мини|upright=1.1|Припадници грчке неофашистичке организације Златна зора на скупу у Атини 2015. године
Неофашизам је крајње десничарска идеологија настала након Другог светског рата, која у себи садржи суштинске елементе фашизма. Неофашизам се обично одликује ултранационализмом, ултраконзервативизмом, идејама о расној надмоћи, десничарским популизмом, ауторитаризмом, нативизмом, ксенофобијом и изразитим антиимигрантским расположењем. Покрет се отворено супротставља социјалдемократији, парламентаризму, марксизму, комунизму, социјализму, либерализму, неолиберализму и либералној демократији.
Историја Према мишљењу Жан-Ива Камија и Николе Лебура, неофашизам се развио 1942. године, када је Нацистичка Немачка покренула инвазију на СССР и одлучила да сопствену пропаганду преусмери на паневропске основе. Европа је тада постала и мит и утопија неофашиста, који су одбацили дотадашње теорије о расној хијерархији унутар беле расе зарад заједничког паневропског национализма у периоду након Другог светског рата, што је било отелотворено у концепту Озвалда Мозлија „Европа као нација” (енгл. Europe a Nation). Тиме се може успоставити следећа периодизација: идеолошко сазревање пре 1919. године; историјско искуство фашизма између 1919. и 1942. које се одвијало кроз неколико фаза; и најзад, развој неофашизма од 1942. године па надаље.
Инспирисан некадашњом Италијанском Социјалном Републиком, институционални неофашизам је отпочео оснивањем Италијанског социјалног покрета (МСИ). Ова странка је све до краја 1980-их представљала главно упориште европске крајње деснице, као и „најбољи (и једини) пример неофашистичке партије”, према речима политиколога Каса Мудеа. На иницијативу МСИ-ја, 1951. године створен је Европски социјални покрет као међународна организација сродних неофашистичких група и истакнутих личности међу којима су били представници франкистичке Фаланге, Морис Бардеш, Пер Енгдал и Озвалд Мозли. Поједине групације, као што је француски покрет Jeune Nation, позивале су крајем 1950-их на ванпарламентарни устанак против републиканског поретка, ослањајући се на предратне фашистичке методе борбе. Основна покретачка снага ових покрета била је наводна одбрана западне цивилизације од истовременог успона комунизма и земаља Трећег света, док је у многим случајевима кључни мотив представљао и отпор процесу деколонизације.
Године 1961, Морис Бардеш је објавио књигу (Шта је фашизам?), која је извршила снажан утицај на теоријско преобликовање европске екстремне деснице. Бардеш је тврдио да су историјски фашисти начинили две пресудне грешке: усмерили су пажњу на спољашње методе уместо на изворну идеју, и погрешно су веровали да се фашистичко друштво гради кроз националну државу уместо кроз уједињену Европу. Према његовом суду, фашизам би могао да опстане у 20. веку под новим метаполитичким плаштом уколико би његови идеолози осмислили савременије методе прилагођене духу времена. Циљ више није био васкрсавање пропалих режима из прошлости, већ промоција суштинског политичко-културног фашистичког погледа на свет:
У складу са стратегијом прикривања кроз промену институционалног оквира, МСИ је у Италији развио праксу названу inserimento (уметање или ентризам), која се ослањала на стицање друштвеног легитимитета кроз сарадњу са конзервативним снагама унутар демократског система. У клими Хладног рата, антикомунизам је у либералним демократијама почео да потискује антифашизам као примарни идеолошки дискурс. МСИ је крајем 1950-их и почетком 1960-их пружао подршку демохришћанским владама у парламенту, али је поново гурнут у „политички гето” након масовних антифашистичких демонстрација и крвавих уличних сукоба левице и деснице, што је у јулу 1960. године довело до пада краткотрајне владе премијера Фернанда Тамбронија.
Психолог Давид Павон-Куељар указује на то да је јачање неолиберализма крајем 20. века подстакло неолибералне политичке елите да прибегну неофашизму као средству за уклањање свих законских препрека капиталу (укључујући радно право, социјална права и заштитне царине). Према његовом тумачењу, то се постиже естетизацијом политике и подстицањем нарцизма малих разлика, како би се пажња јавности усмерила на дежурне кривце и очувала строга друштвена хијерархија, уместо изградње универзалне друштвене заштите.
Узроци и опис Поједини историчари и политиколози указују на то да су друштвене прилике у више европских земаља током 1980-их и 1990-их година — посебно у Француској, Немачкој и Италији — умногоме подсећале на кризе из међуратног периода које су изнедриле историјски фашизам. Стални економски потреси, висока стопа незапослености, поновни успон национализма, учестали међуетнички сукоби и геополитичка слабост институција створили су погодно тло за рађање неофашизма. Како је радикални национализам темељ неофашистичког погледа на свет, странке ове оријентације углавном нису устројене као паневропски покрети већ су усмерене на сопствене националне средине, мада међусобно деле сличне идеолошке основе.Golsan (1998), pp. 2–6.
Иако несумњиво баштини фашистичко наслеђе, неофашизам показује извесне разлике у односу на „историјски фашизам” и покрете настале непосредно после Другог светског рата. Поједини аутори сматрају да данашње неофашистичке партије не делују антидемократски будући да функционишу унутар званичних институција. Други научници одбацују ову тезу, подсећајући да је и Адолф Хитлер искористио правни и институционални механизам Вајмарске републике како би легалним путем дошао на власт. Такође се наводи да савремене групе нису отворено тоталитарне, мада њихова унутрашња хијерархија и даље почива на принципу вође (нем. Führerprinzip). Историчар Стенли Џ. Пејн наводи да савремене околности и снага демократских институција спречавају потпуни повратак класичног фашизма, због чега доследне неофашистичке групе махом остају на друштвеној маргини. За Пејна организације попут некадашњег француског Националног фронта не представљају класичне неофашисте, већ „радикалне десничарске партије” које постепено модификују свој наступ како би оствариле изборни успех.Golsan (1998), pp. 6–7.
Питање миграција представља срж неофашистичке политике, директно повезану са њиховим нативизмом, ултранационализмом и ксенофобијом. Отпор према странцима по правилу јача у тренуцима економске нестабилности када међу становништвом расте страх од губитка послова и социјалне сигурности. Након што је наступила Светска финансијска криза 2007. године, поједине неофашистичке формације поново су почеле да заговарају идеологију Треће позиције као алтернативу либералном капитализму.
У савременој Европи традиционалне партије центра често преузимају део десничарског антиимигрантског дискурса у намери да привуку њихово бирачко тело. Услед недостатка снажних социјалистичких алтернатива, овакве тенденције воде ка постепеном померању целокупног политичког спектра удесно.Judt (2005), pp. 736–746.
За разлику од предратних фашиста, савремени неофашистички лидери пазе да своје ставове не исказују на начин који би изазвао непосредне асоцијације на Холокауст и ратне злочине. И Жан-Мари ле Пен у Француској и Јерг Хајдер у оквиру Слободарске партије Аустрије, према запажању историчара Тонија Џата, „своје предрасуде су износили само увијено”.Judt (2005), pp. 742–746. Јевреји се, на пример, не нападају отворено као заједница, већ се појединци издвајају као наводна претња друштву. Њихова политичка стратегија почива на пажљиво конструисаној слици: радикални погледи заогрнути су прихватљивијим, демократским језиком. Савремени неофашисти се више не појављују у паравојним униформама и чизмама, већ у пословним оделима, настојећи да прикрију идеолошке везе са историјским фашизмом како би очували политички легитимитет.Wolin, Richard. „Designer Fascism” у: Golsan (1998), p. 49.
Међународне мреже Године 1951. основан је Нови европски поредак као радикално крило Европског социјалног покрета, са циљем промовисања паневропског национализма. Овај савез је проистекао из конференције у Малмеу, где је група коју су предводили Рене Бине и Морис Бардеш одбила сарадњу са умеренијим струјама сматрајући да њихов програм није довољно бескомпромисан у погледу расизма и антикомунизма. Бине се потом повезао са Гастоном-Арманом Амодријем на скупу у Цириху ради стварања коалиције усмерене против комуниста и обојеног становништва.
мини|Франкистичко-фалангистички и нацистички симболи у излогу једне продавнице у Толеду Током Хладног рата, поједини десничарски режими и међународне неофашистичке ћелије активно су сарађивали у извођењу политичких атентата и напада под лажном заставом. Стефано Деле Кјаје, истакнута фигура италијанских Година олова, учествовао је у Операцији Кондор и организовао неуспели атентат на чилеанског демохришћанског политичара Бернарда Лејтона 1976. године.Документи о покушају атентата на Бернарда Лејтона, National Security Archive. Винченцо Винчигвера је после терористичког напада у Петеану 1972. пребегао у Франкову Шпанију уз помоћ италијанских обавештајних кругова. Винчигвера је децембра 1995. године пред судом у Риму сведочио да су оперативци чилеанске тајне службе ДИНА, Мајкл Таунли и Енрике Арансибија Клавел, били директно умешани у убиство генерала Карлоса Пратса. Таунли је у Италији правноснажно осуђен на 15 година затвора због посредовања између чилеанске хунте и локалних неофашиста.
Режими у Франковој Шпанији, Чилеу предвођеном Аугустом Пиночеом и Парагвају под влашћу Алфреда Стреснера међусобно су координисали акције у оквиру Операције Кондор, прогонећи левичаре и политичке дисиденте широм света.Stuart Christie, Stefano Delle Chiaie: Portrait of a Black Terrorist, London: Anarchy Magazine/Refract Publications, 1984, p. 27. Антикастровски екстремиста Луис Посада Карилес одговоран је за обарање кубанског цивилног авиона 1976. године. Према извештајима листа Мајами хералд, та акција је испланирана на истом састанку на којем је донета одлука о ликвидацији бившег чилеанског дипломате Орланда Летелијеа у Вашингтону.Предговор аутора књизи Los Caminos del Guerrero, 1994.
У марту 2015. године, руска партија Родина организовала је у Санкт Петербургу Међународни руски конзервативни форум, који су међународни аналитичари и медији означили као скуп европских неофашиста. Поред организатора, скупу су присуствовали представници скандинавског Нордијског покрета отпора, посланици грчке Златне зоре, чланови Националдемократске партије Немачке, припадници Руског империјалног покрета, као и амерички белачки супремацисти Џаред Тејлор и Брендон Расел.
Европа
Финска У Финској се корени неофашизма везују за међуратни Патриотски народни покрет (ИКЛ), његов омладински покрет „Плаво-црни” и његовог претходника — покрет Лапуа. Савремене екстремне групације често отворено користе њихову иконографију и стил. Локални одборник Странке Финаца у Сејнејокију изазвао је скандал појавивши се у јавности у плаво-црној фашистичкој униформи.
Националистичка организација Suomen Sisu такође се означава као неофашистичка; њен истакнути члан Јухо Еерола својевремено је изјавио да се од Мусолинија „може доста научити”. Поједини припадници овог покрета дошли су на значајне државне позиције: Јуси Хала-ахо је изабран за председника финског парламента, док је Оли Имонен обављао дужност генералног секретара Странке Финаца. У земљи се редовно одржава и међународна конференција екстремне деснице под називом „Буђење” (енгл. Awakening), која окупља белачке националисте попут Џареда Тејлора, Кевина Макдоналда и активиста украјинске организације Национални корпус.
Француска