Делиблато је насељено место на територији општине Ковин, у Јужнобанатском управном округу, у Србији. Надморска висина места је 94 метара. Први подаци за ово насеље датирају из 1660. године. Налази се на ободу Делиблатске пешчаре. Према српским попису становништва из 2022. године, у насељу Делиблато је живео 2409 становника, а главна делатност је пољопривреда. Има и истоимену пешчару који се зове ,,Делиблатска пешчара".

Овде се налазе Црква Преноса моштију Светог Николе у Делиблату и Три надгробна споменика у порти српске православне цркве у Делиблату.

Географски положај Делиблато је лоцирано на периферији лесне заравни, на месту где се она спаја с лесном терасом, на 90 до 110 метара надморске висине. Делиблатска пешчара је удаљена 2 km од северних делова насеља, док је западна ивица насеља одређена долином Обзовик — баре. Делиблато се налази на кружном путу Панчево — Ковин. Од Мраморка је удаљено 6 km, а од Ковина 9 km. Кроз пешчару води пут до Беле Цркве.

Историја лево|мини|Делиблато на разгледници Први писани подаци датирају из 1660. године и по њима насеље је вероватно настало за време Турака и спомиње се као српско. Записани су у "Катастигу" из те године само Михаило Доловац, брат његов Захарија и Никола.Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931. Вероватно је већи број досељен под грофом Ђурђем Бранковићем и патријархом Арсенијем Чарнојевићем. У ратовима Аустрије и Турске Делиблато је претрпело знатна оштећења, тако да је након протеривања Турака остало само 16 домаћинстава. Делиблато је изграђено 1689. године, са школом и црквом од брвана и дасака.

На Мерсилијевој карти од 1723. до 1725. године Делиблато је означено као ненасељено, а подручје је припадало панчевачком округу. Поново се јавља као мање насеље 1753. године са српским живљем. Одлуком Марије Терезије од 1770. године налазило се у Војној крајини и у њега се тада досељава већи број српских граничара и Румуна. Дели-блато је 1764. године православна парохија у Панчевачком протопрезвитерату."Српски сион", Сремски Карловци 1905. А 1773. године припојено је илирско-банатској, а две године касније немачко-банатској регименти. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да "Делиблат" припада Панчевачком дистрикту. Село има милитарски статус а становништво је било претежно српско.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије ту је живело четири свештеника, који су одреда знали српски и румунски језик. Пароси, поп Марко Ивачков (рукоп. 1763), поп Филип Стојановић (1759), поп Андреј Ивачков (1791) те ђакон Арсеније Михајлов (1793)."Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.

Милитарска тривијална школа са немачким наставним језиком отворена је 1780. годинеТериторија Подунавске области, написао Др. Владимир Марган, председник Обласног одбора у Смедереву 1928. г.

Летопис Према подацима црквене хронике 1778. године подигнута је Српска православна црква од тврдог материјала у близини старе која је том приликом порушена. Године 1836, Делиблато је постало седиште шумара за банатску пешчару, а 1873. године припојено је делиблатско-ковинском срезу тамишког комитета.

Године 1838. стара школска зграда од дрвета је срушена и изграђене нова од тврдог материјала. Имала је три учионице и стан за два учитеља. У њој су се школовала српска и румунска деца. На улазу у школско двориште, изнад оба стуба, писало је на немачком језику: „Делиблатска општинска народна школа“. Преко пута сеоског дома, 1856. године, на иницијативу капетана Александра Будисављевића, саграђена је нова двоспратна школска зграда, Српска тривијална школа, у којој се настава изводила на немачком језику, али се учио српски језик као предмет. Први учитељ у селу био је Атанасије Томић, који је учио децу од 1779. до 1810. године.

Године 1848. рођен је син делиблатског капелана Петра Арсенијевића, Василије па променивши име Владан Арсенијевић (1848—1900). Владан је био професор у Новом Саду и Карловцу, аутор - преводилац више уџбеника из природних наука, књижевник и новинар - уредник "Гласа народа" у Новом Саду."Српски Сион", Карловци 1900. године

По првом систематском попису 1869. године Делиблато је имало 3.505 становника, а 2002. године 3.488 становника. Најбројнију етничку групу чине Срби и Румуни.

Румунска православна црква изграђена је 1925. година.„Летопис“ Феликс Милекер (1928. г.) лево|мини|Разгледница из Делиблата Године 1950. године село добија осмогодишњу школу, која 1961. године добија име "Паја Маргановић". Нова школска зграда са фискултурном салом и свим условима за образовно-васпитни рад изграђена је 1978. године. Делиблато има, дом културе, библиотеку и дугу културну традицију, коју негује КУД „Паја Маргановић“. У Делиблату постоји здравствена станица са апотеком.

Делиблато је познато револуционарно насеље. Борцима и жртвама фашистичког терора подигнути су: Споменик револуције, биста Паји Маргановићу и спомен плоча Паји Маргановићу, Богдану Петровићу и Албу Петру Макри.

У Делиблату ради више спортских клубова: ФК "Омладинац”, МРК "Омладинац”, Коњички клуб "Делиблато“, Удружење спортских риболоваца. Поред тога постоји Ловачко друштво које има свој ловачки дом и Добровољачко ватрогасно друштво.

Близина Чардака, на коме је за потребе организовања омладинских радних акција изграђен комплекс објеката за смештај и исхрану, са амбулантом, а сада још увек у функцији избегличког кампа, на путу је да се развије у туристички центар овог подручја, погодан за излетнички туризам, стационирани боравак туриста и сл.

Демографија У насељеном месту Делиблато живи 2393 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,5 година (40,1 код мушкараца и 45,0 код жена). У насељеном месту има 1011 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,18.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2011. године), а у последњих седам пописа становништва, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. и 21. века (без података са последњег попис становништва) Година Укупно Срби Румуни Југословени Мађари Роми Хрвати Црногорци Остали

1991. 3,722 74.2% 17.35% 4.00% 1.85% 0.80% 0.37% 0.29% 0.69%

Знаменити Делиблаћани Светозар Ивачковић (1844—1824) архитекта Петар, потоњи српски патријарх Прокопије Ивачковић, (1809-1881)

Галерија

Референце

Литература

Монографија Подунавске области 1812-1927. саставио Др Владимир Марган, бив. председник Обласног одбора, комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927. „Напредак Панчево“ »Летопис« Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји, Марина М. (Беч 1999). Летопис период 1812 – 2009. г. Саставио од писаних трагова, летописа, по предању о Банатских места и обичаја настанка села, ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани

Спољашње везе Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Мапа и раздаљине до најближих насеља План насеља на мапи (-{Mapquest}-) Делиблато на вики мапи (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-)

Категорија:Насељена места у Ковину Категорија:Насељена места у Војводини Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији