изар(174) Ин(163) Траун(150) Енс(195) Морава(108) Раба(63) Вах(152) Хрон(55) Ипељ(22) Шио Драва(577) Тиса(794) Сава() Тамиш(47) Велика Морава(232) Млава(37) Тимок(31) Жиу(86) Искар(54) Олт(174) Јантра(47) Арђеш(73) Јаломица(45) Сирет(240) Прут(110)
Геологија мини|Понирање Дунава у Националном парку Горњи Дунав; суво корито реке најчешће током летњих месеци (Donauversickerung) Геолошки гледано Дунав је много старији од Рајне чији утицајни слив парира дунавском у источној Немачкој. Будући да је Рајна једина алпска река која тече према Северном мору, може се повући невидљива црта која раздваја делове источне Немачке и која се понекад назива Европско развође.
Пре последњег леденог доба у плеистоцену Рајна је извирала у југозападном делу Шварцвалда, а воде с Алпа које данас улазе у Рајну текле су у изворни Дунав (Urdonau). Делови ове бивше реке, која је била много већа од данашњег Дунава, могу се видети у кањонима Швапске Јуре. Након формирања горње рајнске долине ерозијом већина алпских вода је почела да тече у Рајну, због чега је данашњи горњи Дунав много мањи од пријашњег.
Будући да Швапску Јуру карактерише порозни кречњак и будући да је раздаљина положаја Рајне нижа од раздаљине положаја Дунава, подводне реке односе много воде из Дунава у Рајну. Током лета, кад је у Дунаву мало воде, река зна потпуно нестати у подземне канале на два места у Швапској Јури, што се назива Donauversickerung, тј. нестајање Дунава. Вода се враћа на површину 12 km јужно од Ахтопфа, северно од Боденског језера, чиме улази и у Рајну. Будући да огромне количине подводне воде нагризају кречњак, претпоставља се да ће горњи ток Дунава једног дана и потпуно нестати у корист Рајне.
Географија мини|Магла изнад Дунава у близини Београда
Почетак Дунава чине две речице у Шварцвалду, Брег и Бригах. Извор Брега је близу Фуртвангена, на 1.078 m висине. Будући да ова речица прелази дужи пут, географски се сматра извором Дунава. Две речице спајају се у Донауешингену, где се, у парку дворца, налази фонтана из 19. века звана „Donauquelle“ која симболизује службени извор реке.Чланак Паула Моранда о Дунаву у Au fil des fleuves, Реадер Дигес, 1972. Дунав из Баден-Виртемберга, где пролази кроз Сигмаринген и Улм, улази преко Баварске (Регензбург и Пасау) у северну Аустрију (пролазећи кроз Линз и Беч), па кроз југ Словачке где пролази кроз Братиславу, прелази преко Мађарске (кроз Будимпешту) од севера према југу и улази у источну Хрватску (пролазећи крај Вуковара) и северну Србију. Пролазећи кроз Нови Сад и Београд, река касније ствара границу између Србије и Румуније, па касније и између Румуније и Бугарске, након чега се улива у Црно море у Румунији, стварајући велику делту на граници с Украјином. Република Молдавија је 1990. године, добила приступ на отприлике 300 m леве обале реке код Гиургилиестја (између градова Галац и Рени).
Делта Дунава је заштићена природна регија у Румунији и Украјини где се налази шума Летеа. Делту је Унеско означио као светску баштину 1991. године. Румунија која је 1984. године, отворила канал од 64 km од Чернаводе до Црног мора, чиме је скратила пут од 400 km, изразила је забринутост због еколошких последица изградње канала Дунав-Црно море с украјинске стране.
Удео појединих земаља у дунавском сливу је следећи:
+Удео дунавских земља Земља укупна дужина десна обала обе обале лева обала km % Дужина тока km % km % дужина тока Немачка 687,00 658,6 23 2888,77–2230,20 658,6 36 687,0 24 2888,77–2201,77 Аустрија 357,50 357,512 2230,20–1872,70321,518321,511 2201,77–1880,26 Словачка172,0622,51 1872,70–1850,2022,51172,16 1880,26–1708,20 Мађарска417,20417,214 1850,20–1433,00275,215275,210 1708,20–1433,00 Хрватска137,50137,55 1433,00–1295,506,046,041433,00-1427,00 Србија587,35449,916 1295,50–845,65220,512358,012 1433,00–1075,00 Румунија1075,00374,113 374,10–0,00319,6181020,535 1075,00–134,1479,63–0,00 Бугарска471,55471,616 845,65–374,100,000,00 Молдавија0,570,00 0,000,60 134,14–133,57 Украјина53,940,00 0,0053,92 133,57–79,63
Подунавље десно|мини|Подунавље Значај Дунава као једне од најважнијих европских река додатно се огледа и на пољу просторних односа, како хидрографских и геолошких, тако и геополитичких, те се стога и вишезначни хороним (обласни назив) Подунавље дефинише различито: хидролошко, односно хидрографско Подунавље обухвата целокупан слив реке Дунава, са притокама геолошко, односно рељефно Подунавље обухвата басен реке Дунава, у ширем или ужем смислу геополитичко Подунавље обухвата подручја подунавских покрајина или држава у целини
Подунавље се према току реке Дунава дели на: Горње Подунавље, од извора Дунава до Девинских врата Средње Подунавље, од Девинскх врата до Ђердапске клисуре Доње Подунавље, од Ђердапске клисуре до ушћа Дунава у Црно Море
У историјском контексту, разни делови Подунавља припадали су током старије или новије прошлости многим државама и народима, те се тако за различите области у смислу историјске припадности користе описни називи: келтско Подунавље, дачко Подунавље, римско Подунавље, византијско Подунавље, угарско Подунавље, османско Подунавље и слично.
У геополитичком контексту, појам Српско Подунавље означава део Подунавља који припада савременој Србији или ранијим (историјским) српским државама, чији су владари у својим титулама поврмено истицали и Подунавље као област која се налазила под српском влашћу.
Дунав у античкој књижевности Тацит каже да Дунав извире на лаганим, благим падинама планине Абнобе, пролази кроз многе народе, и најзад се, у шест рукавца, пробија у Црно море, а седми рукавац се губи у мочварама.
Абноба је данашњи Шварцвалд. На питање где је извор Дунава, стари географи су давали различите одговоре; уосталом, ни данас није сасвим јасно, јер вода из „извора Дунава“ у Донауешингену не тече даље самостално, већ се улива (подземним каналом) у реку Бригах.
мини|300п|Ток реке Дунав
По Херодоту, горњи део ове реке, од Тимока до извора звао се Δανουβιος (-{Danouvios}-), док је доњи део Ιστρος (-{Istros}-). Ова ономастика је такође кованица од речи 'ιςτια или 'εστία (-{istia}- или -{estia}-)-огњиште, што значи на огњишту гостољубиво примити или хранити и другог члана или дела, од речи ρεο, ροος, ρους (рео, роос, роус)-струја, река, лат. -{rivus}-. -{Danubius}- дакле значи Зевсова, река живота, „божанска река“, односно „краљица свих река“. Истоветан је и значај имена -{Istros}-, река хранитељица. Из овога се може закључити да је Дунав персонификација бога Диоса или Зевса у горњем току, посебно Средњег Подунавља, док је Истрос персонификација богиње Хестије, најстарије Хронове и Рејине кћери.
Хестија је једно од дванаест олимпских божанстава и персонификација ватре на огњишту, што асоцира на огњишта Лепенског Вира. Зевс јој је доделио почасно место у средишту сваке куће, као и у свим храмовима, где су јој приношене жртве. Зевса-Диоса (Дунав) хране и снабдевају нектаром и амброзијом многобројне речне лепотице-нимфе тј. притоке са леве и десне стране, а то су притоке Средњег Подунавља.
Режим пловидбе
Режим пловидбе до Првог светског рата Начела о слободи пловидбе на међународним рекама, донета на Бечком конгресу 1815, примењена су на Дунав Париским уговором из 1856. Да би се обезбедила примена ових начела, Париски уговор предвидео је формирање двеју комисија: привремене, под називом Европска комисија чији је мандат имао да траје две године, и сталне, Прибрежне комисије. У Европску комисију ушли су представници великих сила: Француске, Аустрије, Велике Британије, Пруске, Русије, Пијемонта и Турске и њена надлежност простирала се од ушћа Искара. У Прибрежну комисију ушли су представници Аустрије, Баварске, Турске и Виртемберга, као и комесари трију подунавских кнежевина — Влашке, Молдавије и Србије, чије је наименовање одобравала Порта. Надлежност ове комисије простирала се на цео пловни ток Дунава.
мини|лево|Разгледница Светионици на ушћу Тамиша у Дунаву
Европској комисији стављено је у задатак рашчишћавање делте Дунава, како би се омогућила пловидба за веће бродове, а Прибрежна комисија имала је задатак да донесе правила о пловидби, речној полицији, да отклони све сметње које онемогућавају примену начела Бечког конгреса, и да након две године преузме све послове из надлежности Европске комисије. Међутим, Прибрежна комисија потиснута је у позадину, а Европској комисији стално је продужаван мандат и проширивана надлежност. На тај начин Европска комисија постала је стално тело које је имало право да доноси уредбе, наплаћује таксе, врши полицијски надзор, закључује зајмове, кажњава преступе; имала је своју заставу, а њени чланови уживали су дипломатски имунитет. Велике силе обезбедиле су на тај начин себи контролу и право непосредног управљања, чиме су грубо повређена права прибрежних држава.