Бијело дугме је југословенска рок група која је више од две деценије била једна од најпопуларнијих група на просторима бивше СФР Југославије. Основана је у Сарајеву 1973. године. Издала је девет албума у периоду од 1974. до 1988. године. Група Бијело дугме је настала из групе Јутро, а ново име је усвојила 1. јануара 1974. Вођа и једини стални члан групе био је гитариста Горан Бреговић, док су се на месту певача мењали Жељко Бебек, Младен Војичић Тифа и Ален Исламовић. У групу су долазили и из ње одлазили из различитих разлога басисти Зоран Реџић, Јадранко Станковић, Санин Карић и Љубиша Рацић, бубњари Ипе Ивандић, Милић Вукашиновић и Ђиђи Јанкелић, и клавијатуристи Владо Правдић и Лаза Ристовски.
Група се распала 1989. године, уз распад СФРЈ, а поново се окупила на опроштајној турнеји 2005. у Сарајеву, Загребу и Београду. Бесплатни концерт код Хајдучке чесме 1977. и опроштајни концерт у Београду 2005. спадају међу најпосећеније концерте на југословенским просторима.
Историја
Настанак мини|лево|200п|Горан Бреговић Горан Бреговић у детињству није показивао посебно занимање за музику, чак је био избачен из ниже музичке школе као ленштина и неталентован виолиниста. Међутим, кад му је мајка купила прву гитару, почео је вредно да вежба, а ускоро је основао и свој први састав у основној школи. Жељко Бебек је у то доба певао у групи „Кодекси“, једном од познатијих сарајевских састава тог времена. На једном концерту Бебек је запазио Бреговића и препоручио га колегама из групе.
У лето 1969. године Кодекси су отишли на тезгу у дубровачки „Сплендид бар“ где су свирали класичан летњи репертоар за туристе. Ту су од Италијана Рената Пацифика добили понуду да свирају у његовом клубу у Напуљу. Уочи истека првог двомесечног уговора, Бреговић је први пут прешао на соло гитару. Као басиста био је ангажован Зоран Реџић који је у то време свирао у саставу „Чичци“. Зоран је довео и колегу из групе, бубњара Милића Вукашиновића.
Кодекси су до тада свирали у два клуба, држали се комерцијалног репертоара и стекли редовну публику. Милић Вукашиновић је у групу донео утицај група Лед зепелин и Блек сабат, па су две седмице по његовом доласку добили отказ на свим местима на којима су свирали. После отказа у Напуљу једва су преживљавали, а Бебек се након свађе с остатком групе вратио у Сарајево. Остала тројица наставила су да наступају под именом Мића, Горан и Зоран. Крајем године по њих су у Италију дошли Горанова мајка и Зоранов брат Фадил и вратили их кући.
Бреговић се уписао на Филозофски факултет, а у јесен 1971. године гитариста Исмет Арнауталић га је позвао да формирају групу Јутро у којој су се нашли и Зоран Реџић, бубњар Гордан Матрак и певач Златко Ходник.
мини|Жељко Бебек
У Јутру се Бреговић први пут огледао као композитор. Иако годину дана није разговарао с Бебеком, ипак га је позвао када су почетком 1972. године добили термине у студију. Снимили су песму „Патим, ево десет дана“, коју је Бреговић касније уврстио на деби албум Бијелог дугмета. Одмах по снимању сингла, Бебек је отишао на одслужење војног рока, али су остали чекали његов повратак.
Током Бебековог боравка на одсуству снимили су још четири песме: „Кад би' био бијело дугме“, „У суботу мала“, „На врх брда врба мрда“ и „Хоп-цуп“ од којих су се прве две, почетком 1973. године појавиле на синглу у издању Радио Крушевца. Група Јутро издаје сингл 1973. године са песмама „Остајем теби“ на А страни и „Сад те видим“ на Б страни. Незадовољан правцем којим се Јутро кретало, Исмет Арнауталић их је напустио крајем 1972. године и са собом однео право на име групе. Око тог ауторства су се натезали током 1973. године, а тада су групи приступили бубњар Ипе Ивандић, који је пре тога свирао у саставу Рок, и клавијатуриста Владо Правдић, који је стигао из Индекса. Средином године, после свађе, Јутро је напустио и Зоран Реџић, а њега је заменио Јадранко Станковић.
Будући да је у Љубљани већ деловао састав под именом Јутро, а публика их је знала по песми „Кад би' био бијело дугме“, група је 1. јануара 1974. године службено названа Бијело дугме. У то време су у студију сарађивали са Батом Костићем, гитаристом ЈУ групе. Бреговић је касније истицао како је та сарадња веома утицала на његову даљу музичку оријентацију, посебно када је била у питању употреба фолк музике.
1974—1977.
Нове снимке „Топ“ и „Ове ћу ноћи наћи блуз“ понудили су тек основаној сарајевској издавачкој кући Дискотон. Тадашњи музички уредник Дискотона Слободан Вујовић их је одбио уз објашњење да су претрпани и да ће морати чекати бар пола године до објављивања сингла. Нестрпљиви, чланови Бијелог дугмета су истог дана потписали петогодишњи уговор са Југотоном. Када су схватили да басиста Јадранко Станковић не одговара, отпустили су га и марта 1974. године позвали назад Зорана Реџића.
Следећи сингл с песмама „Главни јунак једне књиге“ и „Била мама Кукунка, био тата Таранта“ готово истовремено су 1974. године објавили Југотон и Дискотон, јер је Бреговић уговор за сингл потписао и са Дискотоном. Први већи наступ имали су на фестивалу „-{BOOM}-“ у Љубљани 10. маја 1974. године, са песмом „Ове ћу ноћи наћи блуз“, када су представљени као нове наде. Тог лета су свирали у хотелу „Кроација“ у Цавтату и припремили материјал за први албум. мини|Оригинална постава Бијелог дугмета Трећи сингл, са песмама „Да сам пекар“ и „Селма“, објавили су 30. августа 1974. године; он је представљао преломни тренутак њихове каријере.
Током септембра свирали су као предгрупа „Југословенској поп селекцији“ Тихомира Асановића, а следећег месеца у љубљанском студију „Академик“ за двадесетак дана снимили су деби албум „Кад би' био бијело дугме“ који је био објављен већ крајем новембра. Пре тога, 9. новембра учествовали су на Скопском фестивалу, где су извели песму Григора Копрова "Една надеж (Једна нада)". У жељи да се уочи изласка свог првог албума што више појављују у медијима, претрпели су „највећу бруку у каријери“, како је касније објашњавао Бреговић. Бебек је лоше певао на македонском, а синдикални фестивал никако није био окружење за њих. Следеће вечери наступили су у београдском Дому синдиката на рођенданској прослави тада легендарне емисије Радио Београда „Вече уз радио“, где су уз Поп машину, Смак и Црне бисере брзо освојили публику.
Загребачки менаџер Владимир Михаљек им је организовао наступ у Сарајеву на опроштајном концерту Корни групе 16. новембра 1974.
Дебитантски албум од самог је почетка имао одличну продају. Био је запакован у провокативан омот с дизајном Драгана С. Стефановића који ће и убудуће дизајнирати омоте њихових плоча. Албум је донео серију песама које је загребачки новинар Дражен Врдољак назвао „пастирски рок“. Песма „Не спавај мала моја музика док свира“ је означила почетак прича о Бреговићевој склоности ка плагијатима, јер је у њој приметан утицај песме Чака Берија „-{Rock n roll music}-“.
Михаљек је крајем фебруара 1975. године организовао Конгрес рок мајстора на коме су представљена четворица најбољих домаћих гитариста. Будући да је иза свега стајао Југотон и Михаљекова жеља да прогура Бијело дугме, цела акција је била томе подређена. Незванично, на такмичењу победио је Радомир Михајловић Точак, али како он није био Југотонов извођач, није уврштен у четворку најбољих. Ту су се нашли Ведран Божић из састава Тајм, Јосип Бочек (екс Корни група), Бата Костић и Горан Бреговић. Свако од њих је снимио једну страну на дуплом албуму „Конгрес рок мајстора“ (Југотон 1975). Бреговић се определио да ради са својом групом, а пратио га је и Загребачки гудачки квартет. Ту су се нашле песме „Има нека тајна веза“ (на текст Душка Трифуновића), „И кад прође све, пјеваћу и тад“, „Знам за једно тихо мјесто“ и инструментал „Минијатура за моју мајку“. Четворка је кренула и на турнеју, а пратили су их чланови ЈУ групе, без гитаристе Драгог Јелића који је тада био у ЈНА. У то време Дугме је објавило сингл са песмом „Да ми је знати који јој је враг“, а затим су кренули на исцрпљујућу југословенску турнеју. Већ у пролеће 1975. године важили су за најпопуларнији југословенски састав.
Уочи снимања друге плоче повукли су се у село Борике у Подрињу и почели припремати плочу која је морала потврдити како почетни успех није био случајан. Албум „Шта би дао да си на мом мјесту“ сниман је током новембра 1975. године у лондонском Air Recording студију са енглеским продуцентом Нилом Харисоном. Бас гитару је свирао Жељко Бебек пошто је Зоран Реџић уочи снимања тешко повредио прст леве руке. Текст за насловну песму написао је Душко Трифуновић, а аутор осталог материјала био је Бреговић.
Велики је хит била песма „Тако ти је, мала моја, кад љуби Босанац“, а сјајно су прошле и „Дошао сам да ти кажем да одлазим“, „Не гледај ме тако и не љуби ме више“, и насловна песма. Плоча изразито раскошног паковања продала се у тиражу већем од 200.000 примерака, па су у Југотону измислили назив „дијамантска плоча“ (пошто до тог тренутка ниједан албум није продао у толиком тиражу). мини|Омот првог студијског албума Бијелог дугмета Кад би' био бијело дугме Одмах по објављивању плоче, Бијело дугме је отишло на турнеју по Косову и Македонији. Уместо Зорана Реџића, бас је свирао Мустафа Курталић. Најављен је био велики концерт за Нову годину у београдској Хали спортова уз Поп машину, Булдожер и Код. Иако се интензивно рекламирао, концерт је био без објашњења отказан. Група је била позвана да за Нову годину свира председнику Титу у Хрватском народном казалишту. Дежурни из протокола прекинули су њихов наступ после неколико минута јер су се преплашили гласне музике. Будући да је Зоран Реџић отишао у ЈНА, у групу је стигао Љубиша Рацић, гитариста и вођа групе Формула 4. Рацић је добио улогу привременог басисте, а први задатак била му је југословенска турнеја. У Сарајеву су наступили пред 15.000 људи, а у Београду су три пута продали дворану Пионир што пре њих ником није пошло за руком.
Почетком априла 1976. године чланови групе су се спремали да свирају југословенским исељеницима у САД. Међутим, посумњали су да је у ту организацију умешана и хрватска емиграција па су одустали од концерата, али су ипак отишли у Америку. Тамо су снимили Ивандићев сингл с песмама „Џамбо“ и „Ватра“ и Бебеков с песмама „Милован“ и „-{Goodbye, America}-“. У јуну чланови групе су отишли на радну акцију Козара 76 што је био Бреговићев одговор на све критике о прозападној оријентацији. Са акције су се Бреговић, Бебек и Рацић вратили одликовани ударничким значкама. Почетком јесени Ипе Ивандић и Владо Правдић су отишли на одслужење војног рока у ЈНА, а на њихова места су дошли Милић Вукашиновић из Индекса и Лаза Ристовски из групе Смак.
Трећи су албум опет припремали у Борикама. Наслов овог албума требало је да буде „Све се дијели на двоје, на твоје и моје“ по песми Душка Трифуновића коју је својевремено изводила Јадранка Стојаковић. Међутим, Бреговић није стигао да напише музику на тај текст, па је смислио наслов „Хоћу бар једном да будем блесав“. То није одговарало Југотону па је нађена компромисна варијанта „Ето! Баш хоћу!“.
Албум је опет сниман у Лондону, продуцент је опет био Нил Харисон, а бас-гитару је поново свирао Бебек. Албум је објављен 20. децембра 1976. године. На плочи се нашла балада „Сањао сам ноћас да те немам“, као и „Лоше вино“ из репертоара Здравка Чолића (за коју је својевремено музику написао Бреговић, а текст Арсен Дедић), „Ништа мудро“ која тематски подсећа на „-{It's Only Rock 'N Roll}-“ Ролингстонса, те фолклором инспирисане „Слатко ли је љубит тајно“ и „Деде, бона, сјети се, де, тако ти свега“. Музички уредник Југотона Синиша Шкарица је албум назвао "последњим делом трилогије", односно последњим албумом који означава прву фазу бенда, док Душан Весић, рок новинар и биограф групе албум описује као "почетак нечег новог", уз речи да је на њему "урбано далеко важније од руралног".