Рат у Словенији или Десетодневни рат ( — „Словеначки рат за независност“ или — „Десетодневни рат“) био је рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, федералне јединице СФРЈ, између Словеначке територијалне одбране и Југословенске народне армије (ЈНА) после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.
25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности чиме је формално почео распад Југославије. Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, 18. јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу ЈНА из Словеније. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на војнике тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваквих напада је био већи број погинулих војника, који су били на одслужењу редовног војног рока, а који су имали од 18-23 године.
Одвајање Словеније од СФРЈ
Словенија и СФРЈ у првој половини 1991.
У Београду 24.1.1991. састале су се делегације Србије, коју је водио Слободан Милошевић, и делегација Словеније, коју је водио, Милан Кучан. На том састанку Милошевић је рекао да Србија неће правити тешкоће Словенији ако она одлучи да се одвоји на миран начин у складу са уставом и правом Словенаца на самоопредељење до одвајања. Ипак, Кучан и остале вође Словеније одабрале су да се насилно и без договора одвоје од СФРЈ, а разлози за ту одлуку нису потпуно јасни.
Од марта до почетка јуна 1991. Словенија је завршавала припреме за рат против ЈНА. Рушећи установе СФРЈ, посланици у скупштини Словеније 6.3.1991. прогласили су обуставу слања младића из Словеније у ЈНА. Министарство војске Словеније тражило је 23.3.1991. од ЈНА да за три месеца напусти подручје Словеније, а Територијална одбрана Словеније изводила је и војне вежбе припремајући се за оружани сукоб са ЈНА. Почетком јуна 1991. јавно је извршено полагање заклетве око 260 редовних војника Републике Словеније у Игу (који је пре био затвор) код Љубљане и Пекрама код Марибора. Пред сукоб, резервни састав милиције Словеније позван је на дужност 20.6.1991. године, а полиција и ТО Словеније имали су око 35.000 наоружаних људи на почетку сукоба. Насупрот томе, само 5. војна област ЈНА средином 1991. имала је око 40.000 војника, око 200 авиона и хеликоптера, око 1.160 тенкова и око 3.000 артиљеријских оруђа, али укупно ЈНА је имала више од 160.000 официра и војника у то време. Због тога, армија коју је Словенија стварала била је "смешна" у односу на ЈНА, а озбиљан оружани сукоб могао се завршити потпуним поразом Словеније.
Ипак, пред почетак оружане побуне у Словенији из највеће војне, политичке и економске силе света САД стигао је државни секретар Џејмс Бејкер у Београд 21.6.1991. и упозорио владу СФРЈ да САД неће допустити промену републичких граница у СФРЈ, и да не сме насилно (војском) бити спречавано одвајање Словеније и Хрватске. После таквог упозорења од високог представника САД, влада СФРЈ није смела помислити на потпуну употребу силе којом ЈНА располаже. Насупрот томе, вође Словеније су знале да могу и оружано нападати ЈНА без страха да ће нападнута ЈНА употребити сва средства у одговору.
Проглашење независности Словеније
мини|Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани|300п мини|300п|Мапа операција ЈНА током Рата у Словенији
У Загребу 22.6.1991. састали су се Ф. Туђман, М. Кучан, председник владе Словеније Лојзе Петерле и председник владе Хрватске Јосип Манолић да се договоре о истовременом проглашењу самосталности од Југославије. Наде у престоници савезне државе Београду да ће рат бити избегнут распршиле су се 25. јуна 1991. године, када су скупштине Словеније и Хрватске донеле одлуке о проглашењу независности чиме је почео насилни распад Југославије.
Поступак је био очекиван и није изненадио представнике савезне државе у Београду. Савезно веће Скупштине Социјалистичке Федеративне Југославије је донело, истог 25. јуна 1991. године, одлуку којом се једнострано проглашено одвајање Словеније проглашава ништавним. Заседало је и Савезно веће СФРЈ, то јест влада СФРЈ, која је закључила да су одлуке о одвајању Словеније и Хрватске незаконите, а наредила је савезној полицији и Оружаним снагама СФРЈ да спрече полицију и Територијалну одбрану Словеније у покушају да преузму граничне прелазе СФРЈ. Одлуку и наредбу које су донете на седници 25-26.6.1991. потписао је председник савезне владе Анте Марковић, а објављена је 26.6.1991. и имала се применити један дан после објављивања.
Дан после једностране одлуке, 26.6.1991. полиција Словеније преузимала је граничне прелазе и царинарнице и скидала са њих државне симболе СФРЈ. Иако је ЈНА била против независности Словеније, била је подељена око тога како то спречити. У врху ЈНА, Срби су били мањина, а један од њих начелник генералштаба Благоје Аџић је заговарао операцију великих размера како би се уклонило словеначко руководство. Његов надређени, министар одбране Вељко Кадијевић, национално опредељен као Југословен, је тражио да се само покаже војна сила и очекује попуштање владе Словеније, то јест да она одбаци проглашење независности. Након расправе, победило је Кадијевићево мишљење.
После доношења наредбе Марковићеве владе да се употребе оружане снаге, одлуку је требало да спроведе првенствено V армијска област, која је имала седиште у Загребу а њен заповедник био је Конрад Колшек, по националности Словенац. У поподневним сатима 26. јуна 1991. део војника V армијске области из Илирске Бистрице (око 350 војника са 11 тенкова) почео је да преузима граничне прелазе од милиције и цариника Словеније. Више војника и припадника савезне милиције СФРЈ кренуло је 27.6.1991. да изврши наредбу савезне владе и савезног секретара за народну одбрану (министра војног) Вељка Кадијевића о преузимању контроле на граници према Италији, Аустрији и делу границе са Мађарском. Ипак, Кадијевић је одлучио да употреби мање од 2.000 војника и око 100 тенкова и других оклопних возила, а савезна милиција и управа царина послали су још око 730 милиционера и људи, а свим послатим војницима и милиционерима издато је наређење да оружје употребе само у случају „нужне одбране“.
Општа слика кратког рата у Словенији
Пред проглашење независности, ТО Словеније се распоређивала око касарни и положаја Југословенске народне армије. Тако су их опкољавали и спремали се за сукоб, а 26.6.1991. полиција Словеније почела је да преузима граничне прелазе и царинарнице, а скидала је са њих државне симболе СФРЈ.
Министар одбране Вељко Кадијевић је наредио да се употреби мање од 2.000 војника са око 100 тенкова и других оклопних возила, а савезна милиција и управа царина послали су још око 730 милиционера и службеника, а војницима ЈНА и савезним милиционерима издато је наређење да оружје употребе само у случају „нужне одбране”. Та акција је почела у поподневним сатима 26. а наставила се 27.6.1991. После постављања препрека на путевима од јутра 27.6.1991. војска и полиција Словеније почеле су оружано нападати јединице ЈНА, а тако су почели међусобни оружани сукоби и прва убистава у њима. Словеначким територијалцима командовали су Министар одбране Словеније Јанез Јанша и начелника Штаба ТО Словеније Јанез Слапар, а министар полиције Словеније био је Игор Бавчар.
Већ 28.6.1991. Европска заједница је обуставила сваку економску помоћ СФРЈ, а то је било кажњавање владе СФРЈ која је покушала војно да спречи одвајање Словеније. Истовремено из Европске заједнице послата су три министра (Жак Пост, Ђани де Микелис и Ханс ван ден Брук) у Југославију да као „посредници” од С. Милошевића (Србија), Б. Јовића (Председништво СФРЈ), М. Кучана (Словенија) и Ф. Туђмана (Хрватска) у Београду и Загребу 28. и 29.6.1991. добију обећање да ће: 1) С. Месић бити изабран за председника Председништва СФРЈ, 2) да ће бити обустављени оружани напади и 3) да ће се зауставити примена декларација о независности Словеније и Хрватске на 3 месеца.
Јединице савезног СУП‐а и цариници су кренули у заузимање граничних прелаза на територији Словеније. Јединице 5. војне области ЈНА су биле у готовости за садејство и омогућавање извршења задатка. Међутим, одлучност јединица ТО Словеније и полиције значајно су промениле ток замишљене акције. Заузимање прелаза претворило се у прави рат уз употребу оклопно‐механизованих састава и авијације. Није очекиван овакав ток догађаја. Ни данас није јасно зашто се јединице ЈНА нису кретале у борбеном поретку него у маршевским колонама и зашто команданти састава нису развијали јединице него су чекали у очекујућим рејонима. Борба је очигледно опструисана. Авијација ЈНА бомбардовала је војни аеродром „Брник” али већ након дан‐два било је јасно да та стратегија неће дати резултате. Део команде 5. војне области ЈНА измештен је убрзо на простор војног полигона Слуњ у САО Крајини.
Према саопштењу Штаба Врховне команде оружаних снага СФРЈ, против јединица ЈНА, које су на територији Републике Словеније извршавале своје уставне обавезе у обезбеђивању границе и територијалне целовитости државе водио се рат „на прљав, суров и подмукао начин”, а полиција и ТО Словеније хапсили су војнике и официре ЈНА у градском превозу, на улицама и њиховим становима. Вође Србије и Срба, као Слободан Милошевић тражиле су од Вељка Кадијевића да повуче ЈНА из Словеније У Словенији појединци и целе јединице ЈНА предавале су се и број заробљених је брзо растао. Рат је трајао десетак дана и завршен је Брионском изјавом, коју су, уз посредовање три министра ЕЗ (Ханс Ван де Брук, Жак Пос и Жоао Пинеиро) 7.7.1991. прихватили представници Словеније (које су водили М. Кучан и Л. Петерле), представници СФРЈ (А. Марковић и Б. Јовић и други чланови Председништва СФРЈ) и представници Хрватске, а према тој изјави Председништво СФРЈ и А. Марковић пристали су да дође посматрачка мисија из ЕЗ у Словенију и надзире примирје, али договорено је да се примени тромесечни „мораторијум” на декларације о издвајању Словеније и Хрватске из СФРЈ. У кратком сукобу убијено је између 60 и 70 личности, а око две трећине убијених (44 лица) били су припадници ЈНА, убијено је неколико цивила (и странаца). У неким случајевима изгледа да је војска Словеније убијала војнике који се предају, то јест извршила је ратне злочине као на прелазу Холмец, Шкофије код Копра и Медвеђек код Требња. Десетодневни рат у Словенији оставио је тешке трагове на јединице које су у том рату учествовале. Губици у техници и људству нису били велики, али је зато стање морала било катастрофално. Догађаји у Словенији су поспешили одлуку да се ТО САО Крајина подели наоружање. Један број јединица из Словеније биће предислоциран на простор САО Крајине а њихово наоружање после 15.05.1992. године преузела је ТО САО Крајине. Врло чудна је инертна улога Савезног извршног већа Југославије као и Генералштаба ЈНА (ССНО) око дешавања у СР Словенији из простог разлога што се из приложеног види како они нису имали реалну слику стања на терену. Мала је вероватноћа да Контраобавештајна служба ЈНА није свој посао одрадила добро у смислу слања извештаја и сличног. ЈНА није испунила своју уставом СФРЈ јасно дефинисану обавезу „заштите Уставног поретка и територијалног интегритета СФРЈ”, већ се повукла са дела територије СФРЈ мењајући при томе спољне границе СФРJ.
Оружани сукоби по данима 27. јун