Пољско-угарска унија је била персонална унија између ове две земље. Унија је склапана два пута 1370. године, када је умро пољски краљ Казимир III, а наследио га његов сестрић, угарски краљ, Лајош I Анжујски; и 1440. године, када је за угарског краља изабран пољски краљ Владислав III Јагелонац.
Прва унија Почетак прве уније Дана 5. новембра 1370. године, умро је пољски краљ Казимир III Велики и тако се завршио процват Пољске и ово је означило крај династије Пјастова, која је држала пољски престо откако је настала пољска држава, а 7. новембра Владислав Ополски проглашава угарског краља Лајоша I Анжујског, који убрзо долази ту и преузима власт, када га за краља прихватају кнежевине Добжињски, Бидгошч, Вјелатов и Валч. У вези с питањем о престолонаслеђу панови су почели да изнуђују од краљевске власти низ привилегија.
Недељу дана после Светог Марина, који је био 10. новембра, Лајоша за пољског краља крунишу надбускуп Јарослав, краковски бискуп Флоријан и Петар Лубуски у Краковској катедрали у пристојној свечаности, али је том крунисању учествовало мало племства. Само Владислав Ополски и Казимир Добжињски поводом крунисања добијају од краља на поклон неке градове и утврђене дворце: Велон, Болеславјец, Брзезно, Кшепице, Олштин, Боболнице, Бидгошч, Вјелатов и Валч. Овим даривањем Лајош је отворио пут јачању племства у Пољској.
Ово користи гроф Бранденбурга и осваја Санток.
Литвански напад и бег краља Кјејстут, војвода од Литваније, је када је сазнао да је Казимир умро, заједно са Лубартом, војводом од Луцка, опсео стари дрвени дворац Володимир. Пјертач Турски, заповедник дворца, се уплашио, иако је имао пристојну посаду и храну, из страха предао дворац, који су Литванци разорили.
Пошто је Лајош морао да се врати у Угарску он је 8. децембра за свог намесника у Пољској прогласио своју мајку Елизабету Пјаст. Вероватно се у Угарску вратио због тога што се уплашио због пада Сантока и Володимира, покупивши са собом владарске ознаке Пољске: Краковску краљевску круну, јабуку, мач, и друге. За време његовог одсуства племићи су се много забринули за своју земљу.
Одметање у Мазовији Војвода Зјемовит III Мазовски се за то време одметнуо од Лајоша и освојио Плоцк, Раву, Вичогрод, Гостинин и Сохачев. Краљ је нато позвао племство да уништи Зјемовита и оно је одговорило да ће га послушати, али није то урадило и чак је и сарађивало са Зјемовитом. Зјемовитово ратовање је наставио његов син Јануч 1373. године.
Рат против Трновске Бугарске Током ове уније Лајош шаље видинског господара Страцимира против свог оца Јована Александра и он 1371. године осваја Софију и почиње борбу са Александровим наследником Јованом Шишманом.
1372. Дана 4. марта 1372. године Владислав Ополски је одржао конгрес са бохемијским краљем Карлом VI Луксембургом. Тим конгресом је склопљен мир са Бохемијом и потврђена Бохемијска владавина над Шлезијом. Потом је 18. јула сва власт у Пољској је предата Елизабети. У септембру је Владислав Ополски изгубио Палатинат, али му је у замену за то додељен Галич
Прва офанзива Владислава Белог У септембру 1373. године последњи Пјаст Владислав Бели је кренуо у рат против Лајоша. Њему се без борбе први предао Иновроцлав, па Гнеково, село Ромлика и сам тврди дворац Злоторија, који му се предао само да би добио неке привилегије. Све ово је Владислав освојио за дан. Сутра ујутру, у суботу, скупила се Гнековска војска и пошла преко Дрвеца под дворац Шарлеј. Становици дворца, који су били спремни увек да се боре, су се сутра, у недељу, предали.
Када је са све ово сазнао Сецивој од Шубине, гувернер Великопољске, био је забринут због срамног губитка толиких градова и након консултације са племством, скупио велику војску и опсео Иновроцлав, пошто се надао да ће повећати своје поседе ако добије натклоност краља. Иновроцлав је убрзо својен. Владислав је потом побегао у дворац Дрезденко, где је био под заштитом пана Улриха фон Остена, али су скоро неосвојиви замкови Шарлеј и Злоторија су се одржали због великог броја своје војске и добре снабдевености храном.
Кошичка привилегија Он је поделио такозвану Кошичку привилегију 17. септембра 1374. године, ослободивши панове и шљахту свих државних обавеза, сем војне обавезе у самој земљи и мале новчане дажбине, да би његова кћерка била призната и за престолонаследника Пољске. Он је претворио бенефиције пољског племства у наследне поседе. Сем тога, краљ се том привилегијом обавезао да ће на положаје по областима постављати само представнике домаће аристократије.
Кошичка привилегија представља прву привилегију која је дата шљском племству — пановима и шљахти — као сталежу. До тог времена се сретамо с привилегијама типа имунитета, које су даване појединим лицима. Доба владавине угарског краља обележено је крајњом својевољом шљахте, пљачкама, разбојништвима и другим манифестацијама феудалне анархије, е којом се борио, додуше, не увек успешно, Казимир III.
Кошичка привилегија свела је плаћање дажбина од стране шљахте и панова на просту формалност, и самим тим је знатно смањила сталне краљеве приходе и државне финансије учинила зависнима од панова и шљахте. За одобравање нових дажбина шљахта је почела да се сакупља на локалне скупштине — сејмике, који су убрзо постали месни органи власти шљахте.
1375. Дана 13. фебруара папа Гргур XI је захваљујући Лајошу и Владиславу Ополском ставио бискупију Пшемисл, Володимир и Хелм под покровитељство надбискупије Галиције. Потом је 3. марта Владислав покушао да укине надбискупију Лавов, али није успео. После тога је избила побуна калфа пекара у Кракову, али је угушена 25. априла, неколико дана после дизања побуне.
Даље борбе са Владиславом Белим Владислав Бели је 16. августа 1375. године поново завладао дворцем Злоторијом и Дрвецом, коју је пре тога изгубио. Ту је почео да скупља војску сачињену од Саксонаца. Још истог дана је опсео важни дворац Рацијаз, али га је храбро становништво поразило када је добило појачање. После овога је Владислав дошао под Гнеково. Иако га је Гервард из Сломова храбро бранио, због издаје Владиславова војска је у септембру ушла у град и спалила га, а самог Герварда заробила са 25 бранилаца. После освајања овог града, Улрих фон Остен се, са својим Саксонцима, повукао у Дрезденко.
Сутрадан је Владислав скупио војску коју су сачињавали становници Гнекова и Иновроцлава и сељаци. Ова војска требало је да брани његове територије, али се против Владислава побунио племић Јаско Кмита, са Баточом, везенборшким витезом и гувернером Бреста. До битке је дошло под Гнековом. Ту је Владислав био потпуно разбијен и уз помоћ коња и са нешто људи се спасао у Нешаву, где је добио четири брода, па је прешао преко Висле. Током овога је убијено и заробљено много његових присталица. Јаскова флота га је гонила до Торуња.
Упркос томе, Владислав није напустио нападе на Кујавију. У једном пљачкашком походу је спалио предграђа Иновроцлава и његове капије, као и многа села у Кујавији и са великим пленом је неуспешно поново покушао освојити Злоторију.
Злоторија је опседана до зелене недеље и за време опсаде читава област је била паљена, пустошена и људи су одвођени у ропство. Такве ствари су се догађале и у Великопољској и Кујавији. Злоторија је на крају пала.
Пропаст Владилсава Белог Дана 1. јуна 1376. године, велика краљевска војска под вођством Сецевоја, Бароча из Везенборга и Барточа из Соколова, гувернера Кујавије и гувернера Великопољске је опсела Злоторију. Краљевској војсци се на крају придружио и Казимир Добжињски и Слупски, са својим машинама за опсаду. Борба је била дуга, а Владислав, који је уза себе имао много витезова, је нападао лојалне краљу и уз помоћ бродова на реци Висли.
Следећег јутра је краљевска војска упала у Злоторију. Борба је трајала цео дан и завршила се са великим губицима на обе стране. Било је много и рањених. Тешко рањен у главу је био и сам Казимир, када је краљевска војска у јулу хтела да освоји замак. Од тих рана је и умро 2. јануара 1377. године, а његови поседи: Бидгошч, Добжињ и Валч су прикључени краљевском домену.
Владислав је, 16./28. марта 1377. године, због недостатка средстава склопио мир у Бжешћу Кујавском са краљевском војском, по којем им је дао дворац Барточ и признао Лајошеву власт, али је Лајош морао откупити Гнековску кнежевину за 10.000 форинти, а годишње плаћање је било 1 000 форинти. Заузврат Владислав од Лајоша добија бенедиктанску опатију Светог Мартина на Гори у Панонији.
Нов Литвански напад Литвански кнез Кјејстут је са својим братом Лубартом Луцким и нећаком Јиржијем Белзким преко реке Сан, код Завихоста, упао у Пољску у новембру 1376. године сасвим неочекивано освојио и опљачкао многа села на Висли и продро до града Тарнова, не поштедевши на жене, ни децу, ни старце. Пола становништва је или заробљено или убијено. Спаљиване су цркве, а убијани и заробљавани свештеници. Посебно су страдали: Лублин, Сандомјеж и Галиција, а изгубљени су Белз и Хелм.
Нереди у Кракову Дана 7. децембра 1376. године је један угарски стрелац је убио гувернера Кракова Јаска Кмиту, који је пао с коња и умро на лицу места. Јаско је био омиљен у народу и одмах је избило огорчење и покрет против угарске власти. Потом је Јаска Кмиту заменио пан Прзедбор. Пољаци су потом за дан побили око 160 Угара у Кракову не штедећи ни жене, ни децу, ни старце, зато што су мислили да је стрелац намерно убио Јаска.
Веома забринута због клања Угара, не баш вољена и непопуларна краљица Елизабета је у јануару 1377. године абдицирала и отишла у Угарску, а наређено је да се опрезно чувају градови, да не би било поклано још Угара. Поред краљице абдицирао је и нови гувернер Кракова, пан Прзедбор.
Поход против Литваније У јануару 1377. долази до реформисања угарске власти у Пољској, након чега мудри краљ Лајош креће у експедицију против Литванаца и унутрашњих непријатеља у Пољској. Његов војску је предводили: Владислав Ополски, Болеслав и Конрад Олесницки. Он опседа Краков, Белз, Сандомјеж, Сиерадз и Хелм. Први је пао Белз (16. јула или 9. септембра), и то га је предао Јиржи Белзски, јер је био подмићен и добио је дворац Лобачув. Јуржи је краљу морао сваке године плаћати 100 гривни. С Хелмом краљ је добио и руднике соли у Бохњи. Племство је овим освајањем добило као награду: Хелм, Хородло, Грабовец и Севолож.
Отварање рудника Дана 6. јула 1374. године, Елизабета Пољска је у Кракову отворила рудник олова и сребра.
Недостаци уније Лајош је, када је постао краљ Пољске, тежиште своје политике пренео с Балкана на северне границе своје краљевине. Заузет новим проблемима мађарско-пољске сарадње и, после, питањима Италије, своје анжујске отаџбине, он је показивао све мање интереса за балканске ствари или их је схватао као питања споредније важности. Бистри босански бан Твртко осетио је то. Он је за ово време већ био сазрео човек, са довољно искуства и са сигурним судом о својој вредности. Његова политика добија очевидно шире концепције. Његова држава расте и напредује. Кад су после смрти цара Душанове 1355. године, а још више после смрти краља Вукашина и цара Уроша V настали метежи и грађански ратови у Србији, Твртко се умешао у њих и освојио Хум све до Никшића, Конавље, Драчевицу, стару Рашку до иза манастира Милешева и Подриње и Нови Пазар све до Сјенице.
После ових постигнутих успеха решио је Твртко да своје дело крунише и видно. У Милошеву, над гробом Светог Саве, вероватно на Митров-дан 1377., крунисао се Твртко за краља "Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь". Крунисање није извршено у Жичи, по старој традицији Немањића, по свој прилици за то, што се она није налазила у Твртковој власти, али је Милешево, са гробом Св. Саве, чији је култ међу Србима био већ знатно развијен, и као задужбина Немањића изабрано намерно да се нагласи то везивање за старо наслеђе. Од тада, он се, по обичају српских владара, назива Стефан Твртко; на свој двор у Бобовцу доводи посебног логофета из Рашке и с њим српске краљевске обичаје; од Дубровчана прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка који су они дотле плаћали српским владарима.