мини|Рањенике су због недостатка санитетског кадра у Првом српском устанку из борбе извлачили њихови саборци. На слици је приказано извлачење рањеног Хајдук Вељка, једног од устаничких вођа, који је убро подлегао ранама. Медицина у Првом српском устанку, је хронолошки приказ медицинске струке и формирања војне санитетске службе у првој деценији обнављања српске државе (1804—1913). Народни видари, ранари и други приучени људи дали су значајан допринос у збрињавању болесних и повређених у Првом српском устанку. Међу њима најпознатији је био извесни хећим Тома Константиновић. Велика већина рањеника устаничке војске, збрињавана је по принципу „од себе“, и са бојног поља упућивана је на лечење код својих кућа. Ма како да је појединцима била кућа далеко од бојишта где је рањен, ма како да је имао тешке ране, он је морао кући – само кући.
Према последњим истраживањима, већ на почетку Првог српског устанка војска је почела са организовањем санитетске службе, која у том периоду није постојала ни у многим Европским војскама. На позив устаника и њихове власти у Србију долазе школовани војни хирурзи, а на основу личне Карађорђеве молбе упућене Русији 1807. и медицинска помоћ, руских трупа. Руси су тих година у Србији основали праве ратне медицинске и хируршке станице за збрињавање повређених и оболелих у сукобима са Османлијама и месног становништва. Први школовани лекар и хирург који је 1809. године дошао у Србију био је др Иван Морчевски.Миле Игњатовић, Збрињавање рањеника у Првом српском устанку, Војномедицинска академија УДК 61 (091) (497.11) "18"
Општа историја српске медицине под Османлијама мини|Након Косовског боја српска средњовековна медицина, која је била у успону, стагнира и постепено назадају све до краја 18. века Битка на Косову пољу дефинитивно је решила судбину Србије, јер након ње у земљи Србији више није било силе која је могла да се супротстави Османлијском освајању. Доласком Османлија, пропада српска средњевековна држава, а са њом и свеукупни културни и медицински развој. У новонасталим условима српска средњовековна медицина, која је била у успону, стагнира и постепено назадају све до краја 18. века. Највећи број болница у Србији је затворен. Најдуже су се задржале болнице у манастиру Милешева и Високим Дечанима. Османлије нису оснивале болнице у поробљеној Србији, али су у сваком граду саградили јавна купатила, хамаме.
Донесена од стране Османлија, исламска медицина била је само бледа слика јако цењене арапске медицине. У Србију су ретко долазили учени лекари из Турске као нпр Хетвани Ахмедефендија средином 17. века. Медицина је била у рукама лаика; хоџа, грчких и народних емпирика и других народних лекара (видара, ранара, травара), бербера, „мајстора“ за намештање прелома и ишчашења, али и врачара и све бројнијих варалица. Тако је медицина у Србији, постала мешавина магијске медицине, етномедицине повремено са траговима научне медицине. мини|Богородица Тројеручица из Манастира Хиландар, једна је од моћних реликвија за коју се и дан данас сматра да помаже у лечењу свакојаких тегоба и болести. Настало је „златно доба“ магијске медицине у коме су доминантно место имале врачаре и гатаре, а теологија и народна медицина неретко су се не само додиривале него и на специфичан начин умногоме и преклапале.
У просторима где се средњовековна медицина показивала као немоћна владало је надрилекарство или, пак, раширено веровање у чудотворну моћ хришћанских светитеља и њихових моштију. Тада би болесни и њихова родбина, понесени верском заслепљеношћу и очајањем, хрлили ка местима која су им нудила могућност исцељења, уз помоћ чудотворних и моћних реликвија у лечењу свакојаких тегоба и болести.
У практичном животу прихватао се сваки метод за који се сматрало да може довести до оздрављења. Као што сваки лек у свом опису има одређена својства помоћу којих је лечио болести, тако је и свака молитава и реликвија доприносила исцељењу одређене врсте болести. У манастирским болницама, које су неретко биле у непосредном окружењу исцелитељских моштију светитеља – на пример, манастир Студеница и мошти Светог Симеона, или манастир Дечани и мошти Светог Стефана Дечанског – приликом лечења оболелих није се ослањало само на молитву и чудотворне мошти, већ су биље и други лекови били део инвентара болничке апотеке.
У средњовековна чуда лекара светитеља, као што су Козма и Дамјан, убројана су и она исцељења заснована на рецептима које су свети лекари препоручивали болеснима, а који су обично били састављени од дрога биљног и животињског порекла.Magoulias, H. J., „The Lives of the Saints...“, стр. 146–147. Тако се у многим манастирима лечило не само молитвама и светом водом, већ су справљани и извесне мелеме или је болеснима препоручивано да се обрате одређеним лекарима.Радић, Радивој, „Болести и лечење...“, стр. 410–412.
Стање у српској медицини с почетка 19. века И док је Нови век у Европи почео с краја 15. века, у Србији је он, реално гледано, почео четири века касније или с почетка 19. века. У том периоду, десила се и индустријска револуција (18. век) у Енглеској, Сједињена Америчке Државе су постале независне и донеле устав 1789, а исте године почела је и Велика француска револуција (1789-1794). И док се Европа све више развијала, њени савремени покрети (ренесанса, рационализам и романтизам) нашироко су заобилазили Србију. која је већ пети век патила под Османлијским зулумом.
Српска медицина, која је у Средњем веку била равноправна са европском, с почетка 19. века била је међу најзаосталијима у Европи, и морала је чекати велике српске устанке, како би се ослободила вишевековне заосталости и назадовања под Османлијама.
Здравствене прилике с почетка 19. века или пред сам Први српски устанак биле су тешке. Поред личне и имовинске несигурности, становништво је трпело зулум Османлија, природне непогоде, неродне године и глад. У таквим условима не само да су се често јављале заразне болести, већ су се оне масовно шириле у виду епидемија (пегави тифус, вариола, маларије, куга) али и друге незеаразне болести.Dr Milorad Dragić, Zdravstvene prilike u Beogradskom pašaluku pre Prvog ustanka, 1511-1518.
Након Кочине крајине, која је славно почела, Срби су били побеђени, Коча са 60 ратника набијен је на колац код Текије 1788, а даљи сукоби обустављени су 1791. године. Међутим наредне године су за Србе биле све теже, па се становништво из многих српских области (Левач, Темница, Белица, Јасеница, Топола), исељава у сремска села или живи по збеговима, све док их Карађорђе пред устанак није позвао натраг. Међутим нису се сви вратили:
Пред почетак Првог српског устанак, организоване санитетске службе у Србији није било, као ни страних, школованих лекара. Помоћ болеснима и рањенима пружале су припадници народне или традиционалне медицине. Најчешће су то биле жене видарице, видари, бербери, ранари,..као и људи вични да саставе поломљене кости и изврше приручну имобилизацију. Тешки болесници и рањеници до њих су преношени на платну разапетом између два товарна коња или су превожени воловским колима.. О стању медицине у поробљеној Србији у предвечерје Првог српског устанка најбоље говоре речи земунског градског физикуса Валконеа:
Српска ратна медицина у Првом српском устанку Године 1804. почео је Први српски устанак. Историјски подаци о медицнској заштити, санитетској служби и збрињавању рањеника из тог периода врло су оскудни, мада се претпоставља да су народни лекари лечили народ и устанике током трајања устанка. Када је устанак почео, није постојала организована санитетска служба. Тада није било у српским крајевима ни страних, школованих лекара. Као што су храну достављали устаницима њихови рођаци, симпатизери и пријатељи, тако је било и са лечењем рањеника.
На основу писма нађеног у Хисторијском архиву српског ученог друштва, које је Народни совјет упутио сербском војводи Антонију Пљакићу, може се закључити да је сваки крај добијао по једног народног видара, кад су војске биле на окупу:
Постоји и податак да је Одлуком Правитељствујушћег совјета сербског Карађорђевом војводи Антонију Пљакићу додељен хећим Јанко. Међутим према веродостојном тврђењу савременика тих догађаја, Вука Стефановића Караџића, само су поједини устанички одреди имали народне хирурге (видаре рана). Овом иду у прилог, према писању В. Станојевић и две чињенице: прва, да никаква санитетска служба није постојала у Карађорђевој војсци, и друго, да је Први српски устанак почео као буна која је касније прерастала у устанак.В. Станојевић,
Још пре почетка устанка у Крагујевцу и Београду било је неколико калоијатара, и путујућих калоијатара, а свако село имало је свог видара, па се претпоставља да су на почетку устанка они учествовали у лечењу рањених устаника.
Значајну улогу имали су руски xapypзи о чијем ангажовању сазнајемо из аустроугарских обавештајних података од 30. jyла 1809. rодине y којима се наводи да су у Београд стигла три руска војна хирурга.
Врсте повреда и начин лечења Повреде нанете од хладног или ватреног оружја у Првом српском устанку биле су јако тешке и сложене за лечење.
мини|Народ је рано уочио корисна својства биљака, па је најупотребљаванију за лечење рана Betonica officinalis - „ранилист“, назвао „Рањеник“ О оперативном лечењу тога доба тешко је говорити јер недостају валидни подаци. Зна се да су обављане ампутације, али у несептичким условима са великим ризиком и процентом смртности. Велик проблем у лечењу рана и других хируршких болести произилазио је из лоших социо-економских услова живота болесних и рањених и непознавања основних хигијенских постулата (пре свега прања руку пре хируршке интервенције) што је била основа за развој постоперативне инфекције и контагиозних болести.
У таквим условима спас за ретке оперисане или најчешће неоперисане рањенике очекивао се од самоисцељења и употребљених мелема.Vladimir Stanojević, Sanitet u Prvom srpskom ustanku, SLD LXXXII Beograd 1954, 12 1497-1510
Тадашње лечење било је конзервативно и сводило се углавном на покривање рана лишћем (зеља, купуса, црног лука) и лековитим травама у циљу смиривања инфекције и извлачења гноја из гнојних рана.Gostuški,R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Изгледа да је народ рано уочио корисна својства биљака па је најупотребљаванију назвао „Рањеник“.Jovan Tucakov, O imenima i farmakomedicinskoj vrednosti lekovitog bilja u Vukovom “Srpskom Rječniku”.,Vukov zbornik, SANU knj. CD Beograd 1966, 112.
Отворене ране су лечене различитим средствима али ако је инфекцијама рана била узрок сепсе најчешће се завршавала смртним исходом. У борби против инфекције коришћен је антимон и бакар као локални антисептик у праху. Соли бакра, вино и врста тамјана су се такође користили као антисептици током извођења неких хируршких интервенција. Отворене ране без компликација третиране су иситњеном бакарном рудом, неким врстама креде, хладном водом, сирћетом или вином као стиптиком. Сунђер или вунене тканине претходно искуваване у меду, вину или сирћету коришћене су као адстрингенси и за чишћење рана.
Ране су превијане лишћем врбе (што је оригинални извор аспирина) и компресама од буђавог хлеба (јер буђ садржи натуралне антибиотике). Чистоћа рана одржавана је редовним ритуалним купкама а инфекција спречавана и редовним апликацијама меда. Мед се користио и као средство за облагање опекотина јер је примећено да може спречити гнојење отворених рана.
У конзервативни третман спадало је и: „пуштање крви“ било директно пресецањем крвног суда или коришћењем пијавица, отварање гнојних апсцеса и растерећењем ретенције усисавањем устима.
Прва помоћ на бојишту, организација збрињавања и евакуација рањеника Прву помоћ рањеници су пружали један другоме на самом бојишту, због недостатка санитетског кадра, а из борбе су их извлачили њихови саборци. Након тога рањеници су лечени у кућама симпатизера устанка и хуманих људи у близини места рањавања. Рањенике су после великих битака са бојишта односили у манастире, где су их калуђери молитвама и методама манстирске медицине лечили. Тако је нпр: