„Књига о доброј љубави“ (-{Libro de buen amor}-) (1330. и 1343), такође звана и "Књига Архипрезвитера" (-{Libro del Arcipreste}-) или "Књига песама" (-{Libro de los cantares}-), како постојећи рукописи немају називе, је дело клеричке песничке вештине из XIV века. Представља обимно дело од 1728 строфа и сматра се једним од највећих шпанских књижевних дела икада, не само у средњем веку.Juan Manuel Cacho Blecua y María Jesús Lacarra Ducay, Historia de la literatura española, I. Entre oralidad y escritura: la Edad Media, José Carlos Mainer (dir.), [s. l.], Crítica. 2012.
Књига о доброј љубави је једна пародија куртоазне љубави са аутобиографским формама, чије методе опонаша аутор. Лида де Малкиел(-{María Rosa Lida de Malkiel}-) наглашава да је аутобиографија Књиге изузетно јединствена због културног амбијента хришћанске Шпаније XIV века. Главни аспект књиге о љубави је хумор зато што је Хуан Руис један од највећих представника хумора шпанске књижевности. Књига чини конфликт реалне вредности праве љубави и апстрактости божанске љубави. Књига о доброј љубави је, без сумње, шпанска књижевна творевина која је у већим размерама порасла у интересу модерне критике. Ова књига, заједно са делима "Песма о Сиду" (-{Poema de Mio Cid}-), "Романсеро" (-{Еl Romacero}-),"Селестина" (-{La Celestina}-),"Лазарчић" (-{Еl Lazarillo}-) и "Дон Кихот" (-{Еl Quijote}-) представља један концепт који, несумљиво, ствара групу текстова који никада не изумиру. Historia de la literartura espñola, Segunda edicion ampliada 1970, Edad media y renacimiento, Juan Luis Alborg, 1997, E.Gredos, S.A., Sanchez Pancheco,81, Madrid
Рукописи
Године 1790. Томас Антонио Санћес (-{Tomas Antonio Sánchez}-) издаје први пут текст под називом „Poesías del Arcipreste de Hita” који се налази у IV тому “Colección de poesías Castellanas anteriores al siglo XV”. Ту је репродуковао рукопис под називом „С“, најкоплетнији, који се чувао у Дворској библиотеци (Biblioteca de Palacio) и који је преписан од стране Алфонса де Парадина (Alfonso de Paradino), 1415. године. Рукопис, од када је преписан од стране Алфонса, прво се налазио на факултету Сан Б „Colegio de San Bartolomé de Salamanca“ док Карлос III није пренео део рукописа из Библиотеке у Краљевску Палату (Palacio Real). Данас се налази поново на Универзитету у Саламанки. Раније, П. Сармиенто познавао је друга два рукописа, мање комплетна: један је поседовао Бенито Мартинес Гајосо (Benito Martínez Gayoso) (по коме је и добио назив), данас се налази у Библиотеци Шпанске Краљевске Академије, преписан крајем XIV века. – назван рукописоm „Г“. Други је припадао катедрали у Толеду а данас се чува у Националној библиотеци у Мадриду(Biblioteca Nacional de Madrid), сматра се да је написан почетком XV века, и познат је под називом "Т".Los orígenes del español y los grandes textos medievales Mio Cid, Buen Amor y Celestina,Manuel Criado de Val, Consejo Superiror de Investigaciones Científicas, Madrid. 2001.
Између рукописа "Г" и "Т", са једне стране, и рукописа "С", са друге, постоје велике разлике. "С" је комплетнији, новији и садржи одломке којих нема у рукописима "Г" и "Т". Ти одломци су следећи: Уводна реченица у којој аутор дела моли Бога и Девицу да га избави из заточеништва у коме се налази. Прозни пролог у коме се аутор извињава (иронично) због намере књижевног дела и вреднује његове метричке аспекте. Похвале Светој Марији (Santa Maria) Две епизоде у којима се појављује проводаџија Урака.
Међутим, највеће неслагање представља датум настанка дела: једни сматрају да је то 1330. година (рукопис Т) док други сматрају да је то 1343. година (рукопис С). Они који се залажу за постојање две различите верзије, објашњавају појаву различитих датума на следећи начин: сложенија верзија С била би производ прегледа примитивног облика Књиге о доброј љубави.Historia crítica de la Literatura Hispaníca, Carlos Alvar y Ángel Gómez Moreno, La poesía épica y de clerecía medievales, Taurus. 1988.
Структура дела
Поетска књига Хуана Руиса, данас позната под називом Libro de buen amor (Књига о доброј љубави), представља, и садржајно и метрички, синтезу епског и лирског песништва. По својој структури, садржини и метричкој форми ова књига првенствено припада епској поезији. Архипрезвитер из Ите (Arcipreste de Hita) јединствена је појава шпанске средњовековне књижевности. Један од првих писаца чије је име остало сачувано све до данас, он је представник грађанске класе која се полако ствара и њених погледа на живот. У своме једином делу написаном, верује се, у четвртој деценији XIV века, он је изразио своју веома особену визију кастиљанског друштва тога доба. Његова Књига чији прави смисао није лако данас одгонетнути, обично се тумачи као поетски начин разграничавања два типа љубави: buen amor (чиста, узвишена љубав) и loco amor (овоземаљска, телесна љубав). Ова књига је својим највећим делом сачињена од наративних песама написаних у складу са правилима „клеричке песничке вештине“, у којима се уочава изузетна песникова обдареност за живо, непосредно и занимљиво приповедање. Те наративне песме су увек написане у дугом стиху.Pavlović-Samurović, Ljiljana, Soldatić, Dalibor, Španska književnost 1. Beograd, Sarajevo, Nolit, Svjetlost. 1985. pp. 56—124.
Својом садржином и својом структуром то је веома сложено, дело у коме су здружени песнички састави како наративног, тако и лирског карактера. Менендес Пелајо прегледно је изложио саставне делове ове песничке творевине шпанске средњовековне књижевности. По његовом мишљењу, то су: Пикарски роман аутобиографског облика чији је главни јунак сам аутор. [...] На местима где се прекида радња, увек неуједначена и замршена, уметнута је следећа грађа: Збирка примера (enxiemplos), тј. басни и прича, које се обично појављују у дијалогу као примена размишљања и њихова потврда. Парафраза Овидијеве Umetnosti ljubavi. Комедија De Vetula од Псеудо-Памфила, подражавана или тачније препричана, али из драмске форме пренета у наративну, с многим сачуваним остацима изворног дијалога. Бурлескна песма или епска пародија Битка између Дон Карнала и доње Куаресме. Разне сатире, од којих је неке надахнула муза згражења, као што су стихови о својствима новца, а друге безазлане и љупке, као прекрасна похвала малих жена. Збирка лирских песама, црквених и световних у којој се уочава веома велика разноврсност тема и метричких облика, где ипак, у црквеној области преовлађују песме и похвале Богородици, а у световној, песме о брђанкама и сеоске песме. Разне моралне и аскетске дигресије, са траговима забелешки које је архипрезвитер можда правио за своје проповеди, ако их је понекад држао.M. Menéndez Pelayo, Antología de poetas líricos castellanos, CSIC, Santander,1946.
Тематика дела
Назив Libro de buen amor предложио је Менендес Пидал (-{Menéndez Pidal}-) на основу различитих одломака које аутор назива <<de buen amor>>. Пре његовог предлога, књига су Libro de Vantares del Arcipreste или Libro del Arcipreste de Hita. Назив предложен од стране Менендеса Пидала је прихваћен једногласно.R. Menéndez Pidal,Notas al Libro del Arcipreste de Hita,, Madrid, Espasa-Calpe, Col. Austral.
Садржајну потку читавог дела чини сукоб између две врсте љубави: -{buen amor}- (добра, права, чиста љубав), духовно осећање чији најузвишенији израз је божанска љубав и -{loco amor}-, путена љубав, извор многих невоља и зла у животу човека и жене.
лево|300п|мини|Страница факсимил издања књиге „Књига добре љубави” Верујући да човек треба да стреми ка остварењу праве, узвишене љубави, Хуан Руис ипак без оклевања признаје да -{loco amor}- има много чари и да људе неодољиво привлачи. Описујући човеково распињање између ове две врсте љубави од којих ова друга, земаљска, чулна, врло често доноси превагу, Хуан Руис живо, оштроумно, духовито, а много пута и сатирично, описује шпанско друштво у коме живи. То је време доста слободних обичаја, попуштања надзора цркве и све израженије жеље за уживањем у овоземаљским радостима. И многи представници свештеничког сталежа дају верницима саблажњив пример својим распусним животом. Мудар и оштроуман, свестан свих порока архипрезвитер из Ите слика фреску изузетне уверљивости и живописности и у своме песничком делу оставља спомен о наравима и обичајима кастиљанског друштва у првој половини XIV столећа. То дело од око седам хиљада стихова не представља формалну целину.. Оно је заиста необично по својој садржајној и формалној разноврсности. Почиње скрушеном песниковом молитвом којом се овај обраћа Богу тражећи помоћ и очекујући избављење из тамнице у коју је доспео туђом кривицом. У наставку се налази одломак у прози у коме аутор, уз многе цитате на латинском, објашњава смисао свог дела. Он жели да своје читаоце усмери ка доброј љубави; да би то постигао, он хоће да им покаже добре и рђаве стране живота на земљи, искушења која вребају на сваком кораку и опасности којима се излажу они који се неопрезно препуштају грешној љубави.
После овако замишљеног уводног дела нижу се песничке композиције, наративне и лирске, разнородног садржаја. У наративном облику написане су дидактичке песме, новелистичке песме и басне – басне обично, примером узетим из животињског царства, илуструју ситуацију из људских односа описану у поучној песми. Дидактичке песме садрже мноштво моралистичких размишљања, поука, опомена; у њима су описани разни пороци (завист, грамљивост, пожуда, уображеност, прождрљивост, себичност).
У Књизи о доброј љубави, иако несумњиво смишљено употребљене као илустрација појединих ауторових тврђења, басне не делују ни сувопарно ни наметљиво. Хуан Руис је у обраду познатих тема унео свежину, непосредност и духовитост, тако да његове басне, поред наравоученија које се увек налази у њима, представљају штиво које разонођује, насмејава и разгаљује читаоца.
Дело је састављено од строфа које су различитог карактера, у којима се истиче верско и световно, приповедање са лирским елементима, басне и сатире, разни културни утицаји и лично запажање. Међутим, упркос свим разноврсним елементима, има основну јединицу стила, од тона који је ствара и моћну личност аутора који претвара све у сопствену супстанцу. После иновације Богу и објашњења својих захтева, песник коментарише Аристотелов пролаз и да се људи у животу боре за две ствари: за средтсва за живот и за проналазак одговарајуће жене. Признаје своју велику склоност ка женама и почиње да препричава своје авантуре. Хуан Руис, један од истинских представника свештенства, придаје велики значај хугларима у својим песмама и да је заправо то оно што ово дело чини непотпуним.
Кроз читаво дело провлачи се оштра критика шпанског друштва прве половине XIV века. Она је некад обојена добронамерном иронијом, а некад се претвара у праву немилосрдну сатиру. Непосредно и маштовито Хуан Руис исмева многе друштвене институције и сталеже свога доба. Изврглава руглу, на првом месту, развратне, лакоме, лицемерне свештенике; адвокати и судије су такође приказани тамним бојама; подсмева се женској лакомислености, превртљивости и грамжљивости. Друштвом у коме он живи влада новац- његова моћ је неограничена. Док се о намери Либро обично расправља у филолошким и постструктуралистичким терминима као о арс аморис, доктринарном делу, пародији или делу које обликује двосмисленост језичког знака, Хуан Ескуридо тврди да су намера песме, антропологија и легитимација се заснива на естетици радости.
Лирско у делу
Књига, међутим, садржи и известан број лирских песама које су изванредно значајне како због своје неоспорне уметничке вредности, тако и као драгоцено сведочанство о постојању извесних лирских врста о кастиљанској поезији тога времена.
У архипрезвитеровој Књизи заступљене су следеће врсте лирских песама:
Cántica. Песма побожне садржине. Има их шест: четири садрже похвале Богородици, а у двема песник описује Христово страдање.