мини|Луноход 1, први ровер у историји истраживања свемира мини|Три различите конструкције марсовских ровера – Соџурнер, МЕР (Спирит и Опортјунити) и Кјуриосити. мини|Селфи марсовског ровера Кјуриосити.
Ровер (од ), такође зван и планетарни ровер () или планетоход (), је возило које се користи за истраживање свемира конструисано за кретање по површини планете или неког другог небеског тела. Неки ровери били су конструисани за превоз људи, док су други били делом или у потпуности аутономни роботи. Ровери се на површину неког небеског тела обично спуштају уз помоћ лендера (летелице која се спушта према површини планете малом брзином – мекано слетање) или неке сличне свемирске летелице.
Поређење са свемирским летелицама другог типа мини|десно|300п|Поређење дистанци које су превалили ровери на површини Месеца и Марса, агенција НАСА (приказани су подаци од јула 2014. године). Ровери имају неколико предности у односу на лендере, који су стационарни – могу истражити већу територију и могу се упутити да истраже занимљиве површинске одлике које им се нађу на путу. Уколико им се батерије напајају соларним панелима, могу се позиционирати тако да прикупе што више светлости у време зимских месеци када је Сунце ниско изнад хоризонта. Ровери такође помажу у сазнањима о управљању роботима преко веома великих удаљености. Сваки ровер мора бити макар делом аутономан јер радио-сигнали путују брзином светлости, па им треба времена да стигну од контролора са Земље до ровера.
Предност ровера у односу на орбитере (летелице које истражују неко небеско тело из орбите) је да он може да испита површину небеског тела све до микроскопског нивоа и могу вршити физичке експерименте (инструменти на роверу су у контакту са површином, па је тако могуће детаљније је испитати на разне начине). С друге стране, ровери имају ману у односу на орбитере јер је већа вероватноћа да доживе неуспех, због слетања и других ризика који се јављају, и могу истражити релативно малу површину небеског тела око самог места слетања, док орбитери својим инструментима могу „видети“ целу површину из орбите.
Одлике Ровери до свог одредишта (површине неког небеског тела) стижу свемирском летелицом типа лендера и морају да раде у условима који се значајно разликују од услова који владају на Земљи, што захтева да њихова конструкција буде робусна. На пример, електрични мотори у точковима ровера морају да буду у стању да поднесу снажне трзаје које ровер искуси при слетању, затим морају бити довољно поуздани да раде на температурама далеко испод 0 °C, али и да буду дуготрајни (електромотори за ровере Спирит и Опортјунити су током тестирања на Земљи радили више година без престанка).
Поузданост Цела конструкција ровера мора бити устању да поднесе велике промене убрзања (g-силе), високе и ниске температуре, притисак, прашину, корозију, космичко зрачење, и да поред свега тога системи буду оперативни макар током примарне мисије.
мини|лево|180п|Ровер Соџурнер у крстарећој конфигурацији.
Компактност Ровери се обично пакују на летелицу која ће их доставити на површину планете или неког другог небеског тела. Зато морају бити расклопиви, односно, морају се што компактније спаковати на лендер а затим се по слетању морају сами распаковати (види слику лево – точкови ровера су савијени како би заузимао што мање простора у фази крстарења). Ровери су такође током фазе крстарења од Земље до места истраживања повезани са летелицом која ће их тамо доставити ради напајања, тако да ове везе морају бити прекинуте током или након слетања пре него што ровер крене у истраживање.
Аутономија Даљинска контрола ровера у реалном времену могућа је само у случају да су то лунарни ровери (луноходи), јер је од небеских тела у Сунчевом систему једино Месец довољно близу да команде послате радио везом до њега стигну скоро истог тренутка. Разлог је брзина радио-сигнала, који се крећу брзином светлости. Месец је од Земље у просеку удаљен 384.399 km, док брзина светлости износи 299.792,458 -{km/s}-, тако да сигналу са Земље треба само око 1,282 секунде да стигне до ровера. С друге стране, уколико се ровер налази на Марсу (марсоход), брзина сигнала је иста, али је удаљеност далеко већа, па сигналу треба између 3 и 21 минута да са Земље стигне до ровера, и још толико да се врати назад како би контрола мисије добила повратну информацију. Стога, степен аутономије ровера (осим у случају лунохода) мора бити висок. На пример, ровери који слете на Марс су већином аутономни, у својим компјутерима имају команде које им омогућују научна истраживања, кретање и прикупљање узорака, мада је и даље неопходно да им се са Земље пошаљу команде које ће их упутити ка некој „мети“ за анализу. Ови ровери су најчешће опремљени софтвером који анализира прикупљене фотографије и на основу њих може сам да изабере најбољу путању којом ће стићи до дестинације која му је задата, избегавајући успут велико камење или дубок песак, чиме се значајно убрзава његово кретање по површини и омогућава обилазак већег броја локација за мање времена. мини|центар|800п|Анимација сигнала послатог са Земље ка Месецу који путује брзином светлости. Сигнал пут пређе за приближно 1,28 секунди.
Конструкција Извор напајања
Свим роверима извор напајања су батерије, које обезбеђују електричну енергију за електромоторе у точковима, за снимање фотографија и за рад научних инструмената и за одржавање виталних компоненти ровера (попут рачунара и неких инструмената) загрејаним, односно на некој температури коју компоненте могу толерисати а да се не покваре. Капацитет батерије варира у зависности од величине ровера и тога колико енергије је потребно за напајање свих система. Први ровери имали су веће батерије јер инструменти нису били енергетски ефикасни (трошили су много енергије), а са развојем енергетске електронике и других технологија батерије су или постајале мање или је већи број инструмената могао да ради са истим капацитетом (на пример, ровер Кјуриосити има укупно 11 инструмената који се напајају са само 125 W, што је мало више од обичне сијалице).
Разлике постоје и код методе којом се батерије пуне. До сада су примењиване три методе. Прва, коришћена код совјетских ровера Луноход 1 и 2 и код кинеског ровера Јуту, подразумева пуњење батерије преко соларних панела током времена које ровер проводи на осунчаној страни Месеца, и тада батерије обезбеђују напајање за све системе. Током лунарне ноћи (која траје 14 дана) батерије ровера са не допуњују, а извор напајања тада је радиоизотопна јединица за грејање (коришћено гориво био је плутонијум-210) која одржава температуру унутар ровера, али не и напајање за остале системе. Када се Сунце поново појави иза хоризонта, батерије почињу да се пуне преко панела и поново преузимају напајање свих система. Друга, коришћена код америчких марсовских ровера Соџурнер, Спирит и Опортјунити, подразумева напајање батерија само путем соларних панела, без радиоактивног извора за грејање система током ноћи. Ово је било могуће јер су дан и ноћ на Марсу приближног трајања као и на Земљи, док је на Месецу ноћ далеко дужа, па батерије не би биле довољне. мини|десно|250п|ММРТГ ровера КјуриоситиПредност оваквог система је што нема употребе радиоактивног материјала, па је припрема ровера мање сложена. Инжењери су мислили да ће соларни панели радити у пуној ефикасности (производити максимум енергије) само током првих неколико седмица мисије, а да ће затим бити прекривени прашином и да ће до краја мисије производити само трећину почетне енергије. Међутим, испоставило се да се на панелима не сакупља тако велика количина прашине. Уз то, повремено се догоди, пуком срећом, да налети ветра одувају прашину са површине панела, тако да они поново производе скоро максималну количину енергије. Ово се догодило више пута са роверима за истраживање Марса, тако да ровер Опортјунити наставља да истражује црвену планету и десет година након завршетка примарне мисије. Овим је показано да се соларни панели могу користити и на осталим мисијама, а не само на орбитерима. Трећа метода за сада је коришћена само једном, на роверу Кјуриосити агенције НАСА. Подразумева напајање ровера искључиво путем радиоактивног извора. У ровер је уграђен најмодернији мултимисиони радиоизотопни термоелектрични генератор (ММРТГ), који је развила компанија Боинг. Овакав систем напајања омогућава роверу да оперише и дању и ноћу, без зависности од Сунца. Такође, животни век овог извора је најмање 14 година, када ће његова снага опасти са почетних 125 на 100 W, али ће ровер моћи и даље да користи већину инструмената, или све наизменично, под условом да они до тада не откажу. Овај извор напајања добро се показао, тако да НАСА планира да га употреби и код наредне мисије заказане за 2020. годину.
„Тело“ ровера Такозвано „тело“ ровера је централни део у којем се налазе сви витални системи и понекад научни инструменти. „Тело“ је по правилу квадар, на који су накачени точкови, соларни панели (уколико се ровер њима напаја), инструменти, камере, роботска рука и друго. Овај део ровера има уграђене грејаче који у унутрашњости одржавају температуру јер су неке компоненте осетљиве на ниске температуре (на пример, на Марсу се температура ноћу спусти и испод -100 °C). Најважнија компонента које се налази у телу је рачунарска јединица, која се обично састоји из два рачунара (главног и помоћног, који преузима дужност у случају отказа главног, а истих су карактеристика) и меморијског модула. Зависно од вешања које је уграђено, тело ровера се налази ближе или даље од површине небеског тела по којем се креће. Ово је важно јер се у првом случају мора пазити куда се ровер креће, да се не би догодило да неки камен закачи доњи део „тела“ и оштети га, а може се десити и да се ровер тако заглави, и у том случају мисији би био крај.
Точкови Точкови ровера су различите конструкције и облика, зависно од дестинације на коју се шаље и од карактеристика површине тог небеског тела. Совјетски Луноходи су имали осам точкова, лунарно возило које је коришћено током људских мисија на Месец пројекта Аполо имало је четири, док су сви марсовски ровери и лунарни ровер Јуту имали шест точкова. Конструкција точкова углавном је слична, односно, праве се тако да обезбеде најбоље налегање на површину уз најмању масу. Занимљиво је да су инжењери код ровера Кјуриосити у точкове уградили низ рупица које Морзеовом азбуком у површини Марса исписују ЈПЛ – скраћеница Лабораторије за млазни погон. Ово је веома практично решење за утврђивање дистанце коју је ровер прешао и упоређивања са подацима који се добију од електромотора на точковима, тако да инжењери могу да утврде да ли су и колико точкови проклизавали.
Камере мини|десно|200п|Стуб ровера Кјуриосити са укупно седам камера.