250px|мини|десно|Калемљење различитих сорти племке на једну подлогу: на исту подлогу калемљене су две сорте са различитом отпорношћу на болести или штеточине. Ако је једна половина погођена нападом штеточина или инфекцијом, друга и даље може да донесе добар род 250px|мини|десно|Њујоршки уметник Сем Ван Акен је 2008. године узгојио „магично дрво” накалемивши на исту подлогу више од 40 различитих врста коштуничавих воћки, као што су кајсије, шљиве, нектарине, трешње, брескве и бадеми Калемљење је један од начина вегетативног размножавања, под којим се подразумева механичко спајање и физиолошко срастање подлоге и племке, у циљу добијања нове воћке. Спада у групу најраспрострањенијих начина савременог размножавања воћака. Заснива се на могућности срашћивања делова две биљке исте или различите врсте. Таквом симбиозом, насталом срастањем ових делова у једну целину, формира се нова биљка. Прва биљка, која има сопствени корен, назива се подлога а друга, која се на њу калеми, калем-гранчица или племка. Размножавање воћа калемљењем има неупоредиво већи значај него сви остали начини размножавања. Интензивна расадничка производња се заснива на производњи подлога и производњи калем гранчица (племки). Подлоге се могу произвести вегетативно, из резница или генеративно, из семена.

У пракси се обично на одабрану подлогу калеми једна сорта, мада се у хоби засадима, када се врши прекалемљивање, на исту подлогу може прекалемити неколико сорти исте врсте или неколико различитих врста воћа. Калемљење је само у ширем смислу вегетативно размножавање воћака. То је пре свега поступак у производњи садног материјала воћака ради умножавања неке сорте одређених особина.

Људи који се баве калемљењем зову се калемари.

Историја Калемљење воћака помиње се још у записима Старих Грка и Римљана, па се може претпоставити да је његова историја толико стара колико је старо и воћарство. Вероватно да је прво калемљење настало спонтано у природи, приљубљивањем грана са два суседна стабла сродних врста. Доцније је ту особину искористио човек и претворио је у један од главних начина размножавања воћака.

На Балкану је калемљење било познато од давнина. Клемент је још крајем 9. века учио македонске Словене калемљењу воћака. У Србији воћарство развијало на малим површинама индивидуалних газдинстава и у воћним расадницима који су били распоређени по срезовима и воћарским рејонима. Кроз пољопривредне школе, курсеве и стручну литературу стварао се и воћарски кадар, воћари-калемари, који су кроз теорију и праксу стицали знања и учили калемарски занат.

После Другог светског рата воћарство је у тадашњој Југославији добило још већи замах. Подигнуте су велике плантаже на друштвеном сектору, а индивидуални произвођачи приступили су подизању интензивних воћних засада. Паралелно с тим развијало се и аматерско воћарство у вртовима и на окућницама, а са развојем воћарства развијала се и калемарска техника. Усавршаване су методе рада и начини калемљења, а тиме и калемарски занат.

У српском народу постоји веровање да калемљење треба обавити на Благовести (7. април), јер је то срећан дан за калемљење воћа.

Значај калемљења воћа Значај калемљења у воћарству је вишеструк и огледа се у следећем: Брза и масовна производња воћних садница Производња садница за засаде са различитим системима узгоја Коришћењем разних подлога и сорти воћке се шире на разним подручјима где раније нису успевале поједине врсте и сорте Калемљење омогућава да се верно преносе и чувају сортне особине Воћке рано ступају у плодоносење, редовно и обилно рађају Прекалемљивање воћака новом бољом сортом Дивље воћке по сумама и пашњацима калемљењем доносе квалитетне плодове Утицај на време цветања а тиме и отклањање опасности од позних пролећних мразева Добијање воћака отпорних према болестима и штеточинама

Делови калема Калем се састоји од подлоге и племке. У воћарству подлога је воћка која има корен, а племка је део који потиче од племените сорте, који се калеми на подлогу и од којег треба да се образује ново стабло. Место на којем се спајају подлога и племка назива се спојно место калема. Подлога може да се добије из семена или вегетативним путем, најчешће ожиљавањем различитих делова стабла, кореновим изданцима и слично. Подлога настала из семена назива се сејанац или дивљачица, а ако је размножена вегетативно, назива се младица.

Као племка најчешће се користи део младара или летораста (једногодишња грана која се налази у периоду зимског мировања) сорте која треба да се калеми на подлогу. Да би калемљење било успешно, племка треба да садржи бар један вегетативни или мешовити пупољак. По пријему калема, из ових пупољака племке развијају се младари, од којих се формира стабло будуће воћке. Цветни пупољци коштичавих воћака (брескве, кајсије, шљиве, трешње и вишње) не могу се користити за калемљење, пошто се из ових пупољака, чак и када дође до пријема калема, не развија младар, већ само цвет који убрзо отпада.

У воћарству се разликују два основна типа племки — калем-гранчица и окце: Калемгранчица је тип племке који се добија од летораста, на тај начин што се гранчица исече на делове који садрже 1 − 3 пупољка. Окце је тип племке који се добија тако што се ножем са младара скида штитолики одсечак који се састоји од коре и танког слоја дрвета, са пупољком и скраћеном лисном дршком у средини. Због свог облика, који подсећа на штит, овакав тип племке назива се и штитић. Начин калемљења у којем се као подлога користи окце познат је као окулирање, окулација или очење.

Компатибилност подлоге и племке Да би се калем примио подлога мора бити компатибилна са племком. Најбоље је калемити исту врсту воћа на исту дивљу врсту воћа као подлогу (јабуку на дивљу јабуку, крушку на дивљу крушку). Међутим, могуће је калемљење воћа и на друге сродне врсте. Племка (врста која се калеми) Одговарајућа подлога (врста на коју се калеми) Неодговарајућа подлога шљива шљива, сејанци трешње, џанарика кајсија кајсија сејанци трешње, шљива крушка крушка, јабука, (дивља и питома), дуња, глог, џанарика јабука јабука (дивља и питома), крушка, дуња, глог бресква дивља бресква, шљива, џанарика, бадем нектарина дивља бресква, шљива, џанарика, бадем дуња дивља дуња крушка вишња дивља трешња, дивља вишња трешња дивља трешња, дивља вишња (само поједине сорте) вишња (важи за већину сорти трешње) мушмула дуња, дивља крушка, глог, оскоруша, брекиња џанарика шљива бадем бресква, кајсија орах орах лешник дивљи лешник киви дивља винова лоза

На једном истом стаблу, односно на истој подлози може се окалемити и више врста воћа. На пример: вишња и трешња на исту дивљу трешњу, кајсија, шљива и бресква на стабло исте дивље шљиве, мушмула и крушка на дуњу или дивљу крушку... Такође је могуће окалемити и више различитих сорти истог воћа на истој подлози.

Набавка и чување калем-гранчица Пре самог калемљења потребно је припремити калем-гранчице. Обично се узимају са здравијих и роднијих стабала. Најбоље је узимати калеме са југоисточне стране крошње, а по могућности с врха стабла, а избегавати калеме с ниских грана, које се налазе до саме земље. Најбоље је за калемљење користити свеже калеме, односно оне које су одсечене истог или претходног дана. Уколико не искористе истог дана, калем-гранчице треба забости у кромпир, јабуку или грудву влажне глине, како се не би осушиле. На тај начин калем-гранчице се могу сачувати 5-10 дана.

Могуће је калем-гранчице прикупљати и у јануару или фебруару, пре кретања вегетације. Тада их треба увезати у снопове и ускладиштити на влажном и хладном месту — у подруму, у песку — затрпане за једну половину своје дужине, у влажној глини или замотане у влажан новински папир и пластичну кесу у фрижидеру. Температура на којој се калем-гранчице чувају мора бити између 0 и 5 °C.

Калус

Ако постоје одговарајући услови за срастање, на месту споја подлоге и племке почиње да се образује калус. Калус представља посебну врсту ткива које има улогу да затвара ране. Приликом калемљења калус ствара функционални мост између подлоге и племке и омогућава да се између њих успостави нормалан проток воде и хранљивих материја. Највећи значај за образовање калуса има слој творних ћелија који се налази између дрвета и коре. Овај слој се назива камбијум. Да би калемљење успело, од пресудног је значаја да се приликом спајања подлоге и племке њихови камбијуми доведу у директан контакт. Пошто камбијуми подлоге и племке имају главну улогу у стварању заједничког калуса, врло је важно за пријем калема да се при њиховом спајању поклопе камбијуми оба дела.

Време калемљења Калемљење се може вршити у свим годишњим добима. Калемљење у зимском периоду или рано с пролећа обавља се у просторијама у којима се треба правилно регулисати температура, влажност и присуство кисеоника. Пролећни месеци су најпогоднији за разне начине калемљења на зрело, јер је тада највећа активност камбијума и кретања сокова.

Калемљење се може обавити и током зиме, на подлоге које су извађене из земље. Тада се калемљене биљке чувају до пролећа у одговарајућој просторији, за које време се на калему образује калус и прими калем. Овакво калемљење назива се „калемљење из руке” или „собно” калемљење.

Временски услови Највећи проценат пријема калемова је на температури између 20 и 25 °C, релативној влажности ваздуха око 80% и оптимално влажном земљишту. Није препоручљиво обављати калемљење по киши,,када је биљка мокра, као ни по јаком сунцу, односно високој температури, када се пресеци и спојна места брзо суше.

Најважнији начини калемљења Калемљење воћака спада међу најстарије вештине у воћарској пракси. Описано је преко 200 (реф) техника калемљења, али само неколико њих има ширу примену у воћарству. Оне се међусобно разликују по томе да ли се као калем-гранчица узима само један пупољак или цела гранчица, односно део калем-гранчице са два или више пупољака.

Окулирање 250px|мини|десно|Окулирање Окулирање је најзначајнији начин калемљења, најраспрострањенији и са највећом применом у пракси, а примењује се у производњи садница. Овај начин калемљења се састоји у томе што се узима само један пупољак са дршком листа од племке и умеће испод разрезане коре на стаблу подлоге. Подлога на коју се врши окулирање треба бити једногодишња, ређе двогодишње, умјерено до средње бујна и добро развијена, а најбоље дебљине оловке. Ако је подлога јаче развијена окулирање се врши при врху. Ако се сви услови испоштују, пријем калемова може бити 95-99%.

Време окулирања зависи од тога да ли се калеми на спавајући или на терајући пупољак. Калемљење на спавајући пупољак се врши при крају вегетације када се кора већ може одвајати, што је обично од краја јула до септембра мјесеца. Овако калемљен пупољак креће са развојем у пролеће следеће године. Калемљење на будни пупољак се врши крајем пролећа и почетком лета, током маја и јуна. Пупољак окулиран у пролеће по правилу се развија у младар који сазрева до јесени исте године.

Када ће и којим редом поједине врсте воћака калемити окулирањем зависи од низа чинилаца, те се калемари углавном руководе искуством стеченим у одређеној области. Подлоге код којих раније престаје раст окулирају се раније, као и старије, бујне и оне које се калеме у круни. Најчешће се прво калеме воћке с коштичавим, а затим с јабучастим плодовима. Окулирање ораха врши се најчешће крајем јула и почетком августа.(реф)

Поступак окулирања На припремљеној подлози (грани) изабере се место с глатком кором, које треба да буде окренуто према северу или западу. На том месту направи се попречни рез дужине 1 цм. Са средине реза направи се уздужни рез од 3 цм, тако да међусобно праве облик слова „Т”. Затим се на месту где се спајају, обичним калемарским ножем или делом на специјалном ножу, кора мало одвоји од дрвета, па се брзо постави пупољак сорте. После тога пупољак се веже рафијом и тиме је окулирање обављено. Техника окулирања на терајући пупољак је иста као и на спавајући.150px|мини|Просто спајање|алт=|лево

Просто спајање 287x287px|мини|Калемљење „енглеским” спајањем|алт=